Milena Božić: Patrijarhalne stege i danas funkcionišu na podmukao način

Na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu, 10. jula od 21h, biće izvedena predstava NANA, po motivima istoimenog romana Emila Zole. Dramatizaciju čuvenog romana, režirala je Tijana Vasić, ali je glavna autorka i inicijatorka ovog projekta, bila glumica MILENA BOŽIĆ.

Monodrama NANA, zapravo je njen glumački master rad na Fakultetu dramskih umetnosti, a zajedno sa Nedom Gojković, Milena Božić je radila i na samom tekstu, odnosno na dramatizaciji ovog klasičnog romana. Predstava je provokativna, pametna i zabavna… govori o strasti, ljubavi, predaji, prepuštanju sopstvenoj požudi, svom Idu i njegovim prohtevima. Takođe, govori i o poziciji žene u društvu, pri čemu junakinja živi svoj „muški princip“, boreći se protiv tradicionalne uloge, koju patrijarhat nameće ženi. Za sjajnu igru, nagrađena je specijalnom glumačkom nagradom, na bečejskom festivalu monodrame Befemon. Publika Reflektor teatra, Milenu Božić već je imala prilike da gleda u predstavi „Ustav“ reditelja Vojkana Arsića, a najširoj javnosti, ova je glumica poznata i po velikoj televizijskoj ulozi,  u seriji „Klan“.

Imali smo tu privilegiju da sa Milenom razgovaramo u dva navrata – nakon sjajnog izvođenja ove predstave na A.N.F.I festivalu, kada ju je intervjuisala naša Teodora Brkić, ali i pred samo izvođenje u Beogradu kada je sa njom razgovarala Minja Bogavac.

Nana progovara o suštini čovekovoj, o njegovim niskostima, nagonima i podlostima, a ja sam poželela da ona u tome bude neodoljivo simpatična i zavodljiva

Uvek sam maštala kako igram Jaga, Baala, čak sam imala i nekakvu suludu ideju da bih mogla igrati Ivana Karamazova. I onda sam shvatila da mi po prirodi stvari nije ostavljeno mnogo prostora i izbora, što bi naizgled moglo zvučati poražavajuće, ali sam se zainatila u želji da nadjem nekakav ženski pandan. Ženski glasovi su neretko skrajnuti, čak i kada govorimo o literaturi, te su često lišeni glavne radnje. Čak iako su stavljene u fokus, one trpe, podnose u tišini, oklevaju, pate ili zavode. Čak ni to u većini slučajeva, ne rade istovremeno. Ljutilo me je što su uskraćene za visprenost, bezobrazluk, humor i sve one stvari koje pokreću dramsku radnju. Nana takođe progovara o suštini čovekovoj, o njegovim niskostima, nagonima i podlostima, a ja sam poželela da ona u tome bude neodoljivo simpatična i zavodljiva„, podelila je sa Minjom svoje impresije o ovom delu i početku rada na njemu, a potom je otkrila i da je još mnogo kreativnih saradnika radilo na predstavi.

Baš iz tog niza uspostavljenih stereotipa ja sam poželela da u ovom procesu nad kojim imam kontrolu, stvari drastično menjamo, a volela bih da takve promene postanu praksa. Zato je moj autorski tim stvarao u dominantno ženskoj atmosferi, u izuzetno dugom ali temenljnom procesu prepunom nežnosti i strpljenja za šta zahvalnost dugujem svojim saradnicama – rediteljki Tijani Vasić;  Nedi Gojković,  dramaturškinji;  kompozitorki Petri Perović i mojoj trenutnoj korepetitorki Jani Rančić, kao i Nikoli Nikoliću scenografu koji je materijalizovao sve naše želje. Da… i Sofiji Vukajlović koja nam je, nakon jednog gledanja predstave, poklonila još lepši kostim i na taj način mogu da kažem da je postala deo tima. Mislim da je svaka i svako od njih svoju posebnost, snagu i talenat ugravirala u ovaj proces i nadomaštavala ga zajedno sa mnom„, otkriva Milena.

Ne može se ne primetiti da predstava dotiče brojna ženska, feminstička pitanja, kao i temu očekivanja od žene u patrijarhalnom društvu. Međutim, od vremena Zolinog naturalizma pa do danas, mnogo se toga promenilo. Ili, možda nije?

Mislim da se neke okolnosti u medjuvremenu jesu promenile, ali da je u biti stvar duboko ukorenjena, u društvu uopšte„, objašnjava Milena i dodaje da „patrijarhalne stege i principi funkcionionišu i danas, na jedan ne tako očigledan, podmukao način“.

