ZOOMER LEKSIKON 04: Sandra Milanov

Koliko puta samo prođemo ulicom i ne primetimo one koji nam idu u susret. Ti sasvim „obični” prolaznici, a opet sa puno autentičnih priča iza sebe. Zato je tu naš „Leksikon”, u svakoj ulici i svakom parku, gde naša Jovana čeka da uz opušten razgovor i selfi te priče ovekoveči na njegovim stranicama.

Hajde da vidimo koga je to Jovana srela ove nedelje!

Spletom različitih okolnosti, do sada su stranice Leksikona bile u znaku muške energije. Možda je bilo vreme da se malo ubaci i ove ženske. Sem moje. I upravo jednu takvu zanimljivu žensku energiju srela sam tamo gde provodimo toliko mnogo vremena – u gradskom prevozu.

Ako putuješ recimo, malo manje od sata iz svog mesta do određene krajnje tačke i obratno, zašto ne bi to vreme bilo dodatno upotpunjeno nekim neobaveznim ćaskanjem? Nikada ne znaš šta te kod sagovornika može iznenaditi, zar ne?

Budući da je moja svakondnevnica ispunjena klackanjem do posla, u često punom autobusu, eto prilike da moj Leksikon ukrade vreme i tih autobuskih prolaznika. Verovatno može smanjiti i nervozu i tom umornom putniku, kao i meni, a usput pronađemo sličnosti , razmenimo ličnosti ili jednostavno opušteno proćaskamo. 

„Baš nisam fan gužve. Nisam navikla na pune semafore… pa ni na ovo”, kaže mi jedna devojka dok se okreće oko sebe i pokazuje okolo na ljude koju joj stoje iznad glave. 

Kada ste svakodnevno na istim mestima, čekate autobus na istim linijama, lica vam postaju poznata i već viđena. Sandru nisam videla do sada u četvorci. 

Razmišljala sam da li da joj dam ovaj leksikon, ali delovala mi je tako milo i simpatično da sam morala to da uradim. Odmah je oduševljeno pristala i upoznale smo se. Rekla mi je da se zove Sandra, a na gužvu nije navikla jer nije odavde.

Nisam iz Beograda, ovde sam kod dečka. Živim u Zaječaru, odnosno u selu pored. Zove se Avramica, to je pretežno rudarsko mesto„, počinjemo razgovor. Naravno da me je zanimalo kako su se njih dvoje upoznali, tako na daljinu.

„Smešna stvar mi je što sam kao neko ko je onako asocijalan, sadašnjeg dečka upoznala preko Tindera. Upoznali smo se, videli i odlučili da vidimo kako će stvari teći. Uskoro će biti dve godine kako smo zajedno“, priča mi Sandra i počinje da se smeje. „Bože, imala sam 16 kada smo se upoznali“, govori kroz smeh. I njoj samoj je čudno kako su se stvari odvijale. 

Primetila sam da joj baš ne prija ta buka velikog grada, pa me je interesovalo kako bi uporedila veći i manji grad i šta njoj lično više prija.

„Ako me pitaš da biram između Zaječara i Beograda, definitivno biram Zaječar. Loša stvar kod manjeg grada jeste to što se svi znaju. Moraš da paziš kako se ponašaš, šta radiš, da slučajno ne obrukaš svoje. Ali ipak mi više prija to što nema gužve“, kaže Sandra i dodaje da je drugi problem malog grada to što je manji i broj ljudi, pa i uži krug prijatelja i poznanika.

„Što se društva tiče, ne mogu da kažem da ga baš imam. Družim se od malena sa istim ljudima. Ali bih rekla da je to sada navika više. Svi su iz imućnijih porodica, dok ja nisam. Malo je bilo više problem tome se prilagoditi”, objašnjava.

Sandra živi sa mamom, tatom i mlađim bratom. Kaže da joj je mnogo teže od kada se tata razboleo, a mama radi van zemlje.

