Usput smo čuli vest o incidentu upravnika Muzeja Jugoslovenske kinoteke vezan za devojku iz SNS-a koja je išla od vrata do vrata povodom izbora. Informacije se mute zato što pojedini političari tvrde da je bilo reči o napadu koji je potenciran okolnošću da je ona iz Srpske napredne stranke. Time su se stvari dodatno skrenule tako da se govori o nekulturi, o licemerstvu upotrebe reči nasilje i svemu što se kritikuje u vezi sa vlašću koja je primorana da sebe večno naziva žrtvom manjine. Ipak, u ovih 10 godina, možemo primetiti entitet i institucije koje su uveliko na strani oštećenog. One su toliko skrhane da je upitno kako uopšte funkcionišu u datim okolnostima.
Kada sam za ovu priliku želela da proverim koliko država od budžeta izdvaja za kulturu, imala sam u sećanju da je procenat na nivou 1 odsto. Međutim, ono što nisam znala jeste da je 1% računica iz 2019. godine. Ove godine, država je izdvojila jedva 0,67%. Budžet za kulturu je 2023. bio najmanji u poslednjih 20 godina, iako je ukupan budžet Republike Srbije bio veći za milijardu evra u odnosu na 2022. Postavlja se pitanje da li je moguće diskutovati o kulturi ukoliko je ona svedena na gotovo nepostojeću cifru.
Procenat takve vrste ima velike razmere. Iako je za pohvalu to što su muzeji, galerije, pozorišta i slične ustanove u Beogradu i sa toliko malo ulaganja opstale, ne može se isto očekivati za ustanove i spomenike ostatka zemlje koje su zaboravljene. One su na marginama interesa centralizovane države, čak i onda kada su svega pedesetak kilometara udaljene od glavnog grada.
Smederevo je grad sa stanovnicima koji govore o legendi davne posete Tita i razgovoru sa meštanima. Naime, oni su mu rekli da je Smederevo grad grožđa i u zavisnosti od izvora, neki tvrde da je on bio nagluv ili da je posle pogrešno objasnio svojim saradnicima, ali u svakom slučaju, od reči grožđe je došlo do reči gvožđe i nakon toga, Železara je nastala i nikla iz jedne livade njegovom naredbom. U istom razgovoru, neki meštanin će tugovati jer je Smederevo bio glavni grad pre Turaka; takva diskusija se obično odvija u toku šetnje unutar tvrđave. Ona je utvrđenje iz 15. veka koja je u postepenom raspadu. Trenutno, pojedine kule okrenute ka centru grada su iskrivljene i urušavaju se, a tok nastavka radova na njima je nepoznat. Istovremeno, arheološka iskopavanja na glavnom ulazu su pauzirana i na iskopanim zidinama se nagomilava voda, kao i đubre prolaznika. Jedine novine najvećeg kulturnog spomenika tog mesta jesu parking i atletska staza oko i unutar zidina. Ovakva sudbina nije izolovana samo za Smederevo. U Aranđelovcu je Staro zdanje iz vremena romantizma kod Bukovičke banje zapostavljeno u tolikoj meri da ne samo da je deo izgoreo, već i da ne postoji najava obnove zgrade sa ogromnim kulturnim potencijalom. Ona je ujedno i simbol grada, no to ne budi osećaj radosti među meštanima koji su naviknuti na nemar prema ustanovama kulture.
Dokaz da se ovo ne dešava samo građevinama se može videti u slučaju radnika Kolarčeve zadužbine. Platu nisu dobili u junu i julu mesecu ove godine i epilog je bio takav da su novac dobili od donatora, a ne od Grada Beograda. Država se brani time da ima zakonski osnov, ali ne i obavezu da sufinansira Zadužbinu. Kolarac je uglavnom samofinansiran, iako ona jedina ima koncertnu dvoranu staru 90 godina koja je sazidana zbog potrebe umetničkih koncerata. Okolnost da ona opstaje je više stvar dobre volje njenih radnika nego zasluga države koja ne ulaže u kulturu.
Trenutna vlast bi rado iskoristila priliku da pohvali ovogodišnju kupovinu „Odmora bašibozuka”. Slika je delo Paje Jovanovića i ona je kupljena za oko 300.000 evra na londonskoj aukcijskoj kući „Sotheby’s”. Direktorka Muzeja grada Beograda Jelena Medaković se zahvalila predsedniku Aleksandru Vučiću za kupovinu. Da li narod treba biti zahvalan za kupovinu jedne slike Paje Jovanovića kada je druga pod diskutabilnim okolnostima postala predmet rasprave? Slika „Stražar” istoimenog autora je 2021. godine bila pronađena na beogradskom aerodromu kod Nikole Kovačevića, gradskog sekretara za komunalne i stambene poslove Beograda. On nije prijavio sliku koju je kupio za oko 140.000 evra carini jer je smatrao da delo ne podleže tome, ali je istovremeno imao svest o njenoj vrednosti pošto ju je kupio za ličnu kolekciju. Slika je potom bila zaplenjena i postoji verovatnoća da će javnost ugledati delo, međutim, poklon je više došao kao slučajnost.
Pošto je ta slika dugo bila van zemlje, takođe treba napomenuti sijaset slučajeva ukradenih umetničkih dela ili generalno kulturno značajnih predmeta. U poslednjih 20 godina, iz Srbije su nestala, između ostalog, dela Paje Jovanovića i Save Šumanovića, kao i pojedini predmeti predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Iako je banalnost u odnosu na navedene primere pošto nije u pitanju raritet, na sajtu „Kupujemprodajem” se neretko mogu naći numizmatičke kolekcije rimskog novca. Ovo budi dodatan problem u zemlji po pitanju divljih kopača, koji nisu dovoljno sankcionisani iako mogu ugroziti brojna arheološka nalazišta.
Ovo su simptomi i posledice ulaganja koji je manji od 1%. Deo koji poseduje najveći deo truleža jeste zajednica kojoj je onemogućen pristup znanju. Kultura oplemenjuje ljude i nečuveno bi bilo potceniti njen uticaj na individue. Ukoliko je ona rezervisana samo za uzak krug ljudi koji je mogu priuštiti na aukcijama ili za one koji su voljni da učine neku vrstu korupcije ili eksploatacije, ona samim tim nije otvorena društvu, već je nalik šargarepi na štapu. Lepota ne treba biti rezervisana samo za privilegovane oči i ovakav sentiment ne treba biti rezervisan samo za Srbiju. Od kolonijalnih imperija poput Britanije koja je pokrala kulturna blaga brojnih nacija do načina na koji kapitalizam sabotira umetnost putem svog sočiva profitabilnosti, tema kulture se raslojava na beskonačan broj načina (iliti u kulturi svi profitiraju osim njenih radnika). Zato je ne treba ostavljati drugima da je koriste.
Isidora Sekulić je u svom eseju „O kulturi” govorila o pojmu i važnosti kulture; stavila je naglasak na tome jer ima važnu ulogu u čovekovom životu. Ona njega oplemenjuje, budi mu život, pruža mu prometejsku vatru i daje mu razlog da postoji. Interesantno je čuti da se u Aranđelovcu, u Starom Zdanju 1930. godine odvijao Kongres jugoslovenskih PEN klubova na kom je i Isidora Sekulić bila. Ona je boravila u zgradi u kojoj decenijama niko nije kročio i pitanje je da li će ijedan građanin više ući.
