Stigneš kući nakon napornog dana. Noge te ubijaju, ne znaš gde se nalaziš. Obaveze ti se nagomilavaju, ne spavaš redovno i još ti je poslednji obrok bio pre 6 i kusur sati i on je podrazumevao suvu kiflu s jogurtom. Sve u svemu, pomalo si u haosu i život ne ide baš onako kako treba.
U takvim momentima, hoćeš da se odmoriš malo. Zavališ se u krevetu i otvoriš društvenu mrežu svog izbora. Tu te dočeka algoritam koji ti do skoro nije smetao, ali u poslednje vreme osećaš neku vrstu pritiska. Gledao/la si silne tutorijale i savete svih ovih meseci, a ništa se nije promenilo. U takvim trenucima, javlja se jedno gadno osećanje. Manifestuje se u trenucima kada se pojede parče torte jer si dao/la obećanje sebi da ćeš prestati da se „truješ”; istu stvar pomisliš kada ne možeš imati detaljniju skincare rutinu jer ovog meseca ne možeš priuštiti serum, a osećaj se javlja i na ulici kada vidiš nečiji tuđi outfit koji izgleda savršeno, a ti i pored 1000 pinova i 3 Pinterest kategorija izgledaš apsolutno isto.
Kajanje.
Kaješ se jer nemaš disciplinu ili zato što ti nešto fali, pa ne možeš da postigneš sve ono što naumiš. U takvim trenucima, umor se ne smiruje, a život postaje preplavljen mukama i kao poslednji vid odbrambenog mehanizma, krenu razmišljanja u 3 ujutru kako ćeš život iz korena promeniti.
Kakve li su te ideje dovele do toga da pomisliš kako svaki intrikatni detalj svog života moraš menjati?
Self care je nastao iz spoznaje da moraš voleti sebe. Prisutan je sentiment u kom se svet gleda kao okrutno mesto. On neće stati da ti pomogne kada se sapleteš, onda kada ti je teško. Koliko god će drugi ljudi biti tu uz tebe, oni neće moći da žive tvoj život umesto tebe. Samim tim, sebe treba staviti na prvom mestu tako što brineš i radiš na sebi.
Donekle je i razumno ovakvo razmišljanje. Ljudima jeste stalo do nekoga, ali svako ima svoje probleme i ne možeš druge stavljati ispred sebe. Ovo je poprilično elementarno razmišljanje, ne izmišljamo toplu vodu sa ovakvim konstatacijama. Međutim, zaključak je poprilično zanimljiv; moraš voleti sebe. Kako bi negovao/la svoju dobrobit, primoran/a si da sa ljubavlju dočekuješ sebe raširenih ruku. Često se govori da treba voleti sebe nalik prijatelja. Međutim, prisutna je debela razlika: ti prijatelje ne moraš voleti i još bitnije, takvo osećanje nije konstantno.
Ja svoje prijatelje ne volim konstantno, makar ne na isti način. Obožavam ih, duboko ih cenim i zahvalna sam im što su tu uz mene toliki niz godina. Oni su bili i nastavljaju da budu moja podrška i izvor sreće. Međutim, ja niti razmišljam o njima svakodnevno, niti sam svesna našeg prijateljstva 90% vremena. U toj većini mog vremena, imam osećaj navike prema njima koji je gotovo na nivou apatije. Prosto imaš suživot sa njima; znaš da su tu, da ne idu nigde i da ne postoji razlog zbog kog bi o njima dubokoumno razmišljao/la i ta bezbrižnost je deo šarma prijateljstva. Bez nje, svi bi bili primorani da dube o nekome na nivou strepnje i straha, kao da bi nekog izgubili u suprotnom.
Možda se zato javlja zbrka u porukama „samoljubavi”. Ukoliko ti ni prijatelje ne voliš kontinuirano na jednostavan način, zašto imaš očekivanje da ćeš tako sebe voleti? Jer, gle čuda, nekad te i prijatelji nerviraju. Nekad ih gledaš po ceo dan i hoćeš da se odmoriš. Povremeno ti dan ne ide sa njima i narednom prilikom se vratite tu gde ste stali. Ukoliko je sve ovo opšteprihvaćeno za prijateljstva, zašto to onda ne važi i za nas same?
Rekla bih da je ljubav u svakom aspektu postala upakovana ideja koja se gotovo materijalizovala uz pomoć kapitalizma. Sa medijima, ljubav se idealizovala kao nešto što je čisto, grandiozno i iznad svih mana ljudskosti. Ako ljubav prema sebi krenemo da posmatramo kroz ovakav kontekst, možemo videti na koje načine su nam korporacije prodale priču za self care i ljubav prema sebi.
Šta više zvuči kao negovanje sebe, 8 sati sna ili kupka sa laticama u kupatilu gde mirišljave sveće gore? Iako je ovo prvo nešto za šta svi znamo da je dobro za nas, ovo drugo je prijemčivi merak koji lepše zvuči, pogotovo jer je manje truda i vremena potrebno da se tako nešto postigne. Dovoljno je da samo imaš pare. Jeste da košta i podrazumeva minimum 3 proizvoda i veći račun za vodu, ali je opet više primamljivo.
Ne kažem da je loše častiti sebe sitnicama, ali one su kratkotrajne. Kozmetika, tretmani, drangulije, džidžabidže, putovanja i slično te neće dugoročno iščupati iz čeljusti okrutne svakodnevnice pod današnjim sistemom života. Umor neće nestati, pogotovo ako je veći problem u pitanju. Kapitalizam te neretko stavlja u poziciju u kojoj ti je potreban self care, a onda te tera da ga primenjuješ po njegovim uputstvima. Self care i ljubav su se spakovali tako da kupuješ sebi proizvode. To ne znači da se kritika treba svaljivati na one koji su već potlačeni, već na one koji grade sisteme koji omogućavaju ovakav način tretmana ogromne količine stanovništva.
U poslednjih nekoliko godina, ponajviše zbog pandemije i drugih svetskih nedaća, ljudi su počeli da rešenja traže u sebi, zato što ista ne mogu naći u svetu. U društvenim mrežama, probali su da nađu beg, ali su umesto toga pronašli iskrivljeni odraz sebe i drugih. Iste platforme su im ponudile rešenja koja su ili flasteri preko dubljih rana, ili su sponzorstva. Stoga, treba imati kritički osvrt prema popularnoj interpretaciji nege o sebi. Nekad je i najjednostavnije rešenje ono koje će ti pomoći u teškim trenucima. Prosečna količina sna i izbalansirana ishrana u skladu sa individualnim potrebama stvarno jesu dobar početak koji nekog može daleko dogurati. Dodatno, pored svih kritika, zaista je neophodno voditi računa o sebi, ali treba imati na umu da se rešenja ne dešavaju preko noći. Isto tako, ne nalaze se u proizvodima. Korporacija ti nije prijatelj.
