Najveća i najkompleksnija predstava na Prvom Reflektor teatar Festivalu je komad „Pedagogija otpora Branka Ćopića“ autora i reditelja Zlatka Pakovića. Rad ovog umetnika i intelektualca, dobro je poznat beogradskoj, ali i regionalnoj pozorišnoj publici, pre svega: po jasnom angažmanu i beskompromisnoj hrabrosti da u pozorištu otvoreno govori o gorućim političkim i društvenim pitanjima. Srebrenica i odgovornost beogradske intelektualne elite za Srebrenicu; ubistvo Zorana Đinđića ili odnosi Srba i Albanaca, samo se neke od tema kojima se Zlatko Paković bavio, na direktan, otvoren i hrabar način, bez straha i bez povlačenja, čak i onda kada je – zbog svog pozorišnog rada, bio na udaru pretnji desničarskih i nacionalističkih grupa.
Predstavu „Pedagogija otpora Branka Ćopića“ postavio je u saradnji sa Pozorišnom scenom Krajine, a nju čine Centar Omaha, iz malog mesta Cazin kraj Bihaća, ali i nekoliko ustanova kulture iz BIH i Srbije. To su Festival Bihaćko leto, Narodno pozorište Tuzla i Kulturni centar Novog Pazara. Predstava je, dakle, nastala u rodnom kraju Branka Ćopića, a na Reflektor teatar Festival stiže u okviru turneje po gradovima u kojima je Ćopić živeo i radio.
Iako počiva na biografiji i delu najpoznatijeg jugoslovenskog pisca za decu, predstava „Pedagogija otpora Branka Ćopića“ nije biografska drama. To je komad koji polazi od književne i ideološke pozicije Branka Ćopića, kako bi postavio najaktuelnija društvena pitanja, podsećajući nas da smo odgovorni za društvo u kome živimo… i da je uloga svih građana i građanki, a posebno uloga umetnika, da pokažu otpor svim vidovima licemerja i oportunizma.
ZLATKO PAKOVIĆ, rođen je u Valjevu 1968. Studirao je filozofiju i pozorišnu režiju, a diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Režirao je predstave širom regiona, u Bugarskoj i na Kipru. Veliku pažnju javnosti dobile su njegove režije u okviru Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Učestvovao je na BITEF-u i mnogim drugim relevantim međunarodnim festivalima, a njegova predstava „Ako dugo gledaš u ponor“ po romanu Enesa Halilovića, 2021. godine osvojila je pet Sterijinih nagrada. Autor je zbirke pesama i dva romana, a bio je aktivan i kao kolumnista u listovima „Politika“, „Ekonomist“ i „Danas“.
Teško je zamisliti odrastanje generacija rođenih u SFRJ bez knjiga Branka Ćopića. Zato bih volela da ovaj razgovor počnemo pričom iz detinjstva. Da li se sećaš svog prvog susreta sa knjigama Branka Ćopića, da li su ti bile značajne ili si važnost Ćopićevog dela otkrivao tek kasnije?
