Dušanka Tomašević: Ljudi treba da osveste šta je privilegija

Dušanka Tomašević je ovogodišnja nova stalna članica radnog tima najstarije LGBT organizacije u Srbiji – Labris. Aktivistkinja za prava žena i borkinja koja se zalaže da sve žene koje vole žene imaju svoje mesto na društvenoj lestvici. Sa Tomašević smo razgovarali o istoriji Labrisa dugoj skoro trideset godina i šta je on postigao, Labris časopisu, i gde smo sada po shvatanju LGBT osoba u društvu.

Organizacija postoji uskoro trideset godina i kroz aktivizam radi na podizanju vesti o LBT ravnopravnosti. Kako se situacija vremenom menjala i da li je Srbija postala inkluzivnije mesto za žene koje nisu heteroseksualno orjentisane?

Definitivno je da se situacija znatno poboljšala u odnosu na početnu tačku kada je Labris osnovan. To se vidi samo uzevši u obzir da je homoseksualnost dekriminalizovana i da ne predstavlja nešto što se smatra bolešću. Urađene su velike stvari  i to se vidi i u društvu. Labris je nastao 1995. kada ja nisam bila ni rođena i velika čast mi je da budem deo nje. Kada se osvrnem unazad i vidim šta su žene morale da rade i u kojim uslovima da žive, a potom to uporedim sa načinom svog života, ne mogu a da ne odam zahvalnost svakoj Labrisici. Ne samo Labrisicama, već i svima koji su dali deo sebe za aktivizam. Poboljšan je kvalitet života, poboljšan je nivo zakonodavne sigurnosti.

Ali to nije dovoljno. Kada kažemo da uvek može još, to ne govorimo iz hira, već aludiramo na to da postoje neka osnovna ljudska prava koja i dalje nisu zadovoljena. Ali je od toga da je jednaka situacija pre 28 godina.

Šta je ono što je ključno, a fali u kontekstu pravne zaštite i ljudskih prava, a da se homoseksualnim osobama osporava?

Zakon o istopolnim zajednicama i Zakon o rodnom identitetu. To je srž ljudskih prava. Zakon o istopolnim zajednicama bi omogućio dobijanje zdravstvenog osiguranja ili nasleđivanje. Nije ovaj zakon samo da se mi potpišemo da smo zajedno, već je to niz ljudskih prava koja ima svaka strejt osoba, bila u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, i što bi svaka osoba nevezano za seksualnu orjentisanost i rodni identitet trebalo da ima. Zakon o rodnom identitetu bi rešio problem samoidentifikacije.

Kako to utiče na mogućnost zapošljavanja?

Ljudi se prosto ne autuju na poslu. Na pauzi kada kolega_inica pita kako si se proveo_la za vikend, osoba neće pomenuti šta je radila za vikend jer to podrazumeva da će pomenuti da ima partnerku, odnosno partnera. To povlači za sobom i da osoba biva u konstantnoj stegi na poslu. Ono što je dobro, a istovremeno i loše je to što privatne kompanije nude zdravstveno osiguranja koje je nevezano za oblik partnerske zajednice u kojoj osoba živi. Međutim, to su većinski IT kompanije. To nije neka regulativa. Nema svako novca za privatna osiguranja, a ni mogućnost da se zaposli u kompanijama koje ga nude. Dobro je što postoji ta praksa, ali bi trebalo da se raširi i prenese na sve poslovne sfere.

Često se u našem društvu može čuti da su lezbejke prihvaćenije od gej muškaraca. Kako objašnjavate ovu tvrdnju i mislite li da je ona istinita u kontekstu položaja LGBTQI+ ljudi u Srbiji?

Jeste istina, ali to su čist patrijarhat i fetišizacija. „Žena postoji samo kako bi mene zadovoljila i dok su muškarci fuj”. U tom kontekstu se potpuno isključuju osećanja ljubavi, mogućnost zaljubljenosti, to je samo seks. Imati seks sa ženom se poistovećuje sa osvajanjem nje. Sramota je za muškarca da ima seks sa drugim muškarcem, ali gledati dve žene kako se ljube je prihvatljivo. Važno je da se napravi razlika između seksa i  ljubavi kada govorimo o tome. Zato se kaže da će lakše proći žena, iako ja to ne bih mogla da kažem.

Sa druge strane, to je duboka diskriminacija celokupne zajednice. Svi se osećaju diskriminisano, samo je diskriminacija žena u ovom slučaju obmotana požudom da žene to rade kako bi zadovoljila muškarca i da njemu prija da to gleda. To je sve posledica patrijarhata koji je u kodu našeg društva.

Ove godine za Međunarodnu nedelju vidljivosti lezbejki Labris časopis je ponovo objavljen na Vašem sajtu. Časopis je oformljen sa nastankom organizacije, ali je ima pauzu u objavljivanju par godina. Šta Vas je motivisalo da obnovite izdavanje?

Labris je nastao u svom izdavaštvu i glavna aktivnost je bila izdavanje tog časopisa. Nije se to radilo klasično u velikoj štampariji, već su žene pravile kolaže. Imam iseške iz ovih i onih novina i to spojim i onda odem da fotokopiram. Kada sam čitala Labris bila sam oduševljena. Zaleđina i ostanak pri korenima (uz konstantno napredovanje) mi je jako važno. Postoji utisak sa su nevladine organizacije nevidljive i onima koji nisu u aktivizmu se sve to čini mnogo daleko. U mojim očima, časopis je bio sredstvo kojim će se zajednica približiti Labrisu, a i kojim će se Labris približiti zajednici. 

