Omladinskih BRIGAda No7: 10000 studenata manje

Ljudi nemaju obično preogroman krug bliskih prijatelja da bi imali merodavnu i objektivnu analizu društva u kome žive, premda rekla bih da primećujem nešto čudno u svom krugu ljudi; određeni broj prijatelja i poznanika nisu upisali fakultet. U trenucima kada su to učinili, u drugoj godini su se ispisali. Šta će svi oni raditi narednih godina ne znam, ali želim im sve najbolje. Kad god bih čula da je neko odustao ili da od starta nije ni želeo da upiše fakultet, osetila bih određenu vrstu tuge. Ne zato što smatram da su im životi „uništeni”, daleko od toga. Nije kraj sveta ukoliko neko nije deo akademske zajednice, niti ljudi treba da budu primorani da peku zanat koji ih ne interesuje. Uglavnom se svako snađe, ali takav put je neretko teži, pogotovo onda kada neko mora dodatno da se prekvalifikuje za određena zanimanja. Pored toga, ne mogu, a da se ne zapitam koliko je ta odluka došla zato što su oni smatrali da „nisu za fakultet”, ne razmišljajući o okolnostima koje su ih dovele do toga.

Ukoliko stvari posmatramo u vidu razvojnog puta jednog đaka, možemo videti pukotine i nepremostive rupe obrazovnog sistema u Srbiji, tolikih razmera da ni deset strana jednog teksta ne bi pokrilo sve nedaće s kojima se suočavaju deca u Srbiji. Počevši od zastarelog plana i programa koji se menja samo onda kada se neka lekcija ili oblast mora skratiti, tako da se ni ono elementarno ne može razumeti, do toga da se udžbenici ne biraju na osnovu sadržaja i kvaliteta lekcija unutar istih. Istovremeno, zbog višedecenijskog neulaganja u obrazovanje, dinamika između predavača i učenika biva napeta. U trenutnom sistemu vlada međusoban animozitet koji se prihvata kao nešto normalno i neminovno. Uzajamno razumevanje i komunikacija ne postoji, učenik gleda na profesora kao neprijatelja koji se okomio na njega, koji ga ne voli i bez razloga ga uzima na zub. Davi ga. Profesor, iako svestan problema obrazovnog sistema u Srbiji, katkad zamera učenicima zato što se oseća kao da nema prava ili kontrolu nad sopstvenim predmetom i da oni ne pomažu situaciji onda kada ne prate nastavu ili ga, još gore, ne poštuju.

Ove okolnosti izazivaju jaz između potencijalnog obrazovanja deteta i znanja koje ono poseduje. Deca u Srbiji nisu rođena nesposobna da sede četrdeset pet minuta i da slušaju, ali vaspitana su tako da gledaju prečice u učenju i da obrazovanje gledaju kao nešto usputno. Mladi neretko nisu svesni svih razmera toga, koliko god mediji trubili o lošim rezultatima PISA testiranja. Decu tu ne možeš ni kriviti, izneverena su. Kako posle sa nepotpunim znanjem da ideš na fakultet?

Foto: Buro Millennial / Pexels

Prethodnih nedelja, spominjala se vest da je ove godine nastavljen pad prijavljenih brucoša na fakultetima u Srbiji. Što se tiče Univerziteta u Beogradu, ove godine upisalo se jedanaest i po hiljada studenata u junskom roku. Mesta su kompletno popunjena na četiri fakulteta; FON, ETF, Arhitektonski fakultet i Fakultet bezbednosti. Ne zvuči loše, zar ne? Sve deluje korektno dok se ne osvrnemo na druge fakultete. Na Hemijskom fakultetu za smer nastava hemije prijavilo se sedmoro ljudi, a na Fizičkom fakultetu na smeru opšte fizike prijavio se jedan jedini kandidat. Dokaz da ništa nije bolje ni na društvenim fakultetima možemo naći na Filološkom fakultetu, gde se za smer srpski jezik i književnost prijavilo svega 24 kandidata.