Užitak u Ćopićevoj poeziji i poetskoj prozi nastupa odmah, s prvim čitanjima „Ježeve kućice“, „Magarećih godina“, „Doživljaja Nikoletine Bursaća“, „Orlova (koji) rano lete“…, ali razumevanje, i užitak koji ono pruža – a tek ono, razumevanje, pruža veliki užitak – dolazi potom: pošto sam već čitao i zavoleo prozu Bruna Šulca i Isaka Babelja, Varlama Šalamova i Danila Kiša, dokumentaristilku Karla Štajnera i Milovana Đilasa, mogao sam da otkrijem istinsku posebnost, važnost, smelost i lepotu „Bašte sljezove boje“, „Gluvog baruta“, „Proloma“, „Osme ofanzive“…, „Jeretičke priče“… Zatim, ako, kao ljubitelji filma, uzmemo u obzir samo jetki, brojgelovski humor Ćopićev, onda ćemo, na primer, u „Bašti sljezove boje“, u onim pričama iz bratoubilačkog rata – između partizana i ustaša, na primer – otkriti sličnosti sa humorom u filmovima Artura Pena, pre savega u „Dvoboju na Misuriju“; nadalje, taj se Ćopićev humor može pokazati i kao poetička ironijska prethodnica krvavoj vrcavosti jednog Kventina Tarantina. Pri tom, naravno, i ne pomišljam da je Branko Ćopić imalo imao uticaja na stvaraoce iz Holivuda, već samo naglašavam da njegov osobeni humor, s tako istančanom, baroknom ironijom, na ivici nekakvog folklornog dadaizma, iznenađujuće smelo ocrtava dubinske odnose među ljudima, i to je prosede s kojim se ništa drugo ne može porediti u jugoslovenskoj prozi. Dakle, jugoslovenska civilizacija uspela je da stvori svetski kontekst za vrhunska književna dela, među kojima je i delo Branka Ćopića, kao što je stvorila kosmpolotiski kontekst za vrhunska dela nacionalne arhitekture i pokretnih slika, koja su ostala svetskom baštinom i kad je ta civilizacija propala. Danas ovde ne postoji kontekst za stvaralaštvo, jer nacionalistički kontekst nije kontekst, nego pseudokontekst: nacionalizam ubija nacionalnu kulturu; nacionalnoj kulturi je neophodan svetski kontekst. Ovo što tek nekoliko nas danas radi na i sa ostacima jugoslovenske kulture, jeste naprosto surova borba da iole smisla preživi još koji dan.
Kako ste došli na ideju o radu na predstavi koja bi reaktuelizovala Ćopićev opus i biografiju? Ovo je pitanje zanimljivo, jer se nekako čini da su sve ustanove kulture okupljene kao koproducenti ove predstave, dužne da neguju kulturu sećanja na velikana kakav je Branko Ćopić, ali je istovremeno jasno i da Ćopićevo delo i biografija, otvaraju tematski i ideološki korpus pitanja kojima se često baviš u svojim predstavama. Zato nas zanima kako je iniciran rad na ovoj predstavi? Šta je bila početna ideja, a šta su ideje koje si zajedno sa ekipom razvio u toku procesa?
Sa zadarskom predstavom „Otelo, nezakonita liturgija“, gostovao sam na Bihaćkom ljetu 2021. godine. Organizator tog festivala je Kulturni centar Bihać. Iz te organizacije stigao je predlog da režiram predstavu koja će 2022. godine otvoriti Bihaćko ljeto. Kulturnom centru Bihać odmah se pridružio Centar Omaha iz Cazina, koji je ubrzo na sebe preuzeo najveći deo produkcije predstave, a zatim se producentskoj grupi prodružilo Narodno pozorište Tuzla, potom i KC Novi Pazar. S obzirom na to da je u pitanju Bosanska Krajina, s bitnom ulogom u antifašističkoj borbi, a da je slavni pisac slavne Krajine upravo partizan Branko Ćopić, čije delo dobro poznajem, čiju sudbinu poštujem, predložio sam odmah da to bude autorska predstava na osnovu biografskih elemenata beskompromisne Ćopoćeve borbe za slobodu kritike i glavnih motiva Ćopićevog književnog dela. Sebi sam, dakle, dao zadatak da Brankovim pismom i u Brankovom jetko ironijskom duhu, ispišem hroniku današnjih dana u Krajini, i Bosni i Hercegovini. Sad su u pitanju razočarani borci iz rata 1992-1995, koje je Branko dobro poznavao i razumeo još pre pedeset godina; zatim, partijski oligarsi, protiv čijeg dogmatizma se Branko borio pre sedamdeset godina, te religijski karijeristi, s čijim se konfesionalnim reakcionarstvom Branko sukobio pre devedeset godina… Kad je u dramskom komadu došlo do imenovanja javnih ličnosti poput političara Bakira Izetbegovića i reisa Kavazovića, glavni producent je najpre pokušao da utiče da ta imena zanemarim, ali, kako sam stajao čvrsto iza stava o suštini poetike imenovanja, naime, iza preke potrebe pozorišnog čina da javno pozove na odgovornost one koji su, iako neodgovorni, upravo odgovorni, za šta sam imao beskompromisnu podršku većinskog, tuzlanskog dela glumačke ekipe, brzo sam odagnao strahove kod organizatora i predstava je izašla u željenom vidu, da se danas njome s pravom ponose i oni kojima je u nastajanju zadala strahova. Jedan od ključnih zadataka pozorišta jeste u tome da otkrije kako se upravo tamo gde je strah koji konzervira, nalazi mogućnost slobode.
