fbpx

ZOOMER LEKSIKON 03: Ognjen Levkov i Bogdan Zdravković

Koliko puta samo prođemo ulicom i ne primetimo one koji nam idu u susret. Ti sasvim „obični” prolaznici, a opet sa puno autentičnih priča iza sebe. Zato je tu naš „Leksikon”, u svakoj ulici i svakom parku, gde naša Jovana čeka da uz opušten razgovor i selfi te priče ovekoveči na njegovim stranicama.

Dva momka koja je Jovana ovaj put srela imaju zanimljivu životnu priču, pa da vidimo o čemu su ovog petka razgovarali.

ovo je fudbalska lopta 😅

Sve više počinjem da uviđam prednosti ovog mog Leksikona. Iako zahteva odvajanje vremena i posvećivanje, a opet potragu za nasumičnim pričama, i tim ljudima koji, iako su u žurbi neće imati problem da malo zastanu , ova „obaveza” mi je sve draža. Plus ljudi, šetam mnogo više nego što sam pre, blejim po parkićima i šetam pored reke. 

Pošto sam već ustalila to da Leksikon ponesem gde god da krenem, sigurna sam da će sve manje biti problem” da nađem osobe koje će se upisati. Sunce me je, iako sam pomalo umorna, nateralo da idem malo da se promuvam po gradu. Pozvala sam drugaricu i krenule smo malo da izblejimo do Ade. Dok smo šetkale, za oko su mi zapala dva poznata lica. Ne upamtim uvek imena, ali lica nikada ne zaboravljam. Prepoznali su i oni mene. Radili smo na istom mestu pre dve ili tri godine. 

Pozvala sam ih naravno da zajedno svi nastavimo bleju. Seli smo na mesto gde sedi spasioc kada je sezona kupanja. Ima i sada kupača. Zezala sam se kako je to naš separe.

Da malo skratim, Ognjen i Bogdan su „bili devojke” do nedavno, ali odlučili su se na usklađivanje pola. Kažu da su se oduvek osećali kao muškarci, samo do sada nisu razmišljali o toj odluci. A i nije lako. Nije lako reći pre svega porodici, a kamoli nekome šire. 

„Trenutno nam je problem jer nas na poslu znaju drugačije”, obojica ističu na početku razgovora, a Bogdan nastavlja:

„Ja testosteron primam već tri meseca, pa mi je najveća muka brijanje svakog dana. Ne želim da sa o meni vrte priče. Znaš, ja radim sa dosta starijim ljudima od nas dvoje. Nije mi problem za mlađe, ali stariji to drugačije gledaju. Nije mi prijatno, ne znam”, govori mi Bogdan, dok Ognjen kaže da još uvek nije započeo hormonsku terapiju.

„Ja počinjem da primam testosteron od dvadesetosmog, samo da dobijem dozvolu od doktorke”, uzbuđeno kaže Ognjen.

Pored naših glasova u pozadini gruva muzika sa splava prekoputa, a svi pevušimo pomalo uz poznate hitove. Znate,klasika, nova muzika i sve ono što svi znamo i kad „ne znamo”. I sve nas iritiraju komarci, ali ne dozvoljavamo da pokvare naše ćaskanje. 

„Kako tebi Jala brat nije uzor?”- zezam Ognjena, jer se jasno sećam kako skida sve njegove pokrete. Mi smo stari drugari, iako se od kada ne radimo zajedno ne viđamo baš često. Oboje ih znam kao šaljivdžije, ali jako dobre osobe.

Bogdan je dosta privržen porodici. Iz Niša je, gde su mu i roditelji i tri sestre. Ognjen je iz Makedonije, gde mu je porodica. Mamu je skoro izgubio, a otac i sestra su tamo. Njih dvojica su najbolji prijatelji, upoznali su se preko fudbala. Trenirali su ga od osnovne škole, ali više ne treniraju. 

„Sada treniramo u teretani. Jel’ se vidi, haha?”, šale se obojica jer su u teretani tek mesec dana.

Pričali smo o svemu, od žurki, preko automobila do nekih ozbiljnijih planova. Saznajem da će ovi najbolji drugari svedočiti jedan drugom na svadbama, kad za to dođe vreme. Kada je posao u pitanju, planiraju da imaju „nešto svoje”, sa naznakom da će to biti nešto vezano za hranu. Neki fast food.

„Taman ću da jedem besplatno, pozovem radnicu, kažem baci na roštilj nešto i jedem besplatno. Voleo bih da vozim šleper, da imam love za ovo”, ubacuje Ognjen. „Ja nikako ne volim da vozim iako imam automobil” – kaže Bogdan. Ipak nisu sasvim slični, iako su nerazdvojni.

Pošto smo svi došli busom, a treba da ustajemo ujutru za posao, priveli smo priču kraju. Slikali smo selfi, po navici. Kažem im da im držim fige da sve sa tranzicijom prođe kako treba, bez nekih komplikacija, a svakako vesti od njih za dalje očekujem. Obećavam i da ću na žurku sa njima.

„Samo nemoj da bude kao što si rekla da ćeš kod nas na kafu, do novog stana”, dobacuje Bogdan. Sada ne smem da ispalim, zar ne? Ovo je javno.

Sada je moj Leksikon bogatiji za još dve popunjene strane. Napredujemo. Idem dalje u potragu za novim zanimljivim pričama. Do sledećeg petka vas pozdravljam i čekam. Imam još puno stranica za sve vas koji želite da budete deo ove priče. 

Nezaobilazni selfie za kraj razgovora


Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

ljubba: fraza je da autor beži od sebe kada stvara

Volim da pišem uvode intervjua i kratke biografije svojih sagovornika. Skuvam sebi kafu i sastavim početak, želeći da ih čitaoci što više...

Slučaj Geoks pokazao kako funkcioniše neokolonijalizam

Ako hoćemo na jednom primeru da vidimo kako izgleda kapitalizam i neokolonijalizam, eksploatacija bez upotrebe puške – evo primera Geoksa. Naime, taj...

Sanja Krsmanović Tasić: Dadu su zastrašivali, ali je verovala da istina mora da pobedi

Radislava Dada Vujasinović bila je novinarka lista „Duga”, izveštavala je sa ratišta na prostoru bivše Jugoslavije, istraživala je i pisala o kriminalu...

Pravda za žrtve saobraćajnih nezgoda traži se na ulici

Mnogo „krupnih“ slučajeva prošlo je sa slabim ili nikakvim kaznama, a tada se sve svodilo na revolt na društvenim mrežama. Sada, izgleda,...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još