Svedočili smo potresnim primerima nasilja u Srbiji prethodnih meseci, do te mere da se konkretne informacije o takvim događajima ne moraju ni spominjati. Znamo o njima. Ipak, informisanost o aktuelnim dešavanjima ne smiruje negativnu atmosferu.
Slogan „Srbija protiv nasilja” ostaje slovo na papiru dok je leto u toku, a do tad se moramo malo i opustiti tokom toplijih dana. Kako bismo skrenuli pažnju od nemilih događaja, opuštamo se tako što prebacujemo dve-tri omiljene društvene mreže tokom dana (nekad ih ima i više ako baš volite da dajete svoje podatke). Tamo pratite mimove, recepte, tutorijale, utiske o filmu Barbi i još mnogo toga. Nasred takvog banalnog feed-a, primetite i skrinšot tvita narodne poslanice koja komentariše našminkane likove i tome kako muškarci više ne nose svet na njihovim plećima. Pa sad, niko nije rekao da je internet išta normalniji.
Narodna poslanica Ivana Parlić je odlučila da lupi pesnicom o sto i da se bori protiv pravog problema u Srbiji. Pored inflacije, korupcije, crnih naslova i još gorih medija, odlučila je da napada osobu koja gleda svoja posla i pravi videe i muziku svojim fanovima. Filarri, momak koji je postao meta koja dobija pretnje smrću usled njenih napada, direktno joj se obraćao putem svoje platforme zato što je neetički, kako je sam rekao, da ona kao majka napada osobu koja je takođe nekome sin. Uprkos smirenom tonu i kulturnijem obraćanju, on i dalje dobija neprijatne komentare, uvrede i pretnje. Kao da to nije dovoljno, posle jedva nedelju dana, N1 je izbacio članak o content kreatorkama sa Tiktoka koje redovno dobijaju uvredljive i preteće reči ispod videa edukativnog karaktera. Studentkinja Ana Gretić, koja pravi sadržaj vezan za istoriju i profesorka PMF-a Tijana Prodanović, sa videima vezanih za fiziku, dobijaju pregršt gnusnih izjava sa rečima koje nisu vredne pomena.
Nejasno je zašto ljudi imaju potrebu da budu takvi na internetu. Kako nekome padne na pamet da u toku svog dana i obaveza nađe vreme da bude, narodski rečeno, duduk. Sad, neko će reći da su takve individue besposlene i da nemaju šta pametnije da rade, ali poslanica Ivana Parlić ima i posao, i političku karijeru, pa opet nalazi način da nekome presedne dan. To znači da verovatno nije jedina školovana i radno sposobna osoba koja napada ljude i da predstava onlajn siledžije s rogovima verovatno nije precizna jer podrazumeva uzorke mnogih ljudi, neki od kojih su nama vrlo bliski ili na koje se ugledamo i oslanjamo u zajednici.
Povremeno mladi ovo gledaju kao nešto što je besmisleno kao tema za diskusiju. Na internetu si, podrazumeva se da ćeš naleteti na raznorazne ljude koji diskutabilno postupaju. Nasilje na internetu nije nastalo u Srbiji, niti je ono jedini vid nasilja među ljudima. Možda smo umreženi na takav način jer smo od malena na internetu, a pošto su ga mnogi u mlađim danima koristili bez nadzora, onda je i neminovno da se uvrede i pretnje gledaju kao nešto što je uobičajeno i očekivano. Pored toga, mete ad hominem napada su neretko žene i manjine, a pošto se nepoštovanje prema njima i ne gleda kao nešto preterano strašno, ne treba biti začuđen ukoliko se nonšalantnost prenese i na ekrane. Ovako ako posmatramo da ljudi maltretiraju nekog onlajn, ponekad se to samo karakteriše kao drama i tako nastavljamo mirno dalje, ne obraćajući detaljnije pažnju na reči koje se tako olako bacaju, za koje smo naučeni da za sve koristimo i da u svakom smislu izgube značenje. Bez razmišljanja se koriste, pogotovo onda kada onaj koji ih izgovara nikada nije bio meta takvih uvreda. Vulgarne, sramotne i ponižavajuće reči lako klize s jezika, a još lakše se mogu ispisati nekome koga ne znaš i za koga nećeš imati ikakve posledice ukoliko mu saspeš u facu reči za koje se kuneš da ne bi uživo nikome rekao/la. No, sve je to normalno na internetu, šta da se radi.
Uostalom, ko im je kriv što odlučuju da se javno eksponiraju onlajn? Ko ih je terao da uključuju kamere, da stavljaju mikrofon na sebe i da izbacuju u etar ono što im je na umu? Ako ne mogu da trpe ljude koji se ne slažu sa njima, onda ne treba da budu javne ličnosti.
Sve su ovo sentimenti koji se odmah javljaju u slučaju ovakvih tema i time se bilo kakav dijalog gasi i odgovornost se prebacuje na onoga koji trpi mržnju. Nisu to kritike, kao što mnogi vole to tako da pakuju. Tako se oni, koji bivaju napadnuti, predstavljaju kao da su emotivni ili ne daj Bože histerični. Oni su krivi ako se uvrede jer svako odgovara za svoje emocije (to se, naravno, uvek govori onome ko je pogođen, a ne onome ko urla i gađa prekoputa).
Šta bi bilo kad bi kreatori u potpunosti bili onakvi kakvi njihovi „kritičari” bi želeli da budu? Da li bi ikada postojao trenutak kada bi bili zadovoljni?