U reči autora, koja prati „Pedagogiju otpora Branka Ćopića“ navodiš da je lep pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka, a da je tužan pogreb kad čovek sahranjuje svoje ideale. Ima li danas, u našem društvu, ko koga da sahrani? Drugim rečima: ima li ljudi koji žive svoje ideale i ideala koji žive kroz svoje ljude?
To da je neuporedivo lepši pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka nego kad čovek sahranjuje svoje ideale, parafraza je reči velikog pesnika za decu, genijalnog Čika Jove Zmaja. Da, postoje ljudi koji nisu spremni da sahranjuju svoje ideale. Na njima se, u stvari, kultura humanizma ovog sveta održava – na njihovim otporima, naporima, patnjama i, pre svega, na njihovoj ljubavi koju su otkrili u nesebičnosti i darivanju… Jedan od takvih jeste i stvaralac Pjer Paolo Pazolini. Prošle godine u Podgorici, izgradio sam predstavu o njemu, naime, predstavu u duhu njegovih otpora i delâ: „Pjer Paolo Pazolini režira Strašni sud“. Pred kraj procesa, na probu mi je upao čovek sa overenim dokumentom iz Sekretarijata za kulturu Glavnog grada, kojim se nalaže da rad na predstavi odmah prekinem, da ekipa predstave više nema prava da drži probe u KC Budo Tomović, da u toku od 24 časa moram da napusti rediteljski stan… Uprkos tome, predstavu smo, izbačeni na ulicu, dovršili i, iz jednog podruma, u koji je moglo da stane 40 gledalaca, emitovali direktan snimak preko YouTube kanala, koji je te večeri gledan na 5.300 prijemnika. Pazolini je, dakle, uspeo da deluje. To je priča o idealima i sudbini onih koji ih ne gaze.
Danas je donekle zaboravljena činjenica da Branko Ćopić nije bio samo autor literature za decu i mlade, već i diplomirani pedagog. Takoreći: ekspert za rad sa decom i mladima. Predstava „Pedagogija otpora Branka Ćopića“ vraća ovu činjenicu u fokus i to je ono što je čini danas veoma aktuelnom. Od maja meseca, ove godine, neprekidno svedočimo potpunom krahu obrazovno-vaspitnog sistema u našem društvu. Šta bi nam, po tvom mišljenju, rekao Branko Ćopić? Gde je i kada zakazao sistem, ako ga je ikada uopšte i bilo?
Maj ove godine i učenički masakr u beogradskoj osnovnoj školi, tragični je momenat krajnje napetosti jednog društvenog kraha dugog, dugog trajanja, još od 1990. godine i mračnjačkog sprečavanja zeničke predstave „Sveti Sava“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Postoji i javno je dostupan video snimak tog vandalskog sprečavanja pozorišne predstave. Na njemu možemo da čujemo kako Borka Pavićević upozorava da će fašisti koji tog trenutka demolirahju ppozorišnu predstavu, demolirati stvarnost… Obrazovni sistem u Srbiji, ubrzo potom, pao je na nivo promocije demagogije ovih fašista koji su najpre rušili pozorište, a zatim društvo; koji su najpre života lišavali dramske likove, a zatim, i to masovno, ljude… Deca se više ne uče kulturi otpora, nego kulturi razaranja svakog smisla, osim kad su u pitanju ciljevi uspeha, profita, posedovanja, posedovanja, posedovanja, te puke promocije na elektronskim mrežama i televizijama… U tome im primer daju mediji. I to ne samo ovi u kandžama Vučićevog režima, nego i takozvani nezavisni, antirežimski mediji, koji su pod kandžom korporacija, i u tišini, potpuno gluvo, svakodnevno otpuštaju najpismenije novinare, kako niko više ne bi mogao da dovede u pitanje neupitnost privatnog im vlasništva i privatnog uređivanja onog što se glupavo naziva medijskim prostorom. Javnost je ućutkana.
