Đorđe Trbojević: Deca žele da razgovaraju i otvaraju teme, potrebno je kreirati takve okolnosti

Đorđe je edukator, omladinski lider i dugogodišnji član kluba Budi muško. Ovaj klub za svoj cilj ima kreiranje novih obrazaca maskuliniteta, koji nisu toksični, nasilni, i koji su oslobođeni stereotipa.
Đorđa sam srela na stručnom skupu Budućnost za mlade, na kome je bio govornik, i odmah sam želela sve da saznam o ovom zanimljivom projektu.

Možeš li mi reći malo više o klubu čiji si član?

U programu sam već šest godina i držim edukativne radionice u srednjim školama. Imam iz sebe sad već preko sto radionica. Trenutno sam student četvrte godine Fakulteta Političkih nauka na politikologiji međunarodnih odnosa i program je donekle i sugerisao koji ću fakultet izabrati da se odredim za karijerni razvoj.

Ti si, dakle, dok si još uvek bio učenik Gimnazije „Sveti Sava’’ i sam bio polaznik „Budi muško kluba“, a kasnije si i sam postao trener i mentor mladima?

Tako je. U trećoj godini srednje škole sam prošao obuku za vršnjačkog edukatora, pa sam samim tim posle toga počeo da držim svojim vršnjacima, prvo svojoj generaciji, pa potom učenicima prve godine koji su bili moja smena. Od tada pa do danas držim radionice, još uvek nisam prestao sa tim, niti planiram. Iza sebe sam ostavio veliki broj radionica i dobrih i pozitivnih iskustava koji su mi obeležili rad sa mladima u riziku.

Kako je tebi lično pomogao Budi muško klub?

Meni je pomoglo to što mi je program dao određene veštine koje su mi kasnije u životu bile dobrodošle. Prvi ispit na fakultetu sam lakše položio zato što sam već imao određenu slobodu u razgovoru i nisam imao tremu, već sam slobodno govorio i pred kolegama i profesorom, kao što sam godinama pre toga govorio u učionici ispred potpuno nepoznatnih ili delimično poznatih ljudi o jako bitnim temama.

Koje su to teme kojima se bavite?

Te teme su rodna ravnopravnost, zloupotreba supstanci, čitav spektar naslilja, da li to bilo fizičko, mentalno, seksualno, kao i zdravi stilovi života, mentalno zdravlje i mnogo toga još.

Kako dobijate povratnu informaciju da li su vaši polaznici i polaznice zadovoljni?

Ne postoji klasičan upitnik koji popunjavaju, već imaju evaluaciju na kraju o tome šta su naučili u programu. Međutim, ono što je meni značajnije jesu iskustva koja učenici podele sa mnom, koja su uglavnom individualna i priđu mi privatno, zato što se osećaju slobodnim da mogu da porazgovaraju sa mnom. Imam princip da ostanem u kontaktu sa ljudima koji to žele i da se na neki način postavim tako da znaju da sam tu za njih. Ostao sam u kontaktu sa nizom učenika iz različitih generacija i sada se čujem sa nekim ljudima koji su u gimnaziji, koji su završna godina, pa tako odemo na kafu, pričamo o iskustvima. Uglavnom mi ostanu neki slučajevi koji su baš ekstremni i koji su zaslužili posebnu pažnju. Sa njima i najbolje radim iz prostog razloga zato što je to onaj momenat rada individualno sa nekom osobom. Mnogi koji pohađaju radionice već imaju neka predubeđenja, da li to bilo iz svoje porodice, iz kuće, medija… i teško se ti stavovi menjaju. Tako da oni koji zapravo žele da čuju i slušaju ono što mi imamo da kažemo prepoznaju neku vrednost u tome i mogu da to zapravo vide kao neki izlaz iz problema i neko novo znanje koje će njima pružiti bolju šansu da sutra funkcionišu u životu.

Da li taj program postoji samo u Gimnaziji „Sveti Sava’’, pošto ja, isto bivša učenica gimnazije, nikad nisam čula za ovu inicijativu?

Ne postoji samo u toj školi, ima ga i u drugim školama, ali u toj školi radimo najduže u kontinuitetu. Iako je program odobren od strane Ministarstrva, nemamo dovoljno veliki medijski prostor, da bi se za to čulo, a i u školama nismo u dovoljnoj meri jer program nije institucionalizovan, već funkcioniše po principu ustupanja časova drugih profesora, ili odeljenske zajednice. Tu se stvara problem jer deca nisu uvek srećna kada im se oduzme čas fizičkog ili nekog drugog predmeta koji vole, a i često ne mogu da se fokusiraju ni na svoje školske obaveze, koje su zahtevne, a kamoli na aktivnosti van nastave. Ali su svesni da je to nešto što će im trebati sutra za život, a mi smo svesni da bi o tome i radije pričali, samo pod boljim okolnostima.

Otkud naziv Budi muško klub i imate li i devojčice kao polaznice?

Postoji inicijativa da se pokrene samo klub za devojčice, pošto je program regionalni u nekim zemljama već postoji, ali je sam naziv Budi muško klub nastao iz prostog razloga što upravo jeste služio kao stereotipni naziv, želeli smo da razbijemo taj stereotip. Šta zapravo predstavlja to biti muškarac i samim tim smo mi baš kao Budi muško klub propagirali zdrave vrednosti koje jedan muškarac u savremenom društvu treba da ima. Takođe, devojčice su isto vredne polaznice i slušaju ono što mi imamo da kažemo.

Šta te motiviše da i dalje predano radiš na tome, uprkos izazovima?

Meni je divno što radim ovoliko dugo u školama, zato što vidim da postoji doprinos i postoji povratna informacija. Način na koji je meni to pomoglo da se ja izborim sa svojim ličnim problemima, tako što prepoznajem sebe u drugoj deci i oni mogu da vide svoju budućnost u meni, da se na taj način identifikuju sa mnom i to je momenat koji mene inspiriše da nastavim da se bavim ovim.

Foto: Ina Stanković / Zoomer.rs

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još