Imao sam svega pet meseci kada je na Trećem kanalu počela sa emitovanjem nadaleko poznata ’’Kasandra’’. Iz veoma opravdanih razloga nisam bio svestan euforije koja je nastala tokom premijernog prikazivanja. Nisam znao za peticiju da se Kasandra pusti iz zatvora koja je pokrenuta jedino u Srbiji, iako je serija ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao televizijski proizvod na španskom jeziku emitovan u sto dvadeset i osam zemalja, nisam ispratio Koraimin prvi dolazak u našu i okolne zemlje, a onih koji na pijaci „valjaju“ prepričan sadržaj narednih epizoda (u Bugarskoj je emitovano nekoliko epizoda ranije) seća se od moje porodice najjasnije tetka koja mi je pričala kako su i u „teško vreme“ mnogi bili spremni da plate za takvu vrstu informacije.
Sa fenomenom Kasandre upoznao sam se 2001. godine kada sam tražio gde je odložen prvi album za sličice koji sam popunio. Ispostavilo se da je među ostalim albumima koji se u mojoj generaciji nasleđuju sa kolena na koleno bila i Kasandra. Pitao sam dedu ko je ona, a deda mi je odgovorio: „To je jedna od najlepših glumica, al dedi je lepša Ljovisna“. Postoji sjajna priča sa mojim dedom i ljubavi prema telenovelama. Nadimak Oki, kako me otkad znam za sebe jedino on zove, nema baš nikakve poveznice sa mojim imenom. Tek pred punoletsvo pitao sam ga zbog čega je tako i on mi je odgovorio da je razlog lik iz serije koji se zove Orinoko. „Hteo sam da budeš šmeker kao on“, rekao uz osmeh.
Skoro tri decenije kasnije, Koraima je ponovo u Beogradu, ovog puta uz manje slobodnog vremena. Došla je kao nova glumica najdugovečnije domaće telenovele „Igra sudbine“ koja takođe postaje svojevrsni fenomen, jer u trenutku dok pišem ovaj tekst Prva televizija sa ponosom predstavlja 1190. epizodu. I ponovo, njen dolazak izazvao je toliko pažnje da nijedna tema ovih dana nije aktuelnija. Čak i njena gostovanja ostvaruju izuzetan rejting, elektronska izdanja prate je u stopu, krasi naslovne strane TV dodatka, a ni radio stanice nisu ostale imune pa sam na jednoj čuo pesmu iz uvodne špice. Da bismo u potpunosti razumeli odnos koji imamo prema žanru po kom je Koraima prepoznatljiva a koji sada sa radošću pratimo i na drugim jezicima, podeliću još jednu informaciju. Jutros sam u tramvaju čuo „espiritu del viento, hija de la luna“ kao zvuk dolaznog poziva. Ima čari u tome, a najviše ima nostalgije. Mnogi od nas prepoznali su pesmu i osmehnuli se gospođi koja nam je samo stidljivo uzvratila uz dodatak diskretnog mahanja kao znak da nas je primetila, jer je ušla u veoma tih razgovor, kako i dolikuje hitnom javljanju u gradskom prevozu.
Koraimu Tores upoznao sam na poziv kolega povodom žurke koja je organizovana noć pred njen odlazak u znak zahvalnosti što je prihvatila učešće. U veoma odabranom društvu od oko sto ljudi primetio sam da smo svi pod utiskom. Kada je zvezda večeri ušla u salu ustali smo i aplaudirali. Kako je vreme prolazilo, Koraima je sama, bez obezbeđenja i ostalih ’’pozicija moći’’ prilazila od stola do stola da se upoznamo. Čuo sam da je jednako srdačno postupala i dok je šetala Knez Mihailovom. Toliko ljubaznosti i osmeha nikada nisam doživeo ni od jedne javne ličnosti, što samo dokazuje veličinu i uzvraćenu ljubav koju pružamo njenom radu.
Pri dolasku za naš sto, stala je između mene i kolege i spustila mi je ruku na rame. „Ljudi, hvala vam“, izgovorila je. Uputio sam joj komplimente. Primetio sam da me gleda nekoliko sekudni. Zapitao sam se da li sam neku reč pogrešno izgovorio pa me nije razumela, a onda je uz, za nju karakteristično slanje poljupca dok ljubi prste na desnoj ruci pa ih šalje prema sagovorniku izgovorila: „Izvini, ali jako se lepo smeješ“. Usledilo je fotografisanje. Nisam joj pomenuo lik po kom je prepoznatljiva širom sveta. Smatrao sam suvišnim da toliko puta u svega tri dana čuje to ime uz istu ili sličnu priču. Takođe, nisam želeo ni da pomisli da je to jedina njena uloga koju sam gledao. Moje pitanje, iako nisam došao u svojstvu novinara, bilo je koja joj je omiljena telenovela. Neću vam otkriti naziv, ali ću reći da ima ukusa. Onda mi je pohvalila košulju i pitala da li sam odavde. Da li zbog španskog na kom smo razmenili tih nekoliko rečenica, moje boje kože koja je sličnija njenoj u odnosu na ostale zvanice, specifične strasti dok igram ili razloga koji nisam pomenuo… više nije ni važno. Bitno je da ću to veče pamtiti po dobroj energiji i prilici koju nisam očekivao da ću ikada imati.
Muzika je svirala „Ciganka sam mala“. Koraima je zadivljeno gledala naše talentovane izvođače, a umeće koje je pokazao violinista privuklo joj je posebnu pažnju. Tada je počela da pleše. Čuo sam tokom izjava da joj se dopala medovača pa sam te večeri popio tri pića u njeno zdravlje. Da nam ponovo dođe. A i da mi nju posetimo. Verujem da je sjajna domaćica.
Meni ostaje da se i danima kasnije izvinjavam članovima porodice kao i mnogobrojnim poznanicima i prijateljima što nisam pitao Koraimu da baš njih pozdravi, uz naravno dokaz, dok je uključena (makar) telefonska kamera. Osoba koju sam joj zaista pomenuo i koju je zaista pozdravila nije mi poverovala. Ko mi je kriv što se fokusiram na razgovor i ne razmišljam o blicevima.
P.S. Greška koju često čujem je da je „Kasandra“ prva latino telenovela emitovana kod nas