„Razmažena sam pomalo priznajem. Jedva čekam da mama sad prvog dođe. Na njoj je sve sada kada tata ne može da radi. Tata boluje od takozvanih crnih pluća, što nije čudno za njegovu profesiju. Nedostaje mi čak i ovaj mali (brat) kada sam u Beogradu, iako se kod kuće nikako ne slažemo. Vezana sam za njih“, kaže mi Sandra koja je inače nedavno upisala i vožnju, što ponosno ističe. Kaže da je „pokidala“ sa 100 poena na testu. Kako bi se našla svojima, nada se da će naći i neki posao uskoro.

„Biću pravnica, hah. Šalim se“, kaže mi kroz smeh, iako mi nije skroz jasno što joj je to toliko smešno. Verovatno je to zato što je zanimaju potpuno suprotne stvari i nekako to „ne ide uz nju. „Volela bih da nakon srednje škole upišem arhitektiru ili grafički dizajn. Trudim se jako u školi da držim odličan uspeh, jer na prijemnom gledaju dosta i poene iz škole. Ali dobro imam još jednu godinu“, dodaje.

Dok pričamo deluje pomalo zamišljeno. Više gleda ispred sebe. Nastavljamo razgovor o interesovanjima i hobijima.

„U slobodno vreme sam počela da gledam turske serije. Bukvalno. Volim i da crtam, ali to više kada sam neraspoložena. Crteži su mi malo jezivi“, kaže mi Sandra, a onda smo razmenile i Instagram kako bi mi poslala da ih vidim.

„Volim da putujem. Omiljeno mesto do sada mi je grčko ostrvo Tefalonija. Želela bih da posetim Tursku nekom prilikom”, govori uzbuđeno o svojim interesovanjima, a posebno ističe sport.

„Dosta sam se bavila sportom. Od prvog do četvrtog razreda sam trenirala fudbal i folklor. Pored toga pomalo i rukomet, a iz stonog tenisa sam kada sam bila u školi, osvojila drugo mesto na okružmom takmičenju“, kaže mi, ali i dodaje da sada nije u mogućnosti da se time bavi. Zbog korone.

„Baš je pre dve nedelje trebalo da idem na takmičenje u skoku u dalj, međutim nisam prošla lekarski pregled. Pošto sam preležala koronu, rekli su mi da mi je nakon nje oslabljeno srce, pa ne mogu da se bavim više sportom“, kaže Sandra.

Već neko vreme kako vodim ovu rubriku zanima me jako – da li devojke Sandrinih godina znaju uopšte šta je leksikon? Sećaju li se toga? Iako ima 18 godina, ovako sićušna deluje mlađe i gotovo sam uverena da se to u njenoj generaciji već nije koristilo. Prevarila sam se.

„Mislim da smo mi možda poslednja generacija koja je imala leksikon. I ja sam ga imala. Sakupljala sam i one stikere. Sećam se da je tada bio popularan Milan Stanković, jer je bio na Evroviziji. Imala sam jedan ogroman stiker Hane Montane. Zalepila sam ga na zid, a mama je htela da me prebije jer nije mogao da se skine posle“, priseća se kroz glasan smeh, a onda dodaje da je imala i onaj dnevnik sa ključićem. Još jedan zaboravljena stvar našeg detinjstva.

Pošto Sandra silazi na sledećoj stanici, zahvaljujem joj se na divnom razgovoru. Želim joj sreću u odluci za faks i radujem se ponovnom susretu. Bila je ovo ugodna vožnja, iako po ovoj temperaturi u autobusu nikad nije prijatno.

Do sledećeg petka vas pozdravljam i čekam. Imam još puno stranica u mom Leksikonu, za sve vas koji želite da budete deo ove priče. 

Na kraju razgovora i selfi, a razgovor je bio toliko ugodan da nismo ni primetile kada se autobus ispraznio 🙂

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još