Ljubav u zaleđu: Ima li ljubavi u doba privatizacije

Ljubav je oduvek bila tema koja je interesovala naučnike i laike, mlade i stare, žene i muškarce, evropljane i afrikance… Moglo bi se naslutiti da je to zato što ljubav, kao jedna složena emocija, izaziva skup najlepših, neobjašnjivih osećaja. Popularan je diskurs u javnosti da je ona univerzalno osećanje između dvoje ljudi, koji jedno prema drugom imaju jake emocije. Te se tako, rekli bismo, ljubav ne menja kroz istoriju, ona je oduvek bila ista, ako na nju gledamo iz aspekta emocija koju pročavaju psihijatrija i psihologija.

Međutim, sociologija bi imala drugačija objašnjenja. Sociološkinja Eva Iluz objašnjava da je ljubav socijalno kulturni fenomen.

Moderni autori i autorke počinju da se bave temom komodifikacije ljubavi. Šta to znači? Tokom XIX i XX veka počinje utemeljivanje kapitalizma kao društvenog sistema. On se vremenom menja, dobija ili gubi određene osobine, ali zadržava glavne karakteristke od svog početka. Određuje ga privatna svojina kapitala, preduzetnički duh, vlasnik i radnik koji su pod ugovorom u radnom odnosu i pravni mehanizmi koji štite privatnu svojinu i ugovore. Pitali bismo se: Kakve sve ovo veze ima sa ljubavlju?

Slavoj Žižek govori da nam je marketinška industrija, uključujući filmove, časopise itd, donela predstavu o „idealnoj“ ljubavi. Sa pojavom „onlajn dejtinga„, ljudi imaju mogućnost da sebe predstave na idealan način. Sve osobine, uspehe, izgled možemo namestiti na našem profilu, tako da budemo predstavljeni ostalima tačno onako kako bismo i voleli da nas druge vide. Međutim, kako kaže Žižek, problem nastaje jer ljubav u realnom životu ne funcioniše tako. Mi se ne zaljubljujemo samo u najlepše osobine, već u jedinstvenu kombinaciju vrlina i mana koje nosi naš partner. Za primer daje jedno istraživanje kada su od ispitanika tražili da se izjasne sa kojom manekenkom bi pre živeli: Klaudijom Šifer ili Sindi Kroford. Više glasova je dobila Sindi. Objašnjenje ispitanika je bilo zbog njenog prepoznatljivog mladeža iznad usne, dok je nasuprot tome Klaudija bila suviše savršena. Njegova misao je da kada imamo savršenu kilažu, visinu, oblik glave, crte lica mi zapravo postajemo obični. Ono što nas čini različitim, „manje“ savršenim, je upravo ono posebno i jedinstveno. Dok reklame, filmovi, časopisi itd. predstavljaju „savršeno“ kao jedino privlačno. Magazini nam pišu o trikovima kako ulepšati sebe, kako smršati, srediti kosu da bismo postali što približniji savršenom izgledu.

Žižek se takođe bavi i ljubavlju kao događajem ili susretom. U engleskom i još nekim jezicima kada se zaljubimo koristimo izraz fall in love što u bukvalnom prevodu znači „pasti u ljubav’“ To bi na primer ovako izgledalo: Živimo jedan lep život, imamo posao, viđamo se sa prijateljima, nismo zaljubljeni, izlazimo, imamo tu i tamo nekoga na jedno veče itd. Jedan dan se sve to promeni, kada, pod slučajnim oklnostima, upoznamo ljubav našeg života. Tada nam se ceo život promeni. Kako? Tako što upravo „padamo“ u rizik bez obzira na posledice, iako smo svesni da će nam ovaj susret promeniti naš svakodnevni život, mi ostajemo baš zarad te promene. Žižek kaže to je retkost danas. Misli da se nekadašnji izbora partnera/ki zapravo vraća u modu. Ne u bukvalnom smislu, jer ne biraju nam više roditelji partnere/ke već to sada rade onlajn i društvene mreže za upoznavanje. Ono što nam one nude je upravo zaljubljivanje bez tog pada. Zato što on predstavlja rizik, a u svetu neoliberalizma upravo to nije poželjno jer možete izgubiti sve.

