Milena BOŽIĆ: Sloboda nije datost prirode

Ako volite televiziju, Milenu ste sigurno uočili u serijama „Klan“ i „Crna svadba“, a ako preferirate pozorište, sigurno ste je gledali u predstavama „Galeb”, „Osam žena”, „Reči od kamena”… kao i monodrami „Nana”, inspirisanoj romanom Emila Zole. Milena je redovno i na repertoaru Reflektor Teatra, gde igra u predstavi „Ustav“, a pod reflektore ovog pozorišta ponovo staje premijerom predstave MANIFEST 2.0 u režiji Filipa Petkovskog.

Ovo je predstava inspirisana ključnim društvenim i umetničkim manifestima XX i XXI veka. U njoj imate priliku da čujete neke od najradikalnijh umetničkih ideja, koje su oblikovale naš svet. Nekoliko dana pred premijeru predstave, sa Milenom smo razgovarali o procesu i utiscima.

Kakvi su tvoji utisci iz ovog procesa i saradnje sa Filipom Petkovskim?

Neobični, ovaj proces se razlikovao od svih prethodnih u kojima sam imala prilike da budem, jer je specifičan kako po formi tako i po sadržaju, koji nije dramski. Mislim da sam često bila u neizdržu i raznim nemirima, te bolje da pitate Filipa kako mu je bilo sa  mojim nedoumicama i pitanjima. A ja bih slagala kada bih rekla da mi je bilo jednostavno.

Predstava „Manifest 2.0” temelji se na fizičkom teatru i plesu. Koliko ti je ovakav izraz blizak i šta ti je bilo posebno izazovno?

Bio mi je izazov, volim da se bavim fizičkim teatrom, ali mi nije lak. U tom smislu bilo mi je neophodno da iskoordiniram pokret sa onim što pričam, a da u tome nađem smisao. Mislim da je ovo bila idealna prilika i pokušaj da samu sebe senzibilišem za ovakvu vrstu teatarske forme koja je zapravo performativna, a ne dramska. Procenićete sami da li sam u tome uspela.

Koje manifeste govoriš u ovoj predstavi i ima li u njima teza, rečenica i tvrdnji koje su ti posebno zanimljive?

Dada manifesto: „Mi vidimo sve, ne volimo ništa. Ravnodušni smo. Mi smo mrtvi, ali ne trulimo jer  nemamo srce u grudima, niti mozak u glavi. I upijamo sve oko sebe; ne radimo NIŠTA.” Takođe, uvek me rastuži ksenofeministički manifest: „Potrebne su nam nove mogućnosti percepcije i delovanja oslobođene od prirodnih identiteta. U ime feminizma, Priroda više ne sme biti utočište nepravde, niti osnova za bilo kakvo političko opravdanje! Ako je priroda nepravedna, menjajmo prirodu!

I slažem se – sloboda nije datost – a sigurno ne datost prirode. Pred njom ne smemo da se ponižavamo u jadnom izvinjenju za ono malo autonomije što je do sada osvojeno. U svemu tome ova struja predstavlja značajan udarac dominantnom seksizmu i dotrajaloj naturalističkoj ideologiji – „po prirodi datim“ patrijarhalnim vrlinama pola koji nam je rođenjem dat.

Da li je vreme umetničkih manifesta zaista prošlo?

Manifesti su traktati koji bi trebalo da budu u službi javnog interesa. Veliki momenti društvenih kriza nagnali su umetnike da misle u kom pravcu umetnost i kultura treba da idu te su mnogo više imali potrebu da oko neke manjinske ideje okupe što veći kolektiv, koji bi napravio revoluciju. Za revoluciju je, ipak, potrebno duboko očajanje i odsustvo opcija. Ali i svest o očajnoj situaciji. Nisam sigurna da mi tu svest danas imamo. Ipak u eri individualizma, u kojoj živimo, koja narasta do perverzne zaslepljenosti sopstvenim egom, svako ima pravo na svoje mišljenje i smatra ga vrlo relevantnim. Pojava društvenih mreža omogućila je struktuiranje ogromnog broja nabacanih reči, koje su često pojednostavljene, nepotkrepljene formalnim naučnim znanjem, neretko vezane isključivo za emocije. Svaka iole strukturisana proklamacija putem društvenih  mreža može se smatrati mini manifestom jer joj je motivacija treženje publike, ali ipak …nekada su manifesti imali poetsku vrednost, bili su radikalni i nisu za osnovni cilj tražili samopromociju, već su želeli da motivišu mase. Danas nas intrigira ko je ta osoba iza tastature, više nego to šta želi da nam kaže. I da se razumemo, dok ovo pišem, pitam se koji prosečan stanovnik ove planete sad ima taj luksuz da sedi i čita manifeste, promišlja o njima, baš se napalio na neki i pomislio kako će evo već prekosutra da krene da menja svet… Ali, on sutra mora da ustane da zaradi pare za hranu i račune, jer ipak živi u neoliberalnom kapitalizmu. Dakle pisanje manifesta danas i razglabanje o onima iz prošlosti još uvek je privilegija obrazovanih i dokonih.

Kada bi želela da napišeš svoj Manifest, o čemu bi on govorio?

Ne bih ga pisala. Zaista bih bila jako pretenciozna kada bih se usudila da pomislim da je nešto što sam sročila revolucionarno i nikad do sad viđeno. Zatim, volim da promišljam o svetu u kome sam, diskutujem, pitam se, menjam svoja mišljenja i ideje i mislim da su ideje koje se ne transformišu opasne. Kada bih hipotetički uspela da ih stavim na papir, u međuvremenu bi ih sigurno prezrela. Više verujem u konkretna dela i male svakodnevne borbe nego u lepe reči sa papira, koje su u većini slučajeva ostale mrtve. One koje su zaživele, postojale su samo deklarativno, u praksi su zloupotrebljavane.

Predstava #Manifest 2.0 biće izvedena 30. marta i 4. aprila, na sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Ulaznice možeš da kupiš online, na ovom linku: https://tickets.rs/event/predstava_manifest_20_12139

Reflektor Teatar
Društveno angažovano pozorište zajednice Centra E8. #svetlimoumraku od 2012.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još