Reflektor teatar Festival zamišljen je kao manifestacija, koja poseban fokus stavlja na mlade autore i autorke sa nezavisnih, pozorišnih scena u regionu. Tako na 1. RTF stiže predstava “bukvalno.otprilike” koju zajednički potpisuju TADIJA ČALUKOVIĆ, dramaturg i reditelj i KLARA FIOLIĆ, glumica i kompozitorka. Tadija i Klara zajedno studiraju na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu, pa smo razgovor počeli pitanjem iz studentskog života.
Kako ste se vas dvoje uopšte upoznali i kako ste odlučili da radite zajedno?
TADIJA: Upoznali smo se na mojoj brucošijadi. Klara je na faksu godinu iznad mene i zapravo pamtim je sa aftera. Bila je jedna zanimljiva scena gde je Klara stala pred nekih petnaest momaka, među kojima sam bio i ja. Iz nekog razloga nije htela da se skloni s vrata zgrade i dozvoli nam upad. Klara često priča da njeni prijatelji kažu:,, Na prvu si mi izgledala jako nadrkano.” Nisam izuzetak. (smeh)
KLARA: Iskreno, ja se ovog događaja ne sjećam najbolje. (smeh)
TADIJA: Zato ću na ovo pitanje da odgovorim ja! Pošto smo na kraju ipak nekako ušli, na tom afteru Klara je pustila ,,Kupatilo je shvatilo” od Bobana Petrovića. Tu me je kupila.
KLARA: Moja verzija priče je da smo nekoliko mjeseci kasnije, ćaskali nakon jedne predstave u ZKM-u. Tada smo prvi put razgovarali o mogućnosti suradnje. I gle, dogodilo se!
Komad „bukvalno.otprilike“ inicijalno je Tadijina autorska drama, ali ste na predstavi i izvedbenom tekstu, potpisani kao koautorski tandem. Kažite nam više o vašem procesu i tome kako ste prilagođavali Tadijinu dramu, potrebama vaše zajedničke predstave?
TADIJA: ,,bukvalno. otprilike.” je bio premijerno pročitan na 14. DeSADU, festivalu studenata dramaturgije Akademije dramske umjetnosti. Klara je tada izvodila tekst, ali ne kao monodramu. U junu ove godine, komad je objavljen kao knjiga u izdanju Nove poetike. Dugo smo razgovarali i tragao sam za tačkom na kojoj će priča dobiti svoju personalizaciju i odgovor na pitanje: zašto baš Klara Fiolić izvodi taj tekst? Osetio sam da ona ima problem s poverenjem, koji postoji i u tekstu i onda smo temeljno razgovarali o tome.
KLARA: Razgovarali smo i shvatili smo da i Tadija ima problem s povjerenjem, iako u malo drugačijem obliku. (smeh)
TADIJA: U svakom slučaju, tokom septembra radili smo probe u Beogradu, gde je bilo i nekih prilično teških trenutaka bez kojih nikada ne bi izašao nastavak ovog teksta, koji smo zajedno potpisali. I zbog toga sam srećan.
KLARA: I ja sam… Jer, može se reći da i dalje imamo svoje probleme sa poverenjem, ali sad imamo i zajedničku predstavu koja o tome govori.
Tadija, u tvojoj biografji, posebnu pažnju privlači to što si Beograđanin koji je odlučio da studije dramaturgije upiše u Zagrebu. Šta je presudilo da doneseš ovakvu odluku? I da li danas misliš da si bio u pravu?
TADIJA: Minja Bogavac me nagovorila! (smeh) Šalim se, ali Minja mi jeste bila podrška, u ovoj odluci! I da. Bio sam u pravu. Presudilo je više stvari, a baš sam za Zoomer napisao dnevnik svog prijemnog na ADU, naravno: kada sam već znao da sam upisao. I tom tekstu sam, između ostalog, konstatovao da sam svojim potezom rekao NE nacionalizmu. Vezan sam bio za hrvatsku kulturnu scenu oduvek. Negovao sam dobre odnose sa sada, iz pozicije Zagreba – ovdašnjim, a u to srednjoškolsko beogradsko vreme – hrvatskim autorkama i autorima. Zagreb je bio izazov. Uostalom, ja sam projugoslovenskih svetonazora i svojim primerom idem protiv vetra mržnje koja duva trideset godina. Pored toga, plejada odličnih dramskih i filmskih stvaralaca me je privukla baš ka odseku dramaturgije u Zagrebu.