I dalje su prisutne, neretko se pravdaju kao deo vaspitanja – nekih unapred dodeljenih uloga koje bi trebalo ispošovati i takve okolnosti bude duboku frustraciju sa obe strane. Zato u ovakve obrasce ponašanja treba upirati prstom, osvešćivati ih i pričati o tome do iznemoglosti. Na kraju imam utisak da takav sistem ostavlja po strani naša osnovna prava, nas  kao ljudi, individue i da je bobra protiv patrijarhata borba za osvešćivanje i emancipaciju. I u Nani se jednako postavljaju pitanja represije, nepoštovanja različitosti, a posebno kada se figurira žena sa margine, kakva je ona. Ipak, moram da priznam da me aktuelnost samog dela ni najmanje nije iznenadila jer je ona odredjena društvenim kontekstom, u kome stasavaju ljudi bez ikakvih referentnih sistema vrednosti i upravo u toj neosvešćenosti, ta glad za moći izaziva najniže instinkte, pa tako i stvara taj odnos superiornog i inferiornog„, zaključuje.

Želja za moći je kao nezajažljiva, gladna zver, koja je još luđa, još besnija, još krvoločnija što joj dajete više

Kako smo pod utiskom Kraljeva, moramo se osvrnuti i na to igranje, u netipičnom pozorišnom prostoru, odnosno u kafani Mali Pariz.

Ovakva igranja imaju i prednosti i mane. U tehničkom smislu je daleko zahtevnije, ali je jako uzbudljivo i važno izmeštati sebe iz tih ugodnih mesta kao što su scene, pogotovo kamerne, koje meni pružaju ušuškanost. U okolnostima kafane morala sam opasno brzo da delam, neprestano osluškujem publiku i menjam neka ustanovljena rešenja odnosno prilagodjavam ih novim uslovima. Sa druge strane kafana ( Pariz zamislite! ) baš Nani i pripada, baš kako je Zola opisivao- poluosvetljeni, zagušljivi bar, dim cigarete i karirani stolnjaci. Zbog toga sam bila posebno entuzijastična!„, priča Milena i dodaje da ju je Kraljevačka publika oduševila.

„Otvoreni su za različite forme, samim tim i za ono što mi zovemo angažovanim teatrom, iako mislim da je svako pozorište angažovano. Ali imaju sluha i osećaja za alternativnu scenu. Vrlo je zainteresovana, da ne kažem obrazovana publika“, kaže Milena, a onda objašnjava da ona pod „obrazovanom publikom“ ne podrazumeva školsko obrazovanje, već onom na koje glumište utiče nudeći auditorijumu određeni sadržaj: „A.N.F.I.TEATAR je po tom pitanju sjajna prilika za upoznavanjem sa različitim tipom sadržaja. Učestvuje veliki broj sjajnih mladih ljudi i na sceni i iza nje“.

Baš mi je bilo dirljivo. Nikada nisam imala duži i jači aplauz. Najdirljivije mi je bilo kako su reagovali tokom celog performansa“, rekla je Božić, te priznala da je imala strah od nastupa van Beograda: „Uvek imam strah, jer je beogradska publika ona pred kojom najčešće igram. Znam na koji način reaguje, i uvek imam zazor da li će ljudi biti dovoljno otvoreni ako se odmaknem od epicentra zbivanja“.

Potom se osvrnula i na decentralizaciju pozorišne umetnosti: „Decentralizacija pozorišta mora da se dešava i treba da se dešava sve više. Umetnici iz regiona treba da posećuju različita mesta i da igraju zajedno. Da ne govorimo o tome da Beograd ne treba da bude epicentar kulturnih dešavanja, ona treba da se dešavaju po celoj državi“. Isto je zaključila i o regionalnim saradnjama, te dodala da u njima posebno uživa: „Najviše uživam u takvim predstavama. Mi u regionu nemamo neke ekstremne kulturološke razlike kao kada to podignemo na viši nivo, kada se saradnja dešava na svetskom nivou. To je nešto neverovatno“. Nakon toga je kratko zaključila da bi trebalo da bude normalno da se predstave izvode svuda: „Gostovanje predstava treba da postane najprirodnija stvar. Ovim igranjem sam iznova razbila svoju bojazan o prihvatanju predstave“.

U ovoj predstavi direktno komuniciram sa publikom i zaista nemam kočnica“, kaže Milena, te dodaje da je ovo igranje bilo posebno po tome što je dobila odgovor publike: „Ja zaista očekujem da mi publika da povratnu informaciju. Do večeras mi niko nikada nije otpevao nešto, sada je prvi put publika pevala sa mnom. Dobila sam i odgovor na samom početku predstave od jedne gospođe iz publike“, istakla je glumica kao nešto što ju je najviše obradovalo.

