fbpx

Dnevnik jednog prijemnog

Jedno ne, vodilo je jednom da – što je Tadiju uvelo na FDU u Zagrebu… Ovo je njegov dnevnik, iz dana u dan, minuta u minut.

Pravo upisa: Da.

21. jul, 15 časova i jedan minut
Pogledam još jednom u ekran laptopa. Dva slova – D i jedno malo – a. A zatim jedno veliko, treperavo, radosno ispuštanje tona A kao vriska slavlja. Ovo je priča o putu do ta dva slova. I o jednom Ne, koje je otvorilo put do uspeha.

Krenimo redom. Za početak, treba reći jedno drsko NE nacionalizmu. Budite bezobrazni u ovom slučaju. Tako nalaže bonton. Ako to ne učinite, onda vas se ovo i ne tiče. E, a ako vas zaista dotiče, sledeću rečenicu možete da preskočite. Dakle… ideja da upišem dramaturgiju na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu proistekla je iz dugogodišnjeg interesovanja za hrvatsku umetničku scenu, koja pripada kulturnom prostoru koji sam oduvek smatrao – svojim. I to je suština.

13. jun,
Stigao sam u Zagreb. Već na ulazu u grad, oseti se da su vazduh i nebo drugačiji. Ili još slikovitije: dolazim u grad u kome je pre nešto više od deset dana spektakularnu pobedu na izborima za gradonačelnika odneo Tomislav Tomašević. Kul je osećaj dolaziti iz Beograda i znati da je takav čovek na vlasti. To korenito menja krvnu sliku i puls grada. Šetnjom po Zagrebu, sasvim slučajno sam uočio ugravirane zlatne stope na korak od Trga bana Jelačića. Bile su to stope Tomislava Gotovca. Između ostalog, glavnog junaka filma „Plastični Isus’’ Lazara Stojanovića. E pa, baš zbog takvih i njemu sličnih subverzivnih umetnika je odluka pala na Zagreb.

14. jun,
U Agenciji za odgoj i obrazovanje čekam nostrifikaciju diplome o stečenom srednjem obrazovanju. Nezaobilazan korak. Sada je taj proces gotov i mogu da priložim prijavu i obavezne radove za prijemni ispit. Glava mi je poprilično prazna. Samo jedna, hladna birokratska misao, neprimetna kao mrav: prijava za prijemni na Akademiji je tokom tri dana – 14, 15. i 16. juna. Moram da stignem do sutra, jer nikako ne bih da se prijavim poslednjeg dana, pomislio sam. Ako izuzmemo važnu, ali, ipak, privatnu činjenicu da mi je rođendan i da sam ga naravno proslavio, taj dan je prošao u prijatnoj melodiji obojenom zadovoljstvom i olakšanjem zbog priznavanja beogradske srednjoškolske papirologije.

15. jun
Prijavljen. Postao sam kandidat. I dobio šifru koja će biti moje drugo ja na prijemnom.

24. jun
Moja šifra se nalazi na spisku kandidata koji su prošli prvi krug. Kreću pripreme za drugi krug. I novi odlazak u Zagreb.
  
1. jul
Prvi dan prijemnog ispita. 8 i 45 ujutru. Dolazim do vrata sobe 113. gde se održava prvi deo ispita. „Kolega, vi ste za dramaturgiju?”, čujem pitanje s leđa. Okrećem se i prvi put vidim predstavnicu ovog odseka. Dolazi dežurna profesorka i deli test, devet je sati i radi se do deset. Test ima 60 pitanja, od kojih su neka na zaokruživanje, a ostala zahtevaju samostalan odgovor. Test je koncipiran tako da iznenadi kandidate. Da ga na momente šokira svojom jednostavnošću, a onda mu „lupi šamar” sa onim što je očekivao. Pitanja su usmerena na poznavanje društvenih i kulturnih zbivanja, ali i onih događaja i ličnosti koji su često, bez obzira na velike zasluge, ostajali na marginama udžbenika. Mnoge odgovore vadim iz najzabačenijih kutkova mozga. Usledila je pauza. A zatim od 11 sati, kreće dramaturški zadatak. Rebus je bio – da ako bih hipotetički bio intendant HNK, razmislim i odaberem reditelja i komad koji bi u predstojećoj sezoni bili izuzetno provokativni. Odigrao sam na kartu zvanu Oliver Frljić i napisao da bih od njega tražio samo jednu stvar:„Da napravi predstavu za koju će Srbi reći da je – antisrpska, Hrvati –  antihrvatska, a Bošnjaci – antibošnjačka”. Drugi deo zadatka je bio da se od postavljenih likova načini neka dramska situacija i sinopsis. Bile su dve opcije – jedna da to bude dramski tekst za pozorište, a druga za film.

