Plus size – rast i propast društvene odgovornosti

Šta je to plus size i da li taj koncept zaista postoji? Svesni smo da u stvarnom svetu postoje ljudi koji se razlikuju prema mnogim svojim osobenostima. Od uzrasta, pola, visine i sve do težine. Ovo su samo neke od fizičkih razlika koje utiču na naš život. Na osnovu toga, nama se plasiraju različiti sadržaji i reklame. Na njima najčešće možemo uočiti mršava i mišićava tela koja će nam taj proizvod predstaviti. Oni su predstavljeni bez nesavršenosti, ali da li je to zaista moguće?

U modnoj industriji je prvi put došlo do pojave i probijanja termina plus size. Moda se s vremenom menjala i u svakoj deceniji postojali su različiti ideali. Dvadesetih godina prošlog veka žene su se trudile da sakriju sve obline noseći ravnu odeću. Od tridesetih do pedesetih godina zavladala je era oblina, tela u obliku peščanog sata sa punim grudima i kukovima, ali uskim strukom. Od šestdesetih pa sve do dvehiljaditih u modni svet ulazi trend mršavosti, od fitnes zdravog pa sve do izuzetno mršavog tela. Od dvehiljaditih pa nadalje ponovo se u modu vraćaju obline i oblik peščanog sata. Ali, najvažnije od svega, dolazi do širenja body positivity misli – čiji je cilj prihvatanje sebe i svog tela baš onakvih kakvi jesu. 

Međutim, bez obzira na sav taj trud, još uvek se pravi razlika između veličina odeće koje se mogu pronaći u svakoj radnji i onih koje spadaju u plus size veličine. Za njih postoje zasebni butici koji prodaju stvari samo u određenim bojama, poneki i sa odećom šarenih dezena i vrećastog izgleda. Bez dekoltea ili strukiranog kroja, oduzimaju priliku seksepilnog izgleda tim ženama i skreću pažnju sa svake obline koja može da se smatra suvišnom. 

Zašto se ljudima koji ne spadaju u „prosečan“ kalup odeće, pruža lošiji i drugačiji tretman? Čak i sami brendovi koji prodaju plus size odeću, svoj asortiman ograničavaju na određene veličine. Idealni sagovornik za ovu temu jeste upravo Dragana Dukuljev, mnogima poznata kao Daca Magic, aktivistkinja i curvy model. Sa Draganom sam razgovarala o tome šta je plus size i kako se izboriti sa svim nesigurnostima koje su u vezi sa fizičkim izgledom.

Na koji način bi ti definisala plus size?

U suštini, ja smatram da bi mi trebalo da se krećemo ka svetu gde uopšte ne postoji definicija šta je plus size, nego da smo svi prosto te veličine. Ako ja na primer nosim veličinu odeće XL, da me niko ne okarakteriše kao plus size, plus size modela ili osobu, nego da prosto svi budemo ono šta jesmo. Svi nosimo različite veličine. Kako se plus size definiše u svetu, zavisi da li gledamo u realnosti ili u modi, zato što u modi „sve preko S je plus veličina“. A ovako u realnom životu ljudi govore plus size kada premašiš „body mass index“, koji nam ne treba, zato što je taj body mass index odavno izašao iz priče kao neki ideal zdravlja. Zato je teško odrediti šta je plus size. Smatram da mi treba da imamo onoliko kila koliko je potrebno da bismo se osećali udobno i ugodno u sopstvenoj koži. Na primer, meni neko kaže da imam višak od trideset kilograma, a ja kažem šta je višak trideset kilograma? To znači da to meni ometa život, ali da to meni ometa život – to bi onda bio višak za mene. 

Od koje veličine počinje kategorija „za punije“? Da li smatraš da je dobro određen broj od kog počinje ta kategorija?

