Juče kad sam se ubio

Bilo je to, naizgled, najobičnije veče.

Za promenu, nisu me progonile misli vezane za moj odnos sa porodicom i okolinom, niti sam vodio neke unutrašnje bitke koje nisu imale ni poentu, ni pobednika. 

Glasno disanje kučeta je razbijalo potpunu tišinu koja je postojala u mojoj kući. 

Već je bilo vreme za spavanje i pokušavao sam da se pomerim iz kauča u dnevnoj sobi na kojem sam se zavalio, ali sam uspeo da namolim svoje noge da se aktiviraju i odvuku ostatak tela u krevet. 

Brzo sam utonuo u san.

Mrak. 

Do skoro, jedino vreme kada moj mozak nije svesno obradjivao svaku stresnu informaciju koja ga se, generalno, nije ni ticala. Snovi koje sam imao su ukazivali tada na preopterećenje sistema i da je potrebno hitno ažuriranje, ali sve te informacije bi nestale kada bih postao ponovo svestan sebe i okoline. 

Druga noć, novi san. 

U mraku sam i svestan svog postojanja. Osećaj se podudara sa onim koji imam tik pre nego što će se svest ugasiti. 

U tom mraku, odjednom se začulo zveketanje koje ide ka meni. Zvučalo je kao da neko trči ka meni u srednjovekovnom oklopu, što je malo neočekivano, ali je ipak bilo istinito. 

Mrak se gasi i mogu jasno da vidim oko sebe. Slika je ista kao i pre nego što se mrak upalio, osim što pored mog kreveta stoje dva vojnika u oklopima koji su uglancani, a na prstima su presijavali ljubičastom bojom, kao kada se metal zagreva. 

Dok su me otkrivali, lakonski su samo izgovorili:

– Moraš krenuti sa nama. 

Onako bunovan, nisam ni stigao da im odgovorim. Kada su me uhvatili da me podignu, osetio sam da su im metalne rukavice vrele. 

Bio sam u pravu, zagrevane su. 

U tom polu-snu, jedino sam razmišljao o tome da me vode negde, a ja sam samo u donjem vešu, ali očigledno su imali moć čitanja misli, jer kako sam na to pomislio, preko mene su prebacili neki crni ogrtač koji mi je i pao preko očiju. 

Osetio sam opet vrelinu, ali sad sa svih strana, i velike turbulencije, kao da sam u nekoj komori pored avionskog motora, a ne u svojoj spavaćoj sobi, u gaćama, sa dva oklopljena viteza. 

Odjednom, sve je prestalo i osetio sam kako me spuštaju na stolicu i vezuju mi ruke iza ledja. 

Prekrivač je skinut sa mene, a ja sam bio obučen, normalno, kako bih se i sam obukao. 

U sobi sam koja izgleda kao prostorija za ispitivanje iz krimi-serija.

Sto, još jedna stolica i veliko ogledalo na zidu, naspram mene. 

Vrata su se otvorila i ušao je jedan od onih koji su me doveli i oslobodio mi je ruke. 

Refleksno sam se uhvatio odmah za zglobove, sad mi je jasno što to rade. 

Kada je izašao, u sobu je ušao neki pogrbljeni čovek, nisam mogao da mu vidim lice. Mogao sam da vidim da je hrom i da ima ožiljke po licu. 

Kako se usporenom koracima približavao stolici, lice mi je delovalo sve poznatije. 

Kada je seo, podigao glavu, a obrva je, po inerciji, ispratila pokret glavom i nastavila da se diže i nasmejao se, šokirao sam se. 

To sam bio ja. 

To jest, nisam. Ali fizički jesam. 

Moje lice, moja mimika, ali lice prekriveno ožiljcima, oči crvene od suza. 

Ćutali smo minut-dva dok sam ga/se izbezumljen gledao. 

Tišinu je prekinula druga strana:

-Kako si? 

– Pa s obzirom na to da izgledaš kao ja, mislim da bi možda i mogao da znaš kako se osećam. 

Strah pokrivam drskim odgovorima oduvek i najčešće tako i izbegnem nastavak komunikacije. Sada, nije izgleda najčešća situacija. 

– Pa zapravo, i ne znam. Taj deo si ostavio za sebe. 