Takođe, i sociološkinja Laura Essig nam kroz četiri zaključka na TEDx Talks-u, objašnjava kako su romantični odnosi povezani sa vremenom u kom živimo, u prevodu u neoliberalizmu. Na dan venčanja princa Vilijama i Kejt Midlton, ona je vršila intervjue sa publikom. Jedan žena je dala izjavu da je ovo tako prelep momenat, kada imamo slučaj da je jedna obična devojka, koja je rasla običan život zapravo dobila priliku da postane princeza, a sve sanjamo da se udamo za princa. Sve smo mi odrasle gledajući crtaće gde se siromašne devojke udaju za prinčeve, vole se uzajmno i žive srećno do kraja života. Međutim, to nije baš čest slučaj kada pričamo o romansi u realnom svetu.

Prva teza koju ističe Laura jeste da je romansa moderan koncept. Imali smo i pre ideje o romansi i ljubavi poput priče Romea i Julije. No, ta ideja da ćemo mi traženjem naći pravu ljubav, da ćemo kad se zaljubimo na prvi pogled, osetimo leptiriće, znati da je to to i naravno venčati se i živeti srećno do kraja života. Takva ideja se ne može pronaći pre XIX veka. Laura za početak moderne romanse uzima datum kada je jedna žena počela da prodaje čestitke za Dan zaljubljenih. Kapitalizam nam je omogućio da naše autentične ljudske emocije pretvorimo u nešto što možemo da kupimo. Ona romantiku svrstava u ideologiju koju nam propagira kapitalizam, tako što nam romansa skreće pažnju sa materijane realnosti na račun fantazije. Rad u sadašnjici se isplati u budućnosti, fraza je kapitalizma, koju kad prebacimo na romantiku podrazumeva da kada donesemo izbor partnera, treba da izaaberemo pravi verenički prsten, venčanicu itd. i bićemo srećni do kraja života.

Drugi zaključak vezana za modernu romansu jeste da ona nije prirodna. Mi smo naučeni da želimo ljubav koja će da bude savršena. Mada niko od nas nije rođen sa željom da ima skupu venčanicu ili poklone za Dan zaljubljenih. Učimo kako da se zaljubljujemo kroz filmove, muziku, ali i kroz zakone. Oni specifično određuju sa kime možemo da se venčamo itd. Naravno, naučili smo i da verujemo u romansu, jer se ekonomija oslanja na nju kako bi nam prodavala stvari. Negde u XIX veku dolazi do promene: Praksa viđanja momka i devojke, koja se najčešće dešavala u domu devojke, zamenila se fenomenom zabavljanja. To predstavlja izlaske u kojima se praktikuje industrija zabave i slobodno vreme. To znači da romantični susreti predstavljaju izlaske u restorane, bioskope itd. Dan zaljubljenih podrazumeva ili praktikovanje industrije zabave ili potrošačku kulturu. To je dan kad izlazimo na određeno mesto koje košta i kupujemo poklone, čime romantičnu kulturu nužno vezujemo za potrošačku kulturu. Prema Lauri romansa je ideologija, koja nam skreće pažnju sa bitnih tema u društvu poput očuvanja životne sredine ili raspodele bogatstva itd..

Treći stvar koja nam se propagira je da je „Ljubav slepa“. Međutim, ako pogledamo podatke videćemo da skoro niko u SAD-u nije u braku sa osobom koja ne pripada njenoj ili njegovoj klasi i vrlo retko sa nekim ko nije njihova rasa. I njeno četvrto zapažanje je da romantična ljubav može da nas odvede u propast u budućnosti. Kroz ideologiju romansa privatizuje našu budućnost. Nama su zapravo potrebna solidarnost i globalna rešenja, a ne način na koji ćemo da nađemo privatnu sreću.