Uglavnom se računaju veličine XL pa nagore, a u brojevima bi to bilo od 40 i 42, ljudi to već smatraju plus size-om. Ali opet, ja smatram da to ne bi trebalo da bude tako definisano i podeljeno. Postoje određeni brendovi koji su ranije imali plus size kutak, ali onda su prestali da prave zasebne delove i prosto sve to spojili u jedno, jer zašto bi imali zaseban kutak kada je to sve odeća. To je ono čemu treba da težimo i to je ono što je bitno, da prosto ne treba da postoji zasebno plus size odeljenje, kada ne postoji ni neki minus size. Da ja nosim 2XL, a ti S, to je sasvim okej. Nema potrebe da se nekako separatišemo.

Da li si ikada prolazila kroz osudu od strane društva zbog veličine odeće koju nosiš?

U suštini nikada nismo pričali direktno o veličini odeće koju nosim, ali da, prolazila sam kroz dosta osude zbog moje građe. Čak i kada sam bila najmršavija dobijala sam komentare. Kada sam bila punija po njihovim standardima, govorili su mi „ti si super građena samo da oslabiš“. Onda kada sam došla do te tačke da sam mršava, samo što je smešno što ja tada nisam mislila da sam mršava, onda su počeli da mi govore „pa ne, tvoja građa je takva, kukovi su ti preširoki, pozadina ti je prevelika i sve ti je preveliko“. Dobijala sam osudu bilo koju veličinu da sam nosila, dobijala sam osudu od malena. A osetila sam osudu po pitanju veličina kada sam išla u neke butike i kada od radnika ili radnice tražim veću veličinu, a oni te onako gledaju i kažu „treba ti veće, pa mi to ne proizvodimo“ ili „to ne postoji“, a kada ih pitam zašto, oni odgovore „pa ta veličina ne izgleda lepo, pa je ne proizvodimo“. Najgore komentare po pitanju veličine sam dobijala u nekom butiku, za donji veš ili kupaći. I hoću da naglasim ono što ume da bude jako toksično ponašanje, a to je kada ljudi oko nas ne žele direktno da nam kažu, ali zato komentarišu nekog trećeg. Meni su često govorili kada uzmem da isprobavam neku odeću „naravno da je tebi sve malo, ti moraš da oslabiš, vidiš kolika si, ne možeš da se uguraš u odeću, pa zar očekuješ da prave odeću za tolike žene“. Da, očekujem. Zato što smatram da svi imamo prava na odeću koja nam odgovara bez obzira na to koje veličine nosimo. 

Dragana Dukuljev, foto: privatna arhiva

Kakve komentare si dobijala i kakav je bio njihov uticaj na tvoja osećanja i samopouzdanje?

U suštini definitivno jesu uticali na moja osećanja, zato što sam samopouzdanje uvek više-manje imala i trudila se da ga imam, ali definitivno jeste bilo teško boriti se sa tim da nisi dovoljno dobar. Da te društvo posmatra kao manje vrednu, kao da sada ti manje vrediš nego druge osobe samo zato što je ta druga osoba mršava po standardima društva, a ti nisi. To jeste uticalo na mene i na primer nisam radila neke stvari koje sam želela: da upišem glumu u srednjoj školi, da budem deo debatnog tima i svašta nešto. Jesam bila deo hora, ali ti si kao u horu i sakriven si, pa nemaš osećaj da si baš na sceni. Jeste me sprečavalo i da nosim stvari neke koje želim jer sam imala osećaj da moj stomak nije dovoljno ravan za usku majicu ili da ne smem da pokažem noge zato što imaju celulit. Koliko god da sam se dugo borila protiv toga, dosta dugo sam živela u ideji da oni stvarno jesu do neke tačke u pravu. Meni prosto nije imalo smisla to da mi treba da budemo u istom kalupu, od malena to je izgledalo nekako nelogično. Ali koliko mi se to serviralo od strane medija, TV-a, društva, jeste definitivno uticalo na moja osećanja i da se ja osećam manje vredno zato što imam toliko i toliko kilograma. Nažalost sam odrasla u tom periodu kada se smatralo da ćeš ti stvarno da imaš veći prolaz u životu ako si lepa sređena žena. Tada je umelo da me iznervira i izbaci iz takta kada dođu neke devojčice iz odeljenja i pitaju me „a kada ćeš ti da kreneš na dijetu“ ili „pa što ti ne ideš na dijetu, a zašto nećeš“. Ljudi su smatrali da imaju pravo da ti to kažu i da je to najbolja namera, ali ti mene nećeš podstaći da ja počnem da treniram ako vređaš, možeš me samo podstaći na sivilo i depresiju. 