Za prvo izdanje nakon nekoliko godina neizdavanja je bio dobar odziv. Bilo je dosta simpatičnih tekstova u kojima se videla različitost u zajednici. Što zbog toga što nas interesuju različite teme, što zbog načina pristupa i odgovora na neku određenu temu. Nadam se da će ponovo časopis postati bitan onoliko koliko je bio u njegovom začetku.

Jesu li članice LBT zajednice vidljive u tradicionalnim medijima? Pružaju li oni platformu za to da žene koje vole žene mogu da kažu šta misle ili osećaju?

Zavisi dosta od teme. Žene se ređe pojavljuju u medijima, ali ne znam koji je razlog za to. Uglavnom su to muškarci koji su u organizaciji Prajda. Pre Labrisa i sama sam bila deo Prajd info centra. Mi smo pozive za gostovanja u medjima povodom Prajda dobijali dan ranije. Ja to lično ne volim. Sa druge strane, ako se istupa ispred organizacije Dugine porodice, mora da se uzme u obzir i to kako će se sve ono što bude izrečeno reflektovati na moju porodicu, što je samo jedna od porodica. U medijima postoji još mnogo mesta za napredak.

Ko čini zajednicu kojoj se Labris približava?

Namenjen je svim ženama koje vole žene. Mi imamo grupu podrške Dugine porodice koju čine istopolni parovi sa i bez dece, koji su takođe naša stalna publika. Svi smo mi članovi i mnogo veće grupe LGBTQI+ ljudi, tako da ni njih ne mogu da isključim. Ne mogu da odvojim da se bavimo samo tim dvema grupama, ali mi kao organizacija za lezbejska ljudska prava se primarno bavimo ženama koje vole žene.

U odeljku Lične priče u Vašem časopisu nalaze se ispovesti žena koje dele svoja iskustva. Kako birate ko će ispuniti jednu od stranica časopisa?

Kada sam birala teme časopisa, jedan od odeljaka je bio Žena i majka lezbejka. Tu su se videla brojna različita iskustva, ali opet su slučajevi po nečemu povezani. Vidim iskustva drugih osoba i kako su se one ponele prema tome, i uporedim sa time kakvo je moje iskustvo. Ne moramo da imamo iste priče, ali neki zajednički elementi čine to da se svi osećamo povezanima.

Ovog puta nikoga nismo odbili i obuhvatili smo sve kulture zajednice. Meni kao urednici je bitno davanje platforme da svako može da kaže šta misli ili oseća. Nismo imali granica, tekstovi su mogli da budu potpisani imenom ili pseudonimom, ali i da budu nepotpisani. Jedino ograničenje jeste širenje govora mržnje. Osobe su se prijavljivale, slale tekstove, ja bih imala komentare na njih. U dogovoru sa njima bismo radili ilustracije i na kraju u finalnoj verziji bismo se složili šta je najlepše. Meni kao čitateljki nije toliko važno da nađem nekog afirmisanog pisca ili spisateljicu, već mi je bitno da se u časopisu nađu osobe koje se prvi put suočavaju sa time da javno podele svoja osećanja i svoja iskustva. Tome časopsi i služi – da se osoba pokaže u onom svetlu u kom ona želi.

Takođe, časopis ima i rubriku Sport. Znamo da su žene manje vrednovane u sportu. Da li se diskriminacija povećava kada se krug suzi na žene lezbejke?

Rubriku sporta ne vodim ja, pošto sam od sporta odsečena. Mi smo imali tokom Nedelje ponosa aktivnost Žene u sportu. Ono što bih mogla da ispričam je priča koju sam i ja čula. Diskiminacija postoji uvek. Bilo koja žena koja dođe do pozicije moći, ona će je najsnažnije prigrliti. To je takođe posledica patrijarhata. Ona ima potrebu stalnog dokazivanja da je vredna te pozicije na kojoj se nalazi.

U sportu, to zavisi od tima do tima. Imamo primer gde je španski ženski reprezentacijski fudbalski tim pobedio u utakmici, i selektor je prišao i poljubio Dženifer Hermoso u usta. Igrom slučaja je ona žena koja voli ženu, ali mislim da taj primer lepo oslikava kakav je položaj žene u sportu. Sa druge strane, verujem da ukoliko postoji kohezivnost u timu, tu nema diskriminacije.

Šta je ono što biste želeli da ljudi u toku naredne godine osveste vezano za prava LGBT+ žena?

Želela bih da ljudi osveste potrebu za mirom. U svakom kontekstu – i rata i generalno života. Zakoni su samo početak, neophodan je tu kontinuiran rad. Volela bih da ljudi konačno osveste da se ne radi ni o kakvim privilegijama. Želim da ljudi razumeju šta je privilegija i šta znači koristiti privilegije. Možda je to nešto najbolje od čega bi moglo da se krene. 

Foto: Naslovna fotografija: Media Centar; Fotografije u tekstu: Labris; Media Centar

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još