2. Jul
Dan za usmeni pred komisijom. Tog jutra sam ustao u 8:15. Želeo sam da se još jednom podsetim celokupnog gradiva koje je sadržalo brdo filmova i predstava, stručne literature i dramskih tekstova, domaćih radova koje sam priložio prilikom prijave 15. juna, ali i analizu jučerašnjih zadataka. Odmah sam otišao do obližnjeg kafića i u želji da se brzo razbudim i krenem sa finalnim preslišavanjem, naručio sam dupli produženi espreso, a nakon toga još jednu zasebnu dozu. Pritom, na prazan stomak. Toliko me je boleo želudac, da se do 12 sati bavim samo rešavanjem tog problema. Pakao! Uspevam uz čajeve, vodu, šetnju, ležanje, aktivni ugalj da se dovedem u normalno stanje. Usmeni počinje u 13 časova. Treći sam na spisku. Dok je većina okupirana preslišavanjem, ja koristim drugačiju tehniku. Kao što Goran Bogdan u pauzi na snimanju čita knjigu i ne ruši svoju koncentraciju, slično sam i ja radio i nepotrebnu komunikaciju sveo na minimum. Imao sam jednu srećnu okolnost – javio mi se jak adrenalin. U tom stanju, osećam da mogu da dam pristojan odgovor i na najteža pitanja. Ključna stvar je boriti se da ne dođe do „nokaut” konstatacije profesora, što je recimo – promašili ste temu…  Uspevam da se sačuvam od takve žestine. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim koliko sam ostao. Nemam percepciju o protoku vremena. Utisak koji dominira je da naprosto – ne znam, ali ne znam, šta sam uradio. Svi scenariji su u igri.

5. jul
Dan kada treba da bude objavljen broj bodova, svakome ponaosob. Na studentskom portalu  pored svog imena vidim u svim poljima kose crte i već mislim da nisam prošao. Odlazim jednom, pa drugi put do Akademije. Tražim oglasnu ploču. Na njoj još nema rezultata. Saznajem da ih na njoj neće ni biti. Otvaram ponovo portal. Još stoje samo kose crte. Otvaram još jednom… I vidim da sam prošao bodovni prag. Ne verujem. Tražim od roditelja da i oni provere, jer ko zna možda su me pomešali sa nekim. Ali nisu! To je već bio uspeh, ali dok ne bude zvanično objavljena lista ko je sve prošao, ima još 16 dana da možda nešto krene po zlu. Toga se pribojavam.

14. Jul
Stižu preliminirani rezultati. Kod mog imena pojavljuje se nova informacija – moguće pravo upisa. Preostaje još sedam dana neizvesnosti, ali optimizam naglo raste.

21. jul, 15 časova i jedan minut
Pravo upisa: Da
. Pogledam još jednom u ekran laptopa. Dva slova – D i jedno malo – a. A zatim jedno veliko, treperavo, radosno ispuštanje tona A kao vriska slavlja.
Ovo je bila priča o putu do ta dva slova.

Pored zlatnih stopa konceptualnog umetnika Toma Gotovca / Tadija Čaluković

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Šta se dešavalo na ekološkom ustanku i zašto nam je to važno?

U subotu 11. septembra u Beogradu održan je drugi po redu ekološki protest, kako su ga organizatori nazvali, „Ustanak za opstanak"....

US Open: Sve što se dogodi po prvi put je posebno

Finala US Opena ove godine mnogo su obećavala. Prvo, finale ženskog singla, bilo je istorijsko i pre rezultata: poslednji...

Sećanje na lockdown

Sećate li se prošlogodišnjeg policijskog časa? Od 17. marta do 7. maja 2020. godine trajao je policijski čas u Srbiji, uveden kao...

BRANISLAV GUTA GRUBAČKI: Pola čovek – pola datum

O ličnoj kulturi sećanja, borbi za slobodu i dugogodišnjoj saradnji sa Reflektor teatrom   BRANISLAV GUTA GRUBAČKI, aktivista, radnik...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još