Kako bi održala pažnju publike, Milena navodi dramaturgiju kao ključnu stvar na kojoj je radila: „Kada sam odlučila da se upustim u rad na monodrami, učestalije sam i odlazila da pratim monodrame svojih kolega“, kaže ona, te objašnjava: „Izdvajala sam ono šta je dobro unutar drama, šta su matematički tačne postavke narativa dramaturgije, šta je meni bilo zanimljivo da gledam unutar toga i na kraju dana i ono što nije dobro, odnosno šta ne aktivira tu dramsku radnju“. Božić objašnjava kako rad na monodrami zahteva postavljanje jednačine: „Nema tu mnogo mistifikacije, možda je nema u opšte. Ne postavlja se pitanje da li je to teško ili nije teško, stvar je čiste matematike. Preciznost i konkretnost rediteljsko-glumačkih rešenja, kao i dramatuških su neophodni da bi svima bili razumljivi“. Ona ističe sonogove kao esencijalne delove bilo kog drugačijeg angažmana: „Songovi su ključni za razbijanje monotonije. Nije tu samo glumački učinak. Gledala sam razne monodrame, i ljudi svašta rade i sa svojim telima i glasovima. Potrebno je da se i vizuelno igramo sa pažnjom publike“.

Autorka ovog komada navodi princip kadriranja za koji veruje da se itekako primenjuje u pozorištu: „To mi je uzbudljivo jer sam sama na sceni. Sebe kadriram unutar iste, menjam različite prostore kroz tri punkta i time sebi osmislim igru, publici raskadriram ili zumiram određene scene. Tim odvajanjem je i publici jasno kada je poenta na tome da je lik u krupnom planu, a kada je poenta posmatranje lika u okviru šireg prostora, kao što je na primer scena zabave“.

Sa druge strane, uvlačenje publike u predstavu je provokacija i kako Zolin tako i moj lični okršaj sa društvom i sa problemima koji muče i mene i Nanu“, kaže Božić, te nam objašnjava: „Ta žena je puna anomalija što privatnih, ličnih i porodičnih odnosa, što društvenih problema. Ti problemi i mene tište i more. Koliko god Nana na pogrešan način pričala o njima, dala mi je mogućnost da naglas govorim o tome šta me muči“. Za nju je ambivalentnost lika kog tumači fascinantna: „Nasuprot graničnom ponašanju koje je vođeno isključivo nagonima, ona jako dobro racionalizuje različite društvene anomalije i probleme koje uviđa i kod sebe i kod drugih. Fantastično mi je što može da se prebacuje i skače iz jedne u drugu krajnost“, zaključuje glumica.

Ona je podelila sa nama i kako doživljava lik koji tumači: „Ona je nešto što je potpuno moje, kao alter ego. U nekim trenucima joj zavidim što ima slobodu da svašta kaže ili uradi. To ide iz pogrešnih poriva i ambicija, te u tom smislu ona i jeste nesrećna, to je produkt ljudske prirode“. Milena nam je to povezala i sa romanom koji je osnov ove drame: „O tome Zola i piše, da je ljudska priroda nestalna i da se u svima nama bore najrazličitije sile i mi biramo koja će prevladati. Zola je nju nahranio idom, ona se vodi tim nagonskim u sebi. Sa druge strane, jedino što je vuče u racionalnoj sferi je želja za moći, da ona bude neko ko je moćan i ko će da vlada“.

Milena time objašnjava zašto se opredelila da baš ovo bude lik kog će ona tumačiti: „Kada bi me neko pitao koga bih igrala u literaturi, da ja lično izaberem, a ne da mi neko dodeli ulogu, ne znam ni jednog drugog ženskog lika da je toliko aktivan u sprovođenju svega da čini da su ostali likovi samo činioci njenog života“, te zaključuje da retko imamo aktivne ženske subjekte u dramskoj literaturi: „To je strašno i pokazuje koliko se i dalje borimo i gušimo u patrijarhalnom sistemu, a naizgled smo osvojile nekakve slobode. I dalje je sve ključ moći, i kada žena dobije malo moći, ona postaje gladna za njom“. Navodi i da joj je bilo zanimljivo da preispituje odnos žene i moći u radu na svojoj monodrami: „Ona je ozlojeđena što nema više moći. Ona može istovremeno da bude i krhka i gladna moći, bezobzirna. Žene su tako portretisane da su moćne žene samo moćne, da nema momenta kada se moćna žena slama, kada je ranjiva, nesrećna i nesigurna“.

