Često kada se pokrene tema turizma, ljudi sa naših prostora vole da govore kako naš narod uvek gleda da bude domaćinski nastrojen, pogotovo prema strancima. Prijatni smo i ne gledamo razlike, pa ni rasu zato što jednostavno nismo takav tip nacije. Nas ne zanimaju te „zapadne” gluposti, mi se radujemo svakom turisti.
Po svojoj okolini primećujem da kad god se neki turista zagubi i traži pomoć oko neke ulice ljudi mu rado pomažu, znali oni da mu objasne ili ne. Nekom prilikom je tako jedan Italijan pitao majku, sestru i mene za jedan obližnji restoran gde se nalazi tako što nam je pokazao skrinšot Google mapa na svom telefonu, ali nije znao uopšte engleski, pa smo mu pantomimom pokazivale da skrene levo dok smo se nadale da blanco jeste tačan opis restorana na italijanskom.
No, Italijani pored svih stereotipa se ne gledaju kao najgori turisti (prvo mesto ubedljivo imaju Englezi) i oni svakako nisu klasična meta rasizma u Evropi. Koliko god mi ne razmišljali o rasizmu i želeli da on ne postoji u našoj zemlji, ipak se prožima u našem dvorištu. Da stvar bude još tužnija, ovde se ne radi o netrpeljivosti prema strancima, već o mržnji prema ljudima naše nacionalnosti.
Nedavno je došla sudbonosna matura u Vrbasu. Devojčica koja je dugo trpela vršnjačko nasilje zato što je Romkinja dobila je srećan epilog u vidu javne podrške. Seka Aleksić ju je ispratila na maturu i svi se radujemo što se lepo provela i nadamo se da će joj nakon kraja osnovne samo biti bolje u životu. Reakcija javnosti je bila uglavnom pozitivna. Ljudi su najčešće osudili ovakav vid nasilja, premda ne smemo dozvoliti da se na tome završi jer nažalost, ovo nije prvi niti će biti poslednji slučaj nasilja prema romskoj populaciji.
Smatram da stvarno češće treba da se diskutuje o marginalizaciji Roma i da se narod edukuje tako da se ovakve predrasude zaustave. Deca koja su je maltretirala nisu glavni uzrok problema, već simptom jednog određenog mentaliteta. Da se ne lažemo, oni nisu sami smislili sve ono što su joj rekli, oni su to od nekoga čuli. Ne bi me čudilo da je jedno dete čulo sličnu rečenicu od svog roditelja koji je u tom trenutku gledao sebe kao boga humora. „Šala” ili ne, ovakve izjave impliciraju da je osoba prekoputa tebe inferiorna i da ih ti gledaš ispod sebe, kao i da tako oni treba da gledaju svoje postojanje. Kakvu mi državu očekujemo za nekoliko decenija kada prema određenom procentu stanovništva se ophodimo bez trunke empatije?
Znamo kakve stereotipe, predrasude i situacije treba da trpe svakodnevno. Prošle godine sam sa najboljom drugaricom posetila jedan gradski bazen i uglavnom smo blejale kod bazena za neplivače (pošto ne znam da plivam). Posle je tu pored bazena seo jedan čuvar kog moja drugarica inače zna. On ju je pitao šta radi kod „ciganskog” bazena totalno nonšalantno. Glasno je to rekao pred svima, dok su u bazenu plivali Romi. Ne verujem da je jedini koji ga tako oslovljava, niti da ga je bilo briga što su ga oni čuli. Neću da impliciram da postoji mini segregacija u gradskom bazenu u 21. veku, ali svakako stoji da ljudi sa strane to tako gledaju kada sa osudom posmatraju onaj bazen za neplivače. Taj bazen je za njih, ne za nas. Šta imaš ti da radiš tamo?
Ruku na srce, Srbi uopšte nisu jedini koji ovako razmišljaju, štaviše ima gorih primera rasizma na ovom kontinentu. Francuska je 2009. i 2010. masovno proterivala preko 10.000 Roma u Rumuniju i Bugarsku; Mađarska i još neke istočnoevropske zemlje imaju segregaciju u školama i generalna prihvaćenost Roma u Evropi nije na zavidnom nivou. Ipak, ne treba da se hvalimo time što nismo najgori.
Prvenstveno treba da prihvatimo da rasizam nije izolovani fenomen u SAD-u, već da i ono postoji kod nas i u komšiluku. Takođe treba da shvatimo da gostoprimstvo ne počinje i ne završava se sa turistima, već sa sugrađanima.
Naslovna fotografija: cottonbro studio / Pexels
