Zašto sam odlučila da napustim fudbal

Fudbal je za sve, fudbal je za devojčice” ime je jednog od retkih projekata koji su se bavili pitanjima ženskog sporta u Srbiji, a verovatno jedini koji se odnosio na poznatu balkansku tabu temu, a to je ženski fudbal.

Jao ja to ne mogu da gledam, ružno mi izgleda” , „Zašto žene igraju fudbal kad im uopšte ne pristaje?”, „Nije ženstveno”, „Ne može devojčica da igra fudbal, mnogo je grub taj sport za nju”… Ovo su samo neki od komentara sa kojima se fudbalerke svakodnevno susreću. Zbog ovako seksističkog i pesimističnog pogleda na ženski fudbal mnoge mlade i perspektivne sportistkinje odustaju od sporta koji toliko vole, jer sve se čini da iz ove situacije nema izlaza.

Kao dete igrala sam fudbal u školi, na ulici, u parku što je na kraju rezultiralo da me roditelji upišu na fudbal. U vreme kada sam ja počinjala nije bilo ženskih klubova koji su imali školicu, nego sam bila bačena u more dečaka koji nisu mogli da podnesu činjenicu da devojčica igra s njima, a da ne pričamo o fatalnom momentu kad ista ta devojčica postigne gol. Svoje prve korake gotovo sve devojčice moraju da počnu u malim, dečijim, klubovima sa dečacima jer nema dovoljno devojčica da bi se osnovali isključivo ženske škole fudbala. Ovo još uvek ovako funkcioniše zbog ukorenjene tradicije na ovim prostorima koja kaže da je fudbal muški sport, zbog čega mnogi roditelji ne dozvoljavaju svojim ćerkama da se bave fudbalom koristeći gore navedene komentare kao objašnjenje svog postupka. Moja sreća je bila ta što moji roditelji nisu imali takvo viđenje sporta, već su meni dali potpunu slobodu da izaberem svoj sport.

Foto: Gustavo Fring / Pexels, Fotografija je ilustracija

Provela sam detinjstvo i tinejdžerske godine igrajući fudbal. Menjala sam klubove, igrala na različitim takmičenjima i u različitim kategorijama. Prestala sam da se bavim istim jer nisam videla nikakvu perspektivu u tome. Vrlo rano u svojoj, takozvanoj, karijeri sam se razločarala u stanje ženskog fudbala u Srbiji. Osećala sam veliku nepravdu u pogledu uslova i sredstava koja (ni)su uložena u ženske klubove, lige i turnire. Dok sam igrala redovno su nam bili oduzimani termini za treninge kako bi ih dali muškim ekipama. Nosile smo stare, pohabane, dresove muških selekcija koje su oni prerasli. Redovno su nas prebacivali na lošije terene ili čak u salu u nekim sportskim centrima da bi muškarci bili na boljem terenu. Prevoz na utakmice nikad nismo imale obezbeđen već smo morale same da se snalazimo. Imale smo daleko lošije uslove za rad od dečaka jer su nam čak i rekvizite za trening davali neispravne i stare. Trenere su plaćali daleko manje nego trenere koji su vodili muške timove. U jednom od klubova u kojima sam igrala (koji je dobro poznat u Beogradu) situacija ženske ekipe bila je toliko loša da klub nije izdvajao sredstva za ekipu uopšte, stoga treneri nisu dobijali plate, a igračice nisu plaćale članarinu. Bitno je napomenuti da je u momentu svih tih dešavanja ovaj klub bio prvak Beograda za žene, ali klub se ponašao kao da ekipa ne postoji. Što se tiče takmičarskog dela, on je takođe pun raznih problema. Najveći je taj što u Srbiji za žene ne postoje nikakve prelazne, omladinske lige, već postoji samo razvojna liga koja je za devojčice do 14-15 godina i odmah nakon toga se preskače na Superligu. Turniri su takođe veoma retka pojava. Što se reprezentacije tiče ona ima svoje klasične kategorije, ali kao i klubovi, imaju problem sa finansiranjem jer niko ne želi da ulaže u ženski fudbal.

Zbog male gledanosti postoji i problem sa manjkom prenosa ženske Superlige i utakmica reprezentacije. Glavni argument za odbojnost prema ženskom fudbalu koji daju muškarci je da im nije lepo da vide žene kako igraju „muški“ sport, kao  i to da im je dosadno da gledaju one kako igraju fudbal zbog fizičkih razlika. Ovaj ceo problem lično bih prebacila i na sam FSS koji ne radi ništa po tom pitanju. Ne obraća ni najmanje pažnje na fudbalerke. Ne pokušavaju nimalo da poprave situaciju i da promovišu ženski sport. Niko neće da ohrabri devojčice da se oprobaju u fudbalu ako ih privlači, već ih u startu odbiju i samo prebace na neki „ženski“ sport. Roditelji takođe igraju ključnu ulogu i to ne samo roditelji devojčica već i dečaka. Imala sam brojne neprijatne situacije kao dete od 10 godina, jer su se roditelji dečaka iz moje ekipe žalili treneru što devojčica igra umesto njihovog sina, vređajući mene koja sam, ponavljam, tada bila samo dete. Diskriminacija od strane dečaka bila je prisutna, ali to se sve na terenu dalo popraviti čim im se dokaže da ipak devojčica igra bolje od njih.

Bila sam svedok stvaranja mnogih igračica sa vrhunskim predispozicijama koje su vremenom odustajale jer njihov trud i talenat ovde niko nije cenio. Plate trenera i igračica su mizerne, toliko niske da mnoge igračice imaju i poslove pored fudbala, dok muškarci imaju plate po nekoliko miliona. Srbija je poznata kao fabrika vrhunskih sportista; iznedrila je mnoge sjajne pojedince koji su svoje karijere gradili u velikim ligama i postali zvezde svetskog sporta, ali to su do sad uglavnom bili muškarci. Verujem da bi dosta fudbalerki moglo da izgradi svetsku karijeru uz samo malo podrške, kojoj za sada još ne možemo da se nadamo. I sami kad pogledate ovu situaciju jasno vam bude zašto devojke odustaju jer situacija ni u drugim sportovima nije mnogo drugačija. Nadam se da će sa dolaskom novih generacija ova priča prestati da se izbegava i da će napokon doći do promena. Ovo nije problem koji pojedinci mogu sami da reše – za ovo je potrebno da se celo društvo uključi i da se zajedno radi na korigovanju dosadašnjeg mentaliteta kako bismo prešli preko ovog tipa polne diskriminacije.

Naslovna fotografija: RF._.studio / Pexels

Ivona Lazar
Ivona Lazar
Dežurni filozof.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još