U ovoj drami se pokreću važne društvene teme: „Bilo mi je važno da pokrijem sve kroz šta ona prolazi, što otvara pitanje neželjenog roditeljstva i deteta, borbe za egzistenciju. Ona koristi samo svoje telo za egzistenciju, bez romantizacije. Na sceni postavljam pitanje da li to nju boli i do koje mere se anestezirala“. Ovime Nana priča priču o patrijarhalnom sistemu u kome su zastupljeni seksualizacija i objektivizacija, pa se priča žene iz devetnaestog veka može potpuno preneti i na naše današnje društvo: „Ona se uspinje na lestvici usled dominantnog muškog principa. Ona sama sebe opisuje kao nekog ko poseduje dominantno muški princip, koji Zola opisuje kao princip moći. Želja za moći je kao nezajažljiva, gladna zver, koja je još luđa, još besnija, još krvoločnija što joj dajete više. I uvek želi više“.

Milena dalje opisuje lik koji tumači kao ženu koja se izgubila u upornim pokušajima da vlada svime: „U borbi za vladavinu nad svime, preskače prvi, glavni i najvažniji stepenik, a to je da vlada sobom. Na bljeskove se bavi sobom, ali to je samo kada se pita na koji način će ona zgaziti sve druge. To je zbog toga što je prekočila da se zapita ko je ona suštinski, šta ona voli, da li nju neko voli, da li joj nešto prija i šta bi ona želela“. Ovom pričom, Nana nam otvara i šira pitanja društvenih anomalija: „To su nasleđe, porodica, siromaštvo. Samo to što je čovek gladan je preduslov za veliku nesreću. Stalno grebe i bori se da dođe dotle da nikada ponovo ne bude gladan“.

Autorka objašnjava i metaforu u scenografiji zlatnog krsta na vratima pariskog bordela: „Prva simbolika je ta što je Mifa vernik, a videli smo koliko može biti surov dok se poziva na taj krst. A sa druge strane, zabavno mi je da preispitujem to što su u literaturi najčešće baš kurve te koje pričaju o religiji. Ne o veri. Važno je razlikovati ova dva pojma“, objašnjava Božić, a potom to povezuje i sa psihološkom analizom lika kog tumači: „Nana i na tom polju ide iz krajnosti u krajnost, od podsmeha do dubokih uverenja da ne želi da gori u paklu, što i sama kaže na kraju predstave. To je zanimljivo za psihološku igru koja se dešava unutar nje same i njenih strahova“. Ona još dodaje i da su najčešće žene koje idu sa nečastivim, odnosno sa đavolom, upravo one koje upražnjavaju seksualne odnose: „To se u likovnosti često predstavlja, Bogorodica koja je cela prekrivena, ili Marija Magdalena koja je prebrzo ostarila. Po tom principu bi one trebalo na neki način da se kazne zbog toga što imaju grešne misli“.

Za kraj, rekla je da bi volela da publika nakon predstave izađe teža za poneko pitanje: „Ja volim da kada nešto odgledam, to mene duboko potrese i poremeti da ja o tome razmišljam danima i da se pitam nešto unutar toga“, obajšnjava glumica, pa dodaje: „Ne mora nužno o odgledanoj predstavi, već da je to u meni pokrenulo pitanja o mojim inhibicija, strahovima ili problemima koje delim sa nekim koga sam gledala preko puta. Mislim da je pozorište tu da postavlja pitanja. Ako sam uspela nekog na taj način da poremetim, ja sam baš srećna“.

Zaključila je s tim bi volela i da se neko u publici makar dobro zabavio tokom izvođenja: „Podsticaj je i to da su neke stvari nekom bile apsurdne ili smešne. Smeh je vrsta neobične reakcije, često i odbrambeni mehanizam. Ljudi se brane onda kada ne znaju kako da reaguju smehom kao najprihvatljivijom reakcijom. Prvi stadijum da bismo se zapitali jeste zapravo taj smeh. Teško je danas pronaći zdrav humor, pametan humor. To je ono što ja najviše volim u pozorištu. Ako je do toga došlo, meni će to pričiniti zadovoljstvo“.


Karte za izvođenje predstave NANA možete kupiti online, klikom na sledeći link ili ih rezervisati na broju telefona: 0603008886

ReflektorTeatar #SvetlaStranaScene

Autorke: Teodora Brkić i Minja Bogavac
Foto: A.N.F.I. Teatar


Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još