Samoubistvo Branka Ćopića nazvao si političkim performansom par exellance. Kako objašnjavaš ovu tezu?
Branko Ćopić je, već u nagoveštaju, prepoznao nezaustavljiv niz događaja koji vode likvidaciji javnosti, opštih dobara i zajedničkog interesa građana. Nemoćan da se odupre, star, usamljen, otpisan, bolestan, rekao je sebi: neću umreti prirodnom smrću, jer bi to značilo da se ovde može normalno umreti. Ne! Ovo je postala zemlja u kojoj je normalna prirodna smrt nepristojan čin! Sve antifašističke vrednosti, sva kultura otpora, sav modernizam jugoslovenske društvene i umetničke arhitekture, počeo je već tad da se ruši pod kukavičkim i podlim naletima onih koji slave četnike, ustaše, monarhiju, teokratiju, klerikalizam, a svetinja im je privatno vlasništvo.
Portal Zoomer.rs je internet platforma na kojoj mladi kreiraju sadržaj za mlade. On je u najvećoj meri posvećen Generaciji Z. Prvoj generaciji „digitalnih urođenika“. Generaciji koja je u formativnim godinama, na globalnom nivou, doživela pandemiju, izolaciju i zatvaranje. Dve godine, nastavu su pohađali su na internetu i televiziji. Možemo li reći da je nad ovom generacijom izvršen pedagoški eksperiment? Da li su pripadnici starijih generacija svesni odgovornosti koju imamo prema Generaciji Z? I šta bi bile tvoje poruke novoj generaciji?
I pre pandemije i izolacije, koju je pandemija proizvela, a koja je pojačala osećanje depresije, kolektivno i individualno, nad omladinom je – ponavljam to! – izvršen ne eksperiment, nego antipedagoški genocid! Ima, tu i tamo, preostalih izvanrednih nastavnika koji još uvek uspevaju da deci pobude strast za saznavanjem i užitak u kritičkom razmišljanju, ali, na delu je upravo stvaranje straha od saznavanja i stvaranje uslova za kažnjavanje svakog vida kritičkog mišljenja, mišljenja koje pita o onom što se smatra neupitnim. Na delu je povampireni klerikalizam, koji krši prvu tačku ustava vlastite vere, koja kaže: Ne pravi sebi drugih bogova osim mene! Pravoslavlje je proglašeno za Boga; nacija je proglašena za Boga. Put u društveni pakao je popločan. Pre nekoliko dana, u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu, jednoj od retkih naših škola koja još uvek ima svetski standard, otvorena je nekakva „Hilandarska soba“, a po školi su počeli da defiluju ljudi uniformisani u mantije. Da, crkva je parapozorišna ustanova! Dakle, na mesto na kojem se neguje nezavisnost nauke i pospešuje kritičko mišljenje, uselio se duh religije. Zbogom Matematička gimnazijo u Beogradu! Zbogom matematiko u Srbiji! Koliko je nepoznatih u jednačini Svetog trojstva?
Predstava „Pedagogija otpora Branka Ćopića“ produkcija je Centra za kulturu OMAHA i koprodukcija nekoliko značajnih ustanova kulture iz BIH i Srbije. Ipak, u Beogradu, ona neće biti izvedena na nekoj institucionalnoj sceni, već u Reflektor teatru – nezavisnom pozorištu koje svoj prostor za rad ima u okviru privatnog kulturnog centra. Nameće se pitanje: čije su danas „javne“ institucije kulture? Imate li, kao renomirani reditelj i radnik u kulturi, osećaj da vam taj prostor pripada ili pre osećaj da ste iz njega proterani? Kako smo, kao društvo, došli do tačke u kojoj su jedini prostori borbe za javno dobro prostori u privatnom vlasništvu?