Odgovorio sam/je kroz neki cinično-tužni podsmeh. 

Ostao sam zbunjen. Igra rečima je moja isto.

Ali, ja sam ja. 

I on je ja. 

A, da li sam ja on? 

Oči su mi lutale po njemu. 

– Daj da ti pojasnim ko sam. 

Izgovarao sam/je ovu rečenicu pružajući ruku ka meni. U očima mu/mi se moglo videti da me unapred žali, ali da je to neophodno uraditi. 

Kada smo se dotakli, bol koji sam osetio je neopisiv. 

Sva sećanja, sva osećanja koja sam imao pre, koja sam doživeo zbog moje seksualnosti, zbog mog bića, osetio sam odjednom. 

Jedinice bola su bile nemerljive, kao da mi tenk prelazi preko rebara dok puštaju kroz mene struju na električnoj stolici. 

Nisam mogao da izdržim, a da ne vrisnem. U tom trenutku se začulo kikotanje iza ogledala, ali bol je bio prejak da bih obratio više pažnje na to. 

Dve sekunde dodira su trajale kao večnost. Kada se fizički kontakt okončao, okončala se i moja patnja. 

– Je l’ si se prisetio kako nam je bilo? Ja sam ja, i ja sam ja. Ali ti nisi ja. Ja sam se ono veče ubio. 

Sedeo je zavaljen preko puta mene sa prekrštenim rukama, sa cigarom koju je držao ispucalim usnama po kojima se videla krv. 

Začudjeno sam ga pitao:

– Ne razumem, ubio?! 

– Kada smo joj rekli, citiram: „Pa ti si me takvog rodila“, tada sam ja, napokon, skočio sa ivice. 

Nagnuo se ka stolu i stavio ruke na isti i nastavio, ozbiljnijim tonom, dok su iz očiju koje su delovale kao da su presušile ponovo krenule:

– Zar ti je toliko trebalo da nas mučiš u onom paklu? Zar ti nije bilo lakše da me jednostavno poguraš i da odem više u to čistilište, kako bi tebi pakao prestao? Okolina nas odavno nije interesovala, ali ona jeste. I mučio si nas. 

Moje samoubistvo je tvoje ubistvo, ali ti se ne sudi. Za veće dobro je to učinjeno. 

I opet plačem, jer nikad nisam ni prestajao, sećaš se i sam toga. Samo ovog puta oplakujem nekog mrtvog, a plačem i od sreće zbog nekog živog. 

Njegov monolog, ne znam kako da opišem. To je i dovoljan opis. 

– Neću te još dugo držati ovde – rekao je kada se trudio da se podigne sa stolice – samo imam nešto da ti pokažem i da te nešto pitam. Dodji ovamo. 

Došli smo do ogledala i uzeo je moju ruku i zalepio za staklo. Oko mog dlana su počeli da se prave koncentrični krugovi. Osetio sam kako mi pod dlanom vibrira glatka površina. Oko mog dlana su se prikupila razna bića, iskrevljih faca. Pokušavale su da dopru do mog dlana. 

– Ono što te je kidalo, sada je tu. Samo, pazi, nemoj padati, jer oni znaju kada padneš, vrate se.

Čekaju da dodjem po drugi put na svet i ponovo živimo isto. Nemoj to da dozvoliš, ako ti nedostajem, svrati, ali pusti mrtve da budu mrtvi.

A sada, pitanje je, da li si srećan? 

Gledao sam ga, to jadno lice koje je sve preuzelo na sebe kako bi pakao implodirao.

– Istina je da jesam, a i tek ću biti. Hvala ti. 

Toliko sam samo i imao snage da kažem. 

– Vreme ti je da ideš – rekao je, i samo je lupio šakom u ogledalo i nastao je mrak. 

Probudio sam se ujutru ponovo u svom krevetu, nikad bolje naspavan. 

Kao i svakog jutra, skoro zatvorenih očiju sam otišao da skuvam kafu. Kada sam otišao da se istuširam, video sam na rukama otiske usijanih gvozdenih rukavica. I neka stoje, kada već nema spomenik, neka ti prsti sećaju na njega, jer i ja ću ga vremenom dosta zaboraviti, ali ipak, koža pamti. 

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još