Ma sve je to politika.
Često se čuje međ’ narodom. On negoduje jer veruje da se mešaju babe i žabe, lepo i ružno, kao i politika i kultura. Ovakve diskusije su uglavnom rezervisane za Evroviziju, ali ne treba zanemariti i one razgovore vezane za druge domene umetnosti. Jedan od aktuelnih primera je slikarstvo, ali koliko je uopšte moguće odvojiti politiku od umetnosti i gde se granica muti?
Polivanje slika supom – da li krivimo pravi uzrok?
Ovog meseca, Proleće Kloda Monea i Mona Liza Leonarda da Vinčija su bile fizičke mete aktivista francuskog pokreta „Riposte Alimentaire” koji u svojim ciljevima navode borbu protiv klimatskih promena. Poruka se lako gubi u komunikaciji putem medija i ljudi su daleko više govorili o degradaciji vrednosti aktivizma nego o samom cilju koja grupa proklamuje. Sumnjam da će se iko zaljubiti u ekologizam tako što je naučio nešto od ovoga.
Najveća ironija u celoj priči jeste pretvaranje aktivizma u performans, zato što se slika zamenjuje njime. Zašto aktivizam i ne bi postao spektakl? Štrajkovanje glađu je passé. Retko ko sada trepne na to. Više se ne shvata ozbiljno zato što je on svojevremeno postao čin publiciteta u određenim slučajevima, gde se gubi mogućnost ozbiljnije posledice. Za današnje prilike, neophodno je nešto bombastično, po mogućnosti u video formatu od dvadesetak sekundi.
Dođoh, ispolivah, odoh.
Za razliku od štrajka glađu, umetnina ima i novčanu vrednost, a pare se daleko lakše mere u očima javnosti onda kada se stiče utisak da slika nikada više neće izgledati isto nakon uništenja, desilo se ono ili ne (pošto su sve slike u nastupima bile zaštićene staklom). Sama mogućnost gubitka vrednosti budi jaka osećanja.
Da više verujem u čovečanstvo, pomislila bih da je ovo sa slikama indirektna paralela sa planetom, koju organizacija pokušava da napravi. Planeta je takođe vredna, ergo ne treba je uništavati. Onda se setim da je „Climate Emergency Fund” (krovna organizacija NVO iz Francuske) formirana od strane naslednice jedne porodice iz naftne industrije.
U njenim izjavama za medij The Guardian, negde sa strane se nadovezuje na svoje imućne korene. Istovremeno govori da ih se stidi, ali i da je to stvar prošlosti. O odgovornosti industrije, čija je njena porodica bila i deo, spominje letimično. U takvim kampanjama i organizacijama, ne postoje direktni učesnici problema. Često se spominju širi pojmovi poput društva i onda se prebacuje odgovornost na sve. Apeli u muzejima su više namenjeni javnosti nego kompanijama, institucijama ili konkretnim akterima.
Iako su klimatske promene jedan slojevit fenomen koji se može posmatrati od navika individue do ponašanja čitave zajednice, smešno bi bilo svaliti odgovornost na pojedince. Najgrđi počinioci su naftne industrije i korporacije koje doprinose prirodnim katastrofama ili proizvodnji đubreta na masovnom nivou. Doprinos pojedinca, pogotovo iz siromašne zemlje, statistička je greška. Tu nema mesta monolozima o kolektivnoj krivici i ignorisanju problema. Svest o klimatskim promenama u manjoj ili većoj meri postoji već decenijama, premda korporacijama nije u interesu da svoje profite smanje u cilju sprečavanja problema. Regulacije su nepostojeće, a nekad su i nemoguće ukoliko kompanija ima veći uticaj nad nekom državom ili više njih.
Poruka francuske organizacije je preopširna i beskorisna zato što ne poziva na konkretne događaje ili uzroke koji izazivaju problem o kome govore. Sve se, na kraju, svodi na prazne reči i pranje savesti.
Pikaso je doniran kako bi bio uništen
Andrej Molodkin trenutno u svom posedu ima 16 slikarskih dela koje namerava da uništi ukoliko Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, umre u zatvoru.
Asanžu preti izručenje Sjedinjenim Američkim Državama usled otkrivanja poverljivih informacija široj javnosti. Vikiliks je objavio brojne dokumente u kojima se otkrivaju kompromitujući trenuci američke vojske, poput ubijanja civila u Avganistanu i Iraku. Danas i sutra se vode ročišta u kojima će biti donesena odluka njegovog izručenja koje, prema rečima njegovih advokata, bi rezultiralo presudom i do 175 godina zatvora.
Molodkin je time iskoristio priliku da najavi način preko kog bi uništio umetnička dela. Nabavio je sef i u njemu je postavljena korozivna kiselina koja bi uništila slike ukoliko Asanž umre u zatvoru. Najavio je da će se među takvim slikama naći i dela Pikasa, Rembranta i Vorhola. Dodatno je istakao da su mu se javljale individue koje bi ili već jesu donirale slike. Dela će biti vraćena ukoliko Asanž bude oslobođen. Prema njegovoj proceni, umetnine bi imale ukupnu vrednost od preko 40 miliona dolara. Molodkin je za Sky News poručio sledeće:
„Uništiti umetnost mnogo je veći tabu nego uništiti život osobe.”
Mnogi bi za obe situacije imali zaključak da su ljudi budale. Stav bi bio da se slike uništavaju bez razloga. Međutim, validnost postoji u ideji da slike imaju veću vrednost nego problemi koji mediji prenose non stop i da samim tim, one mogu daleko veći nivo svesti probuditi među ljudima onda kada su ugrožene.
Kod prvog i drugog slučaja postoje razlike. U prvom slučaju, muzeji nemaju pojma kada ili na koji način aktivisti nameravaju da upadnu u ustanovu i logično je zaključiti da oni nemaju pristanak muzeja da umetnine koriste u cilju iskazivanja bunta. Drugi slučaj je više iskalkulisan i posledica je gora. Slike koje su trenutno kod Molodkina su donirane ili su od samog umetnika. Ljudi koji su vlasnici istih su dali pristanak da se one iskoriste za apel koji je on napravio. Koliko god bilo nepojmljivo da se nešto prelepo ili značajno uništi zarad ovoga, treba imati na umu da te slike nisu u vlasništvu države. Šta god neko radio sa delom nakon kupovine je stvar kupca.
Mi smo kao društvo sa pravom dali vrednost umetničkim delima, ali ista stvar nije učinjena za druge prilike. Životna sredina i ljudi poput Asanža izvlače deblje krajeve; postoje konkretna imena, institucije i/ili korporacije koji nisu nedužni. Oni su učinili svoje, ali se tragovi uporno brišu. Dokle god ne postoji odgovornost za ono što je učinjeno, metode privlačenja pažnje biće sve ekstremnije.
Tako da ne, ne treba odvojiti politiku od umetnosti, posebno zato što su odvajkada povezani.