Kada si postala sigurna u svoje telo i spremna da razgovaraš o tome u javnom prostoru? Da li si dobijala podršku od porodice i prijatelja?

Pa u suštini pre jedno deset godina, kada sam baš oslabila, bila mršava i išla u teretanu stalno. I tada su mi ljudi i dalje govorili kako nisam dovoljno dobra i tada sam presekla i rekla sebi „okej, ovo nema poente, ja sada ne mogu da jurim neki ideal koji vi imate“. Tada još uvek nije krenula moja „kuk i struk“ priča, ali i kada je krenulo ljudi su više očekivali fotošop i da treba da imaš kuk i struk, ali ne smeš stomak, ruke itd. Mene to sada izluđuje kada čujem, pre sam mislila da je to kul, ali sada ne, ne, ne! Ali možemo reći da sam tada presekla i bila u fazonu „ja sam sada svoja i da uživam u svom samopouzdanju, telu, izgledu, koliko god imala kila i bez obzira šta vi kažete“. Ljudi su mi ranije govorili „pa znaš ti kad oslabiš naći ćeš nekoga“, to je taj stereotip. I ja sam neko vreme delimično verovala da je to istina, ali onda sam se spojila sa mojim dečkom Stefanom, u ne najmršavijem stanju. Tada sam pre 6 godina počela javno da pričam o tome i nisam više mogla da čekam, o tome sam razmišljala još od srednje škole. To naravno nije bilo tek tako na bum, postojale su određene etape. Kada sam počela da snimam za Instagram nisam smela da postavim sliku u kupaćem kostimu kao sad. Porodica me je od početka podržala, a od prijatelja oni koji su bili tu tada i sada su. Mislim da je veći problem tadašnjim prijateljima bio da svare moje teme o seksualnosti, nego body positivity. To su neki ljudi iz prošlosti, svi koji su mi sada u životu su oni koji su me od početka podržali. 

Danas kada zračiš samopouzdanjem, da li ti se događa da se tvoje nesigurnosti probude? Na koji način im pristupaš?

Ne dešava se da mi isplivaju nesigurnosti kao pre, ali dešava se da imam nekih dana kada se osećam naduveno i tada ne moram baš da obučem najužu haljinu u istoriji čovečanstva i da izađem u njoj, mogu i nešto opuštenije. Ali je važno razumeti da su to samo neki trenuci i da to ne znači da odmah manje voliš sebe ili da nisi iskren prema sebi. Ne, to ne znači da ne volim sebe, to samo znači da smo svi ljudi. Imam i ja tako neke dane ili sate, ali to nikad nisu duži periodi. Kada mi iskreno ne prihvatamo sebe u takvim trenucima bićemo jako strogi prema sebi, ali ja sam u fazonu pa okej samo mi se ne nosi nešto usko ili kratko, obući ću nešto drugo u čemu mi je udobno. Niko ne može biti ultra pozitivan svaki dan.

Što se tiče radnji koje se klasifikuju kao plus, tu su obično stvari koje su previše ozbiljne, mračne boje, bez oblika stvari, široke tunike i haljine bez dekoltea, zatvorene skroz.

odeća izgleda kao da je namenjena da se u njoj sakrijem.

Dragana Dukuljev

Kako izgleda „plus size“ gardaroba koja u Srbiji može da se kupi? U kakvim radnjama najčešće pronalaziš gardarobu koja ti odgovara – u buticima nove odeće ili pre u second hand radnjama? Koje radnje bi preporučila nekome drugom?