Ljubav i komunizam kao rešenje?

Još jedan bitan autor, od koga je i počelo moje interesovanje za ovu temu, jeste hrvatski filozof Srećko Horvat. Kao levičar po prirodi, on pokušava da nađe vezu između ljubavi i komunizma. Sa Badjuovom rečenicoma a sa idejom koja njega vodi „Ljubav je komunizam udvoje“, Srećko pokušava da ovu iskvarenu ljubav, koja vlada u ovom dobu hladne bliskosti, zapravo odbaci i da pokaže da nam je potrebna radikalna ljubav, koja ide uz ruku pod ruku sa komunizmom. Ljubav treba ponovo izmisliti, kao i društvo u kom živimo. Nema revolucije bez ljubavi.

Primer za ljubav kao komunizam jesu pisma Simon de Bovoar napisana Sartru, njenom ljubavniku. Oboje levičari, pokušali su svoju ljubav da radikalizuju. Ona spontana zaljubljenost, koja uključuje naše mane itd, i ljubav nisu isto. Ljubav je oktrivanje sveta zajedno, a ne zatvaranje u njega. Slobodna ljubav nije ono što smo imali šezdesetih poput zagovaranja za slobodan seks itd. Radikalna ljubav je ona bez društvenih granica i pravila, koja je toliko jaka da menja svet a ne da ga zapostavlja. Bovoar u svojim pismima za Sartra piše o ljubomori i varanju.

Piše između ostalog „Kada si sa mnom, znam da je naša ljubav najistinitija. Međutim, kada si daleko, osećam kako me pritiska breme kada gledam kako ostavljaš trag u drugim srcima. Sada, kao što je ponekad i bio slučaj, tako bih želala da budem sama sa tobom, da nema Kosakijevič, da nema Bijenendfeld, samo ti i ja. Znam da je to budalasto, ali ti si tako daleko. O ti, toliko te volim, volim u pravom smislu te reči. Osećam strastvenu potrebu za tobom. O malena senko, postani krv i meso, tako mi treba da me zagrliš„.

Kao što možemo da vidimo, preobražaj ljubavi u revolucionarnim oklnostima nije uopšte lak zadatak. Četvrta teza Aleksandre Kolontaj, sovjetske ministarke za socijalna pitanja, u tekstu Teze komunističkog morala u oblasti bračnih odnosa glasi: „Ljubomorno i posesivno ponašanje prema osobi koju volimo mora biti zamenjeno drugarskim razumevanjem drugog i prihvatanjem njegove ili njene slobode. Ljubomora je destruktivna sila koju komunistički moral ne odobrava„.

Da li je onda Bovoar zaista prekršila komunistički moral zato što više nije mogla da trpi Sartrove afere? Odgovor je ne. De Bovoar i Sartr su ostvarili „komunizam udvoje“. Oni su primenili u praksi teze koje je postavila Kolontaj. Ovo je jedna od najradikalinijih interpretacija ljubavi i dan-danas. Čvrsto je povezano sa privatnim vlasništvom. Sve njene teze o novom ljubavnom moralu bile su uprene protiv ideje da ljubavnici počnu da se odnose jedan prema drugom kao prema privatnom posedu, pokušavajući da privatizuju srce drugog ljudskog bića. Radiklanost ljubavi se ogleda u nesebičnom, neiskvarenom odnosu dve osobe koja puštaju jednu drugu da budu slobodne i da stvaraju novi svet zajedno. Radikalnost ljubavi se ne sastoji u potpunoj predanosti drugoj osobi, gde se ostatak sveta briše i on ne postoji za nas sem voljene osobe. Zaista nam je neophodna prava ljubav kako bismo izveli radikalnu revoluciju.

Fotografije u tekstu: Pexels

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još