Omladinskih brigada 20: Zašto ste pročitali samo naslov?

Kada kolumnisti i kolumnistkinje napišu pasus teksta, u njemu postavljaju bitne tačke određene teme. Svaka misao mora biti zapisana, kako se ne bi zaboravila u sledećem trenu. Onda kada se sve slegne, pasus ili dva skrati se u jednu rečenicu. Moglo bi se reći da je ovo standardna praksa za struku, posebno kada je u pitanju neki krajnje jednostavan tekst. Nema potrebe komplikovati.

Šta se dešava onda kada je pasus neophodan, ali se opet izbacuje? Da li jedna rečenica može nadomestiti više njih?

Ne, ne može. Međutim, nema poente sačuvati pasus onda kada je neizvesno da li će se i ta jedna rečenica pročitati.

Lako je reći kako niko neće gubiti vreme čitajući nečije mišljenje, premda ovo se može proširiti i na celu novinarsku struku kada se govori o pisanju članaka. U napornim danima raštrkane svakodnevice, teško je posvetiti se i najmilijima, a kamoli sitnicama sa strane. Mnogi, kada se informišu o svojoj sredini, preskaču novinske portale ili trafike sa novinama i umesto toga, biraju druge načine informisanja. Video formati su ne samo savremeniji, već i popularniji.

Tiktok se koristi kao poseban primer. Aktuelan je i mnogim novinarima godi korišćenje istog kao žrtveno jagnje. Ono se koristi kao oličenje gubitka koncentracije, ali takav argument ne objašnjava fenomen Jutjuba koji ima sadržaj dužeg formata. Video eseji na Jutjubu, recimo, traju po proseku sat vremena, a opet su popularni među određenim delovima strane publike (takav tip sadržaja još uvek nije zaživeo u Srbiji). Dakle, „krivca” treba naći u nečemu drugom.

Na kraju krajeva, ti isti videi neretko traju i duže od sadržaja zvaničnih medija i novinskih agencija koji ne ubiraju toliko pregleda na istim platformama. Čak i kada ignorišemo za trenutak videe, mi kao novinari ne možemo govoriti da ove generacije manje čitaju ili da, još gore, ne čitaju uopšte. Problem se nalazi u okolnosti da ljudi čitaju sve sem članaka i da, isto tako, gledaju sve sem vesti.

U prosečnom danu, osoba prelistava Redit, Instagram i Tviter (između ostalog) i odatle dobija dnevnu dozu aktuelnih dešavanja. Kada bi se od tog istog čoveka proučilo vreme provedeno na društvenim mrežama, utvrdili bismo da je veliki deo proveo čitajući i gledajući nešto. Dakle, pažnja se usmerila negde drugde.

Takvom sadržaju, doduše, neretko nedostaje prostor u kome individua može aktivno i kritički razmišljati. Sa Jutjub videima i Redit objavama, pasivno se upijaju informacije. Ljudima je merak da uz omiljenu grickalicu gledaju video koji na laički način opisuje aktuelna dešavanja. Tema poput Izraela i Palestine se pretvara u zabavu, a gledalac sa plitkim informacijama završava video s ubeđenjem da je informisan, iako je kvalitet bačen u zaborav zarad reklama i sponzorstva. Radoznalost da se teme dodatno istražuju nije prisutna i društvene mreže itekako gledaju da korisnici ne klikću sa strane (na Instagramu na primer ne postoji opcija da se u opisu objave stavi link). Cilj je krajnje pragmatičan; ostati što duže na njihovoj platformi kako bi se gledale reklame. Prosečan korisnik se ne buni zato što on gleda da svoje vreme popuni, a ne da isto „gubi” u proveravanju informacija.

Ni novinarstvu u svojim neretkim primerima nije strano bacanje kvaliteta i istine zarad lake zarade. Isto tako, imamo česte primere sadržaja sa društvenih mreža koji su nekad i kvalitetniji u odnosu na radove određenih novinara. Nijanse postoje, no one se gube u trenucima kada algoritam diktira kako će nečiji rad izgledati.

Polemika, kao i poređenje društvenih mreža sa tradicionalnim medijima postoji odvajkada, ali ovde je važno napomenuti šta su društvene mreže promenile.

Rad novinara, odnosno sadržaj se mora prilagoditi algoritmu jer u suprotnom, neće biti pročitan. On na društvenim mrežama mora biti zanimljiv. Ukoliko to znači da se tekst mora preseći, pa makar se i poruka izgubila, to se mora učiniti. Sekunda je dovoljna da neko, dok skroluje, preskoči nečiji rad u kome je bilo uloženo više sati svog vremena. Dodatno, ono što je napisano mora biti bombastično i da osobu sa spolja namami, tako da ne ode (ili da makar to ne učini pre reklama). Novinari danas imaju i dodatnu muku u odnosu na prethodne decenije. Svoj rad, ali i sebe, moraju promovisati na način koji će ih upakovati u kalup. Ovo sve inače važi i za influensere. Time je neminovno ustanoviti da se njihov posao izjednačava sa novinarima, s tim da se novinarima pakuju dodatne obaveze koje se ne mogu ispuniti onda kada postoji očekivanje odgovornosti, tačnosti i doslednosti.

Rešenja nema ili ono makar nije direktno. Za početak, korisnici društvenih mreža treba da kliknu na spoljašnje linkove, posebno onda kada su lakše dostupni. Time se omogućava kompleksnije izveštavanje koje se ne može ograničiti na svega nekoliko rečenica. Ne bi bilo loše povremeno pročitati nešto van društvenih mreža; neretko se objave odatle svakako pozivaju na članke kao izvore svojih informacija. Isto tako, mediji postoje na ovim platformama i njihov rad treba podržati onda kada rade na savestan način, sa činjenicama na umu.

Društvene mreže nikuda ne idu u skorije vreme i koliko god one imale mana, treba istaći njihovu ulogu u širenju informacija na brz i dalekosežan način, makar one bile elementarne. Ako nekog interesuje nešto dodatno, osoba uvek ima priliku da izađe van okvira zabave.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još