„bukvalno.otprilike“ je tvoj prvi izvedeni komad. Kaži nam više o samom komadu, o tome kako si ga pisao i posebno o tome kako si došao na ideju da ga sam postaviš na scenu?
TADIJA: Bio je to moj pokušaj da napišem nešto atipično, tekst bez didaskalija, bez jasno određenih likova, bez svih formalnih okvira dramskog pisma. Hteo sam da ispišem dramu o odnosu majke i ćerke u kojem one vraćaju svoja sećanja u trenutku kada je već sve gotovo i kada, nažalost, više nema mogućnosti da se stvari poprave. Ali da time suptilno, u drugom planu, prikažem situaciju u kojoj žive neki ljudi u Beogradu, odnosno u Srbiji. Nisam zaljubljen u svoje reči, ali volim repliku iz ovog komada:,,Život koji znaš bukvalno, ne znaš čak ni otprilike.’’ Osetio sam, dakle, da ovim tekstom želim da poručim nešto svoje, mnogo dalje od fakultetskog kabineta i počeo sam da razmišljam o njegovom uprizorenju u profesionalnom teatru. Drago mi je da sam dobio tu priliku u Reflektoru!
Tadija, otkrij nam: zašto je prvo slovo u naslovu “bukvalno.otprilike” malo?
TADIJA: Malo slovo ‘’b’’ je jednostavno pitanje stila, ali i personifikacija malih života u ovom velikom ludilu. Šta uopšte znači ‘mali život’?… Videćete 29. novembra, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Reč je o nepomirljivom sukobu majke i ćerke, u kojem će deo publike prepoznati čak i arhetip Medeje, ali i u kojem se neprestano retuširaju sećanja do tog stadijuma da više ne znamo ni mi, a ni one: šta je istina, a šta fikcija. Svedočenja ispisana poetskim jezikom, donose na scenu junakinje koje kao da su učesnice nekog nesvakidašnjeg smrtnog plesa koji je samo njima poznat. U tome ipak nisu same.
Na pozorišnoj sceni u regionu, nije čest slučaj da se mlad čovek, i dalje student, publici odmah predstavi kao kompletni pozorišni autor: pisac i reditelj, 2 in 1. Zato nas zanima šta si iz režije naučio o dramaturgiji, a šta si iz dramaturgije naučio o režiji?
TADIJA: Sprovođenje poluga dramaturgije čini režiju dobrom ili ne. Pričao sam baš Nikolini Rafaj, jednoj od najinteresantnijih dramskih autorki u Hrvatskoj, kako za dobru predstavu treba i sreće, a ona mi je rekla:,,Ja to zovem dramaturgijom”. Međutim, režija je i više od toga, režija je voditi proces onako kako smatraš da treba, uz neophodno uvažavanje svojih saradnika. Najbitnija mi je sloboda. Režija je umeće priznavanja grešaka. Ali i pitanje psihološke stabilnosti onda kada stvari ne idu kako si planirao. Mislim da je režija monodrame, s pozicije dramaturga najizazovnija, a s pozicije reditelja verovatno najteži posao. Meni je zapravo dobro, tek ako mi je malo i teško… Dobar je to znak da radiš nešto kvalitetno. Iz ovog procesa sam zaključio da nisam pogrešio kad sam izabrao Klaru Fiolić i da je ona prava osoba za moj prvi veliki dramski tekst, da ona na autentičan i zaigran način čini da emocije stignu tačno u publiku i da je besprekorno talentovana, što ona, doduše, nekad zaboravlja. (smeh)
Klara zaboravlja da je talentovana, ali tu smo da je podsetimo. U ovom komadu, nisi samo izvođačica već i koautorka teksta i autorka originalne muzike. Možeš li da uporediš izvođačku i muzičku partituru ovog komada?
KLARA:Ne znam kako bih ih poredila. Svakako sam na drugačije načine pristupala objema što je dosta i logično jer su koliko god bliske tako nekako i udaljene. Mogu reći da sam ih maksimalno htjela približiti, a opet dati im prostora da svaka može disati i sama za sebe. S obzirom na to da je tekst sam po sebi toliko slojevit, htjela sam u glazbenom dijelu ostati jednostavna.
Ovo je dobar šlagvort da u naš intervju uvedemo poseban kuriozitet. Pored studija glume i toga što se baviš muzikom u pozorištu, ti kantautorka i frontgirl benda Baby Babilon. Kaži nam više o ovom bendu: kakvu muziku svirate, kako radite, ko je u bendu sa tobom i gde nastupate?
KLARA: Baby Babilon je nastao uz dvoje meni bliskih ljudi, Maru Marasović i Frana Colnaga, u karanteni 2020. godine, kada smo se odlučili zatvoriti u studio koji je u tom trenu postao naš izlaz iz tadašnjeg sivila. Moglo bi se reći da smo uz kreativu i stvaranje odlučili ostati “normalni”. Sad koliko je naša muzika “normalna”, to možete odlučiti sami. U radu smo, reklo bi se: dosta slobodni jer smatramo da se umjetnost ne može stvarati u rokovima. Ima dana kad iz tebe pršti kreativa, a ima dana kada nemaš apsolutno nikakvu ideju. Tako da radimo s guštom i točnom dozom. Upravo se spremamo za prvi live u zagrebačkoj Tvornici Kulture u sklopu LIFT-a uz nekolicinu istotako mladih autora.
Šta vam znači prilika da odigrate predstavu u Beogradu i zašto baš u Reflektor teatru?
KLARA: Definitvno divna prilika koja mi je i dalje nekako nestvarna. Zaista sam zahvalna I jedva se čekam predstaviti beogradskoj publici i nadam se da neće biti suviše kritični. (smeh)
TADIJA: Ovo je moja prva profesionalna predstava i drago mi je što ću je izvesti u mom Beogradu i to u Reflektor teatru. Minja Bogavac je moja prva profesorka dramaturgije i podrška mi je od moje petnaeste godine, kada sam kao učenik prvog razreda stručne srednje škole, radio jedan dokumentarac kojim je krenuo moj autorski put. To je bio rad za ocenu iz dramaturgije, a Minja mi je predavala ovaj predmet. I bila je uvek bila tu za mene. I kad sam upisivao dramaturgiju u Zagrebu, ona mi je pomagala u pripremi. A Reflektor teatar se za deceniju postojanja uspostavio kao fenomenalan prostor teatarskih ideja i mesto u kojem se kritički promišlja o svetu u kome živimo. Zastupa koncept po kojem je najvažnije da imate šta da kažete, a to je i moja škola gledišta. Posebno nam je drago da smo deo prvog Reflektor teatar festivala i jako, jako smo uzbuđeni!
Šta su nove stvari i novi projekti na kojima radite? Šta pozorišna, muzička i književna publika može od vas da očekuje u budućnosti?
KLARA: Ja sam nekako uvijek u akciji. Volim kaos. Možda i malo previše. Tako da sam zapravo nekako uvijek u pogonu. Bilo da je u pitanju gluma ili glazba. Nekako sam svjesna i prezadovoljna što imam tu “privilegiju” da zaista radim ono što volim pa se ne smijem žaliti. Zasada pripremamo neku novu eru Baby Babilona, a isto tako istovremeno pripremam i neke nove glumačke “pothvate” o kojima nažalost još ne smijem puno govoriti. Sljedeće godine imam dvije premijere dva dugometražna filma i nedavno se počela na HRT-u prikazivati serija „Gora“ u kojoj imam epizodnu ulogu.
TADIJA: Ljudi oko mene znaju da sam krajnje tajnovit po pitanju novih projekata, jer mi se više puta u životu pokazalo da čim brbljam o nečemu da se to izjalovi. Ideja mi ne manjka! Sad, početkom novembra na 15. DeSADU, izveden je moj novi dramski tekst ,,Bikovi ne žele odmor” u kojem je isto Klara igrala, pa je u planu da se taj tekst postavi kao integralna predstava. Nikad nisam, niti ću odustati od proze i to je nešto na čemu, takođe, radim.
Gde to jest: gdje se krije prostor iskrenosti u “bukvalno. otprilike”?
KLARA: Ne znam može li u teatru išta biti neiskreno, ako se mene pita. Tako da bih rekla da mislim da se krije u svakoj replici, svakom pogledu, pauzi, udisaju i izdisaju.
TADIJA: Saglasan sam s Klarom!
Predstava “bukvalno.otprilike” odigraće se 29. novembra, u okviru prvog Reflektor teatar Festivala. Svoje ulaznice možete rezervisati na broju telefona: 0603008886, a ako ste studenti_kinje ili učenici_ce srednjih škola, to naglasite, jer ćete dobiti 50% popusta. Karte po punoj ceni, možete kupiti i online na sajtu prodajne mreže Tickets.rs, klikom na link
Razgovarao: Jovan Zdravković
#SvetlaStranaMene #ReflektorTeatarFestival #RTF
