Predstava Reflektor teatra „Moja zemlja” dobila je svoj filmski making of. Autor i reditelj ovog dokumentarca je Vladimir Milovanović zvani Kicoš, osnivač produkcijske kuće Propaganda film. Film „Kako je nastala Moja zemlja”, premijerno je prikazan na Sceni Reflektor teatra, u januaru prošle godine. Sada je objavljen na internetu i dostupan najširoj javnosti, ali pre svega: publici zainteresovanoj da razume kako nastaje dokumentarno pozorište. To je bio povod za intervju sa Vladimirom Milovanovićem, koji je proces rada na predstavi „Moja zemlja” ispratio, dokumentovao i dao mu lični pečat.
Kako bi nam ukratko predstavio šta je Propaganda film?
Propaganda Film je nezavisna filmska produkcija koja je od 2011. godine proizvela desetine dokumentarnih, igranih i eksperimentalnih formata i skoro ni jednu reklamu. Čak i kada sam pravio namenske filmove, uglavnom za organizacije čije sam vrednosti delio, trudio sam se da temama pristupam kritički iz specifično ličnog ugla. Za mene je „propaganda” kao termin predstavljala neki ironični otklon, jer je dugo vremena sve što je imalo dozu aktivizma u umetnosti proglašavano za pamfletsko i nedovoljno „filmski“. Ja sam i tada verovao da umetnost mora i da afirmiše određene ideje i vrednosti svim pa i filmskim sredstvima. U međuvremenu sam želeo da promenim ime produkcije, jer sam izgubio potrebu da objašnjavam ili menjam bilo koga, ali nekako je uvek bilo važnijih stvari, pa je ime preživelo do danas.
Filmom si počeo da se baviš na neobičan način: nakon što si stekao diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu. Kako se to dogodilo i šta je uticalo na tebe da se, nakon pravničkog obrazovanja, preorijentišeš na filmsku umetnost?
Proces nije bio tako linearan jer sam se vratio na Pravni fakultet, na kome mi je ostalo par ispita, nakon što je moj prvi film Lice Revolucije već imao premijeru. Nisam tad imao ideju da ću se i baviti pravom, samo sam želeo da zatvorim taj krug. Na kraju se to pretvorilo u jednogodišnju epopeju dok nisam diplomirao i onda sam odmah upisao master studije iz FTV režije na Fakultetu dramskih umetnosti. Iako deluje nespojivo, ja danas radim i kao pravni konsultant u međunarodnoj filmskoj produkciji, ali snimam i svoje filmove tako da sam pomirio ta dva vuka u sebi, mada i dalje ponekad sanjam da nisam završio fakultet.
Kako je počela tvoja saradnja sa Reflektor teatrom?
Deluje da je saradnja počela bar petnaest godina pre nego što je nastao Reflektor teatar i pre nego što sam ja odlučio da se bavim filmom, jer sestre Bogavac (Jelenu i Minju, iz Reflektor teatra) poznajem od ranih 2000tih i raznih akcija koji su imali veze sa prvim BIGZOM, alterantivnom scenom i tim specifičnim generacijskim momentom nas koji smo u to vreme imali dvadesetak godina i bili puni nade za budućnost koja dolazi. Kasnije su Minji i meni putevi počeli da se ukrštaju i profesionalno, a kako delimo i slične etičko/estetsko/političke principe, smisao za humor i ograničenja u budžetima, saradnja se ispostavila kao prirodna. Izgleda svi volimo da radimo sa ljudima sa kojima se razumemo.
Šta je, za tebe lično, bilo posebno zanimljivo u radu na projektu „Moja zemlja“?