Javni prostor je okupiran, a pojam društvenosti proteran iz komunikacije. Javno vreme je uzurpirano, a lično vreme ispražnjeno. Svaku svoju predstavu smatram, pre svega, malim vaskrsom javnog prostora, temporalnom uspostavom javnog vremena i ispunjavanjem ličnog vremena svakog gledaoca, svake gledateljke, u pričešću pitanjima od esencijalnog značaja za egzistenciju.
Čitaju li deca i mladi danas Ćopića? I zašto bi trebalo da ga čitaju?
Koliku samo patnju danas deci i omladini predstavlja čitanje knjiga! Divni, pamertni mladi ljudi, puni radoznalosti i mašte, ne umeju više da čitaju knjige, ne znaju kako da čitaju romane, pripovetke, pesme… Ja sam te patnje video svojim očima i osetio u saosećanju prema tim mladim dobrim ljudima, s kojima često radim na pozorišnim radionicama, a kojima je mobilni telefon produženi deo tela. To nije fantomski njihov ud; to je njihov glavni ud. To nije pomagalo, to nije proteza, to je centralni vitalni organ. To moramo da shvatimio, mi koji mladima zameramo što tako malo čitaju knjige. Memorija i uobrazilja mladih ljudi hrani se isključivo brzim porukama, oni čitaju brzim prelistavanjem elektronskih stranica. To im pruža brzi osećaj zadovoljsta. To je jedna sasvim nova civilizacija na globalnom nivou. Tehnologija će sigurno uspeti da dolazećim generacijama omoguići da, recimo, najlepši ljubavni roman na svetu, Tolstojev „Rat i mir“, pročitaju za četiri sekunde. Kad pomru ovakvi kao vi i ja, drugog načina za čitanje tog štiva neće biti. Ja ne znam i ne mogu znati, niko ne zna i sad ne može znati, kuda i kamo to vodi, ali, dobro znam da su i nacisti i sadisti drugih fela umeli da uživaju u Betovenovim simfonijama i Geteovim delima, slušajuči ih i čitajući ih natenane. Možda će, sad to govorim namerno optimistički, nove generacije uspeti da stvore lepotu za sve, brzo pristupačnu svima, lepotu koja neće u susretu sa sadističkim i mazohističkim prirodama stvarati najgore monstrume…
Kojim se temama trenutno baviš? I kojim bi temama danas trebalo da se bavi pozorište, ukoliko želi da bude relevatno i učini društvo boljim mestom?
Pozorište pred publiku treba da iznosi sadržaj za koji je ta publika odgovorna, a u formi koja na najdublji način podstiče osećaj te odgovornosti za sebe i svet. A što se tiče predstoječih radova, u saradnji mostarskih pozorišnih kuća, koje od završetka rata nisu imale priliku da sarađuju, sa Seadom Đulićem kao producentom i Mostarskim teatrom mladih, kao bazom koprodukcije, upravo počinjem rad na predstavi „Oslobođeni Mostar“, prema motivima romana Dragana Markovine „14. februar“; tu su sledeće godine i dve zagrebačke predstave, „Vitgenštajnovi učenici“, sa Udrugom Domino i Festivalom Perforacije, te „Sokrat se ne boji biti ismijan“, u Kerempuhu; tu je i rad na osnovu „Kralja Lira“, sa KaP-om na Korčuli, u koprodukciji HNK Split i ARL Dubrovnik, te, krajem godine, predstava „Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović“ u lazarevačkom „Puls teatru“…
Predstava „Pedagogija otpora Branka Ćopića“ u režiji Zlatka Pakovića, biće izvedena 28. novembra, od 20 časova, na Sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu. Ulaznice možete rezervisati na broju telefona: 0603008886 ili ih kupiti onlajn, klikom na link: https://tickets.rs/event/pedagogija_otpora_branka_copica_9534
Razgovarala: Minja Bogavac
#SvetlaStranaMene #ReflektorTeatarFestival #RTF #PedagogijaOtpora #BrankoĆopić