Što se tiče radnji koje se klasifikuju kao plus, tu su obično stvari koje su za mene previše ozbiljne, mračne boje, bez oblika stvari, široke tunike i haljine bez dekoltea, zatvorene skroz. Odeća izgleda kao da je namenjena da se u njoj sakrijem i da, naravno, nekima je to udobno, ali to nije nešto što ja želim da nosim i nije nešto što odgovara mojoj građi. Kod nas me izluđuje to što čim je nešto plus odmah se podrazumeva da je za starije dame. Uglavnom se podrazumeva da su starije dame te koje će nositi veće brojeve, ali ko kaže da one žele da nose tako nešto sivo i džakasto? Zašto te starije dame ne bi mogle da obuku nešto što žele, usko ili u lepim bojama? Iskreno u second hand-u nikad nisam našla nešto što bi mi odgovaralo, zato što ili je previše malo ili je kruto. Znam da neke plus size dame uspevaju da pronađu tamo nešto što im odgovara, ali one obično imaju skroz drugačiju građu od mene. Za moju građu sigurno može da se nađe negde i second hand obično ima more stvari, ali do sada nisam uspela da nađem tamo nešto što mi baš paše. Ja stvari obično kupujem u klasičnim prodavnicama, koje jesu „fashion“, ali imaju i veličine i strukirane stvari. Zapravo mi je jako teško da pronađem odeću za moju građu.

U opisu svog Instagram profila za sebe kažeš da si „curvy model“. Šta te je motivisalo da počneš da se baviš onlajn aktivizmom? Da li si kroz odrastanje imala neku osobu iz medija sa kojom si mogla da se poistovetiš?

Kada sam ja bila mala nisu postojale figure u medijima sa kojima sam mogla da se poistovetim. Nažalost nisam videla da postoji neka osoba u medijima dok se na internetu nije pojavila Ashley Graham, tj. videla sam je u „America′s Next Top Model“ koji sam tada gledala zato što me je baš zanimala fotografija i manekenstvo. Kada sam nju videla pomislila sam „wow, pa moguće je da se pojavi i nešto što nije već viđeno, kao klasični model“. Kada sam bila mala bavila sam se modelingom, ali su mi već tada rekli da zbog svoje građe neću daleko dogurati, a tada sam imala samo 6 godina. Volim umetnost i volim fotografiju i sa druge strane je taj osećaj da pružam sigurnost i taj osećaj da oni smeju da se slikaju u kupaćem kostimu, ne moraju – ali i mogu. Na početku sam uradila nekoliko snimanja, ali sam se stidela i plašila da kažem da je to zvanično. I sećam se da sam pričala sa jednim fotografom koji je rekao „ma daj ti se već ponašaš kao pravi model, što te to toliko brine, kod nas nema toga, ali ti kreni, ti budi ta i reci da jesi to“. Onda sam rešila da se osnažim i da krenem iako kod nas ne postoji tačno grana curvy modela. 

Kakve savete bi volela da daš devojkama i ženama u kontekstu prihvatanja „nesavršenosti“ na njihovim telima?

Kada me neko pita kako se nosiš sa svojim nesavršenostima, obično odgovorim sa „koje nesavršenosti, šta su to nesavršenosti, ko određuje šta su to nesavršenosti“? Ja bih poručila svima da je jako bitno da žive po svojim željama, standardima i pogledima na svet. Sasvim je okej da ti živiš po drugačijim pravilima i sasvim je okej da ti prihvataš sebe u svakom obliku. Ali ono što ljudi često zaborave jeste to da kada ja prihvatim sebe, to ne znači da neću želeti da se menjam ili da neću da radim na sebi. To što na primer ti sebe prihvataš sada, ali kažeš da želiš da oslabiš ili da se ugojiš, to ne znači da ti sebe ne voliš sada jer ti to radiš iz ljubavi, a ne iz osećaja da ti manje vrediš. Dajte prostora sebi da budete autentični. 


Autorka: Teodora Vasković

Kampanja je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality and Trust“ koji realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i UNFPA Serbia u saradnji sa UNDP Serbia, UNESCO i UN Women Serbia, a uz finansijsku podršku United Nations Peacebuilding generalnog sekretara UN.

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još