U aprilu 2022. godine, u kopu rudnika „Soko“ je poginulo osam, a povređeno 20 radnika kada je došlo do izliva metana. Neuobičajeni mirisi, prema rečima radnika, nisu bili dovoljni da nadležni zaustave rad u neispitanom delu rudnika. Dve godine kasnije, krivična prijava se odbacuje, a Osnovno tužilaštvo u Aleksincu pripisuje tragediju višoj sili.
Pošto je, prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, u 2022. poginulo 64 radnika u Srbiji, postavlja se pitanje da li i njih treba evidentirati kao žrtve nevidljivog entiteta koji nema veze sa nehumanim uslovima rada.
U razgovoru za portal Nova S Bratislav Stojanović, zajednički advokat svih porodica nastradalih u rudniku Soko, izjavio je sledeće:
„Mi ćemo se žaliti na ovu odluku jer ovo nikako ne može da se podvede pod vis major, ili višu silu, jer ti ljudi nisu stradali od udara groma, već od gušenja zbog visoke koncentracije metana u jami. Nije viša sila jer je rad u oknu mogao i trebao biti prekinut usled većeg prisustva metana u jami, o čemu je bilo jasnih znakova“.
Često se olako prelazi preko ovakvih vesti. Dovoljno je da se stavi reč nesreća i eto, došlo je do nečeg neočekivanog i nepredvidivog. To je što je. Nije moglo da se spreči jer u reči „nesreća“ odgovornost se skida sa lica pojedinih i prebacuje se, kao u ovom slučaju, na nešto izvan svih nas.
No, to gotovo nikad u ovim situacijama nije slučaj.
Najčešće se radi o lošim uslovima koji ugrožavaju živote radnika. Manjak obuke, manjak opreme, nesanitarni ili opasni uslovi radnih mesta, nekvalitetni materijali i/ili alati za proizvodnju mogu biti samo neke od okolnosti koje dovode do povreda ili smrtnog ishoda na radnom mestu.
Opravdanje da radnici znaju u šta se upuštaju i da je neminovno da neko izgine je ne samo jedan hladan i okrutan zaključak, već je i aktivno opravdavanje krvavih ruku ljudi koji ama baš ništa ne rade za bezbednost radnika koje zapošljavaju, ne bi li uštedeli i, još gore, dobili po koji dinar više.
Vest izlazi u periodu kada su se brojni incidenti i nesreće dogodili na radnim mestima širom Srbije. U ranim jutarnjim časovima 16. januara, zapalio se deo viljuškara u rudniku bakra i zlata „Čukaru Peki“ u Boru. U tom trenutku nije bilo radnika u neposrednoj blizini, stoga nije bilo povređenih.
Isto se ne može reći za tragediju koja se desila svega sat vremena kasnije u Kruševcu; jedan radnik je poginuo, a četvoro njih je povređeno u fabrici „Trajal“ usled eksplozije. Ova fabrika je prethodnih godina u više navrata dovodila radnike u opasnost time što su se događale eksplozije manjeg obima.
Osamnaestog i devetnaestog januara, preko 100 radnika aleksinačke fabrike „Magna“ je zatražilo medicinsku pomoć. Prema preliminarnim procenama, radnici su se otrovali isparenjima lepka i nekoliko njih je hospitalizovano. Iako je fabrika bila zatvorena po nalogu tužilaštva, ona se ponovo otvorila nakon što je predsednik opštine Aleksinac Dalibor Radičević izjavio da vazduh više nije kontaminiran. Pozivajući se na Institut za bezbednost i zdravlje na radu „Prvi maj“, radnicima je bilo rečeno da se vrate i nakon toga, dodatnih 57 radnika je završilo u Hitnoj pomoći zbog simptoma trovanja.
Pored toga što može da se spreči, neko bi računao da, ukoliko se nešto već jednom dogodilo, ljudi sa vrha lanca bi sprečili da se tako nešto ponovo desi. Međutim, ne samo da se ovakvi slučajevi ponavljaju, već i treba očekivati da kompanije znaju da će do reprize doći. Uslovi rada se ne popravljaju jer su posledice minimalne ili nepostojeće. Onda i kada se promene, takva odluka se donosi kao reakcija na nemili događaj koji se mogao sprečiti. Preventiva ne postoji zato što kompanije uvek prvenstvo daju profitu i što većem povećanju istog; u takvom mentalitetu, radnik je prepreka na putu.
Srbija nije izuzetak po pitanju nehumanog tretmana radnika. Nedopustivi uslovi rada su pravilo unutar sistema gde je kompanijama omogućeno da rade šta god, sve u ime floskula poput reči inovacija. Inovacija koja traži što jeftiniju radnu snagu po svetu zato što im niko ne može ništa. Korporacijama je već decenijama na svetskom nivou omogućeno da ispod radara eksploatišu i radnike, i resurse unutar jedne zemlje zato što one imaju novčano preimućstvo u odnosu na bilo koju državu gde otvaraju fabrike.
Naša država je specifična po tome što se poslednjih godina hvali otvaranjem, kako kažu, silnih količina fabrika ili radnih mesta po zemlji. Bilo državne, bilo privatne, uslovi rada su skrajnuti sa strane kao nešto što je sasvim usputno. A i zašto ne bi bilo tako? Ko može da ih spreči? Kazne su novčano smešne, a ni takve se najčešće ne primenjuju. „Trajal“ do sad nije doživeo ikakve posledice. Rudnik „Soko“ se zaboravio, a Rio Tinto i kukanje predsednika države što ga nema su samo podsetnici koji lupaju svakodnevno na vratima. Svet je zasićen kapitalizmom, a Srbija dolazi po svoje parče kolača.
Ipak, pohlepa nosi svoje žrtve, a oni imaju imena i prezimena. Te individue su posedovali živote koji su utihnuli jer nekome drugome nikad nije dosta. U fabrici „Trajal“, nastradao je Nikola Rašković sa 18 godina. U rudniku „Soko“, poginuli su Bojan Stajić (34), Branislav Zlatanović (54), Bratislav Živković (59), Branko Čokorilo (57), Darko Zlatković (43), Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31) i Radovan Grujić (47). U Aleksincu je ostao mural radnicima, ali ne i pravda.
Fotografije u tekstu i naslovna fotografija: Aleksinačke novosti