Zašto se mladi bore da upišu ova četiri fakulteta? Možemo se osvrnuti sada na društvo, kao i na roditelje. Mnogima je od malena usađena podela predmeta na dve kategorije: predmeti koji su korisni „za život” i predmeti za koje ljudi kukaju da su beskorisni i nepotrebni da znaš, iliti „šta će mi ovo u životu” predmeti. Ergo, ne treba biti začuđen kada ljudi posle takvo razmišljanje primene na čitave fakultete. Zašto bi studirao/la to kad može hobi da ti bude?

Iako je tržište rada nažalost legitiman razlog za brigu prilikom odabira fakulteta, mnogi pojedinci koriste to kao izgovor za deligitimisanje i banalizovanje mnogih profesija jer nisu korisne, u ovom slučaju po pitanju para i zaposlenja. Iako veliki broj brucoša zaista želi da se bavi poslovima unutar IT sektora, istovremeno postoje mnogi koji osećaju da moraju da se bave time i onda, umesto da pokušaju da upišu fakultet koji ih zapravo interesuje i da se posle bave onim u čemu bi više napredovali, oni upisuju ono što je „korisno”, iako ih takvo zanimanje ne interesuje previše i time rizikuju da stagniraju u svojoj karijeri.

Što se tiče nepopularnih smerova koji su navedeni prethodnih mesec dana da imaju poražavajući broj upisanih brucoša, njima je zajednička jedna osobina; svi smerovi su vezani za pozicije u prosveti. Mladi ne žele da se bave time zato što su svesni da su plate niske i nisu proporcionalne za količinu rada i obaveza s kojima se profesori nose. Time se stvara novi izazov u obrazovnom sistemu jer nema ko da predaje novim naraštajima i onda se to „rešava” tako što profesori imaju veće kvote đaka nego što bi trebalo ili rade u više škola.

Foto: Stanley Morales / Pexels

Da li se ovi problemi javljaju samo u osnovnim i srednjim školama? Da li je situacija na fakultetima bolja u Srbiji? Prema rečima Vladimira Pajića iz Pokreta slobodnih građana, čak deset hiljada studenata je diplomiralo manje u odnosu na prethodne godine. Ovde, takođe, u nedogled mogu da se pominju okolnosti koje dovode do manjeg broja diplomiranih studenata. Ubrzo nakon što upiše fakultet, individua u trenucima oseća razočaranje zbog neispunjenih očekivanja. Programi i literatura su zastareli. Takođe se javljaju pritisak i umor zbog obaveza na fakultetu što dodatno dovodi do gubitka volje za studiranjem. Finansijska situacija studenata može dodatno ugroziti njihovo studiranje. Studenti ne mogu da isprate inflaciju. Cene školarina, domova, menze i stanova za iznajmljivanje su porasle. Ukoliko neki još nisu upisali fakultet, finansije mogu uticati na njihovu odluku da ga upišu ili da pauziraju godinu i zaposle se. U tom slučaju je često teško mladima da, nakon što nađu posao, steknu volju da studiraju.

Mladi se suočavaju sa brojnim preprekama na svom obrazovnom putu. Čak i kad upadneš, učiš i vremenom završiš fakultet, brige se ne zaustavljaju. Nakon fakulteta, često je prisutan nedostatak perspektiva za zapošljavanje. Rad u struci nije zagarantovan. Poslodavci traže pet godina radnog iskustva i za mnoga zanimanja potrebno je raditi praksu koja je neplaćena ili minimalno plaćena. U trenutku kada se zaposliš shvataš da, ukoliko si studirao/la, fakultet nije pružao praktično znanje. Dolaziš do zaključka da ti je znanje nepotpuno. Sitne rupe vremenom se skrpe, ali znanje je i dalje privilegija, čak i onda kada zaradiš diplomu u Srbiji. Stoga, nije teško doći do zaključka da samo zato što si dogurao do fakulteta, ne znači da si išta potpuniji.

Naslovna fotografija: Canva

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još