Iako me većina zna ki mimera, ki admina SKČ, fan fekt: ja sam i teolog. Il’ bogoslov, ako ste Brka Dorćolac i ježite se na reči neslovenskog porekla. Po Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu imali smo jedan predmet, Dogmatika se zvaše (doduše dva predmeta, Dogmatika 1 i Dogmatika 2) i na tom predmetu smo se doticali identiteta Crkve. Identitet bi otprilike bilo ono što nas karakteriše u odnosu na drugoga. Ono po čemu znamo da smo to i to, a nismo ono i ono. Identitet nije mala stvar – oko identiteta se vode dijalozi, svađe, pa i ratovi. Mi bar po bivše Jugoslavije znamo kako to mož’ da izgleda ki da je sitna stvar, sitna ki razlika između Srba, Hrvata i Bošnjaka, a da dovede do krupne muke. Između ostalog, čitali smo dva teksta koji se oba zovu „Identitet Crkve“: jedan od grčkog teologa Joanisa Zizjulasa i drugi od našeg Ignjatija Midića, što je zapravo samo ovo Zizjulasovo prežvakano drukče. Oba teksta su u fazonu: katolici i protestanti zastranili i grade identitet na moralu il’ tradicije, za nas pravoslavne identitet Crkve je Liturgija i eshaton (Budući vek). I sve je to lepo i smisleno. Na papiru…
Istorijski gledano, Crkva je osnovana ki harizmatska zajednica – centralna figura je jedan (Bogo)čovek, Mesija (na grčkom Hristos, za Brku Dorćolca „Pomazanik“). Prvi članovi Crkve, njeni prvi sveštenoslužitelji i prvi verni narod, bili su il’ neposredni Hristovi učenici il’ učenici neposredni’ Hristovi’ učenika. Rano su prozvani „hrišćani“. Šta taj naziv govori? Govori da se identitet te prve Crkve gradio na Hristu. Ličnost Gospoda Isusa Hrista, ovaploćenog očovečenog Boga koji je radi nas došo da pobedi smrt, jesje kamen temeljac hrišćanskog/crkvenog identiteta. Međutim, generacije su prolazile ki što uvek prolaze. Pomrli Hristovi učenici. Pomrli učenici Hristovi’ učenika. Pomrli i učenici učenika Hristovi’ učenika.
Kuj zna šta bi bilo da Crkva nije imala jednu sreću u nesreće – nije htela da prizna rimske careve za bogove. Prva četiri veka crkvene istorije ispunjena su progonima. Rimsko carstvo mal’ mal’ pa pokretalo neke progone hrišćana jer su svatani kao državni neprijatelji, što bi se reklo domaći izdajnici i strani plaćenici. U tim progonima se rodio novi stupanj identiteta – mučeništvo. Onamo ‘de bi harizmatska zajednica zasnovana na jednoj ličnosti (ličnosti sad već vek, dva ili tri udaljenoj) možda nestala, jer sećanje nije toliko večno koliko ga cenimo, upao je nov pojam da ojača i sećanje i identitet. Rani sveti oci – teolozi i episkopi Crkve – svi od reda veličaju mučeništvo. Hrišćanin je postao ne samo onaj koji veruje u Hrista, nego onaj koji će za Hrista život da dadne. Rodilo se jedno novo razlikovanje u odnosu na nehrišćane. Nehrišćani se ne žrtvuju za Zevsa, Jupitera il’ Mitru, oni pokleknu pa i carev kip metnu u hram da se obožava. Al’ hrišćani jok. Ta sklonos’ samožrtve privukla je mloge. Gledali su pagani i pitali se: „Kaki to čovek oće da umre za svog Boga, pa još se i ne brani? Kaki je to Bog kad su njegovi toliko spremni da dadnu život za njega?“
Na primer, jedan od veliki’ monaški’ otaca, sv. Pahomije Veliki, postao je hrišćanin jer je bio rimski vojnik i išo d’ubiva hrišćane, al’ je video da oni bez mržnje privataju svoju smrt i još svojim dželatima nude ‘leba i pružaju ljubav.
E, onda dođe Konstantin Veliki, pa prestaše progoni 313. godine. Pa dođe Teodosije Veliki, pa hrišćanstvo postade zvanična religija Rimskog carstva 380. godine. Četvrti, peti i šesti vek su bili vekovi širenja Crkve i nestanka paganstva. Mic po mic, Rimljani postaše hrišćani. Al’ javio se ponovo problem identiteta. Ako si ti hrišćanin, a niki te ne proganja više i nemaš baš neke tu pagane da drukče veruju – kako znaš da si hrišćanin? U to vreme vidimo uspon moralizma. Pošto je pagana bilo malo, a progona nije bilo uopšte, hrišćani su morali da se okrenu unutra i nađu razlike između sebe. Više nije bilo „ja sam hrišćanin jer verujem u Hrista i ginem za njega“, došlo je vreme da bude „ja sam hrišćanin jer sam bolji čovek od tebe“. Od sredine četvrtog veka pa na dalje sve više primećujemo da veliki crkveni pisci pišu o moralu i vrlinama. Kao najveća vrlina se istakla devstvenost. Devstvenost je preuzela pedijastal mučeništva. Devstvenost je u sam vr’ lansirala monaštvo. Monaštvo, nastalo u četvrti vek brgo posle prestanka progona, postade u peti i šesti vek vodeća sila u Crkve. U sedmi vek nadvladaše monasi ženjene hrišćane; Trulski sabor (Carigrad, 691-692) donosi odredbu da samo neženjeni mogu da budu episkopi/vladike. Time su monasi, devstvenici koji se odriču svega i žive vrlinskim životom (bar u teorije) preuzeli uzde.
Tek smo stigli do sedmog veka, a sade je dvajes prvi. Da vas ne ubijem u pojam načisto, malo će da premotamo brzinski – 1054. godine se rasturi Crkva na Zapad (Rimokatolička Crkva) i Istok (Pravoslavna Crkva); na Zapadu papa (rimski episkop/vladika) postao „namesnik Hristov na zemlje“, identitet Crkve postao vladika Rima; u Srednji vek postalo kod nas istočni’ pravilo da svaka država ima i svoju pomesnu Crkvu, identitet Crkve povezan sa državom i lokalnom kulturom; u šesnesti vek po centralne Jevrope nastade protestantizam koji odbacio crkvene tradicije i svoj identitet zasnivao samo na Biblije; dođoše Turci kod nas Balkanaca i Bliskoistočnjaka, a Petar Veliki kod Istočnoevropljana, pa se tu malo izmenile stvari – kod nas turski’ Crkva postala zamena za državu i čuvar narodne tradicije, a kod nji’ ruski Crkva postala manje-više deo državnog aparata, careva sluškinja.
Došli smo do devetnestog veka. Početkom tog veka se uobličila jedna ideologija što posebno kod nas živa – nacionalizam. Nacionalizam je ideologija koja sve podređuje interesu nacije, odnosno etničke grupe i države. Da se ne lažemo, nacionalizam je dosta uticao na današnje stanje stvari u pravoslavnom svetu. Političko-nacionalni interesi Grka, Srba, Bugara, Rusa – pravoslavni’ naroda što jurili da za svoju naciju prigrabe što veću teritoriju – proizveli su današnje granice pomesni’ Crkava. Podređivanje Crkve nacionalnim interesima je osudio Sabor u Carigradu 1872. godine… jer su Bugari širili svoju Crkvu na račun Grka i Srba, a Grci zadnja dva-tri veka pokušavali da prošire svoju Crkvu na sve ostale, pa im smetala konkurencija.
Bilo kako bilo, čudni su putevi Gospodnji i ova osuda je privaćena od strane celog pravoslavnog sveta.
Da se vratimo mi na onu dvojicu sa početka, na Zizjulasa i Midića. Šta beše vele? Da je identitet Crkve Liturgija? A koliko kod nas ima naroda što tvrdi da je pravoslavan, a nikad Liturgiju video nije? Većina su taki, a nešto Srpska Crkva ne juri da i’ ekskomunicira i porekne im pravoslavnos’. Šta još vele? Da je identitet eshaton, Budući vek? A koliko kod nas ima naroda što ne veruje u opšte vaskrsenje mrtvi’ na kraju istorije, nego im se pokojnici ‘rane prasetinom iz grobova i vraćaju kući u vidu leptirka? Opet većina. I opet i’ se nešto ne odriče Srpska Crkva. Naš narod je pojmove pravoslavlje i srpstvo izjednačio. Za nas biti pravoslavac znači roditi se kao Srbin, od srpski’ roditelja i govoriti srpski. Kod nas je pravoslavac onaj što voli Srbiju, Srpsku, a ponekad i Crnu Goru. Nema veze što se ne zna ko je bio Hristos. Nema veze što se u njegovu žrtvu ne veruje.
Nemo’ pogrešno da me svatiš, ne kažem ja da Liturgija i Budući vek nisu deo identiteta Crkve. Samo kažem da to nije onaj identitet koji naš narod realno drži. Hteli mi to da privatimo ili ne, nisu naši problemi ništa manji od zapadnjački’. Po zapadu je hrišćanstvo postalo tradicija i moralizam. Kod nas vala isto. Ne znam za vas, al’ meni se čeni da je naše „pravoslavlje“ zrelo za jedan reset. Aj da se vratimo na onaj prvi identitet Crkve. Za njim će valjda da se vrati i Liturgija, pa da dođe i Budući vek.
„Isus reče: Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ (Jn 14, 6)
Cover photo: pexels.com