Ubedljivo najzanimljivije mi je ono što sam shvatio na samom kraju procesa, da smo nekoliko meseci pratili grupu mladih koji pripadaju baš onoj generaciji koja je, posle dvadeset godina, donela nadu ovom društvu. Imam specifična osećanja prema svojim dvadesetim godinama a onda i prema svima koji sada imaju dvadeset godina, jer mi se čini da su to godine nabijene životnoim energijom koja preliva, (ne)opravdanim optimizom, buntom i nadom u bolju budućnost. Iako je moju generaciju tranzicija i sve što je usledilo kasnije bolno prizemljilo i otreznilo pitao sam se zadnjih par godina kako je moguće da su čak i mladi ljudi postali u toj meri anestezirani i nezainteresovani za društvena zbivanja, ali izgleda da su dešavanja tokom pandemije Kovida i masovna ubistva u Ribnikaru i okolni Mladenovca od današnjih dvadesetogodišnjaka na žalost stvorili još jednu „ratnu“ generaciju koja je odlučila da uzme stvari u svoje ruke.
Po tvom mišljenju, ko čini idealnu publiku dokumetarnog filma o „Mojoj zemlji“?
Ne razmišljam iskreno o „idealnoj publici“ već gledam da napravim nešto bi meni bilo zanimljivo i da nađem neki specifičan ugao teme. U tom kontekstu, mislim da bi film trebalo da bude zanimljiv kako vršnjacima mladih ljudi iz predstave tako i svima drugima koji žele da zavire u svet jedne nove i čini se bolje generacije.
Da ponovo ulaziš u proces rada na filmu „Kako je nastala Moja zemlja“, s naknadnom pameću, da li bi nešto uradio drugačije?
Mislio sam i na početku da je praćenje jednogodišnjeg procesa rada na ovakvoj predstavi materijal za dugometražni, dokumentarni film ali smo usled raznih ograničenja na kraju proizveli film od dvadesetak minuta što samo delimično pokriva svu kompleksnost procesa i specifičnost ove nove generacije koja svakako zaslužuje mnogo više pažnje i razumevanja.
Šta je za tebe osnovna ideja filma „Kako je nastala Moja zemlja“?
Osnovna ideja filma je da dodatno osvetli temu predstave to jest: odnos mladih danas prema pojmu patriotizma, ali i da bez previše mešanja i interpretacije, predstavi kako izgleda nastanak jednog ovakvog dokumentarnog pozorišnog komada. Ako bih to sve spojio u jedno, osnovna ideja bi bila međugeneracijski dijalog o važnim društvenim temama koji se odvija kroz umetnički proces.
Kako doživljavaš patriotizam mladih ljudi koje si imao prilike da upoznaš u ovom procesu?
Doživljavam ga kao zbir njihovih neposrednih iskustava i postmodernističke ideološke kalkofonije kojoj su izloženi celog života. Njihova verzija patriotizma je često tiha, senzibilna, nenametljiva ali duboko odgovorna i iskrena. Moglo je, naravno, da bude i gore kao kod milenijalaca, ali čini mi se da ova generacija ima zdraviji odnos prema pripadanju i odgovornosti.
Ko su saradnici_ce Propaganda filma koji su dali svoj pečat filmu „Kako je nastala Moja zemlja“?
Pre svih Pablo Živanović Ferro koji je snimatelj filma a onda i cela edukativno/tehničko/kreativna ekipa predstave.
Na čemu trenutno radiš i šta je prva velika stvar koju pripremaš?
Ceo život snimam jedan te isti film, ali poslednjih šest godina radim na dokumentarnom filmu „Doviđenja heroji“ o poslednjim živim dečacima partizanima, Miši i Zdenku koji, u svojim devedestim godinama, neposredno pred epidemiju kovida, na moj nagovor, kreću u poslednju bitku. To je pokušaj da spasu od prodaje Memorijalni kompleks Boška Buha posvećen njihovim vršnjacima iz rata. Ali, to je i film o meni, mojoj porodici i pokušaju moje generacije da razume Jugoslaviju i sve što nam se dogodilo u poslednjih 80 godina. Bio je to jedan intezivan i naporan proces koji privodim kraju. Film je u postprodukciji i očekujem da ima premijeru u sledećih par meseci.
Film “Kako je nastala Moja zemlja” snimljen je u okviru projekta “Moja zemlja: Omladinsko pozorište kao sredstvo suočavanja s prošlošću” Centra E8, u partnerstvu sa Centrom za primenjenu istoriju i Propaganda filmom, uz podšku Evropske unije i UNDP- a.
Razgovarao: Jovan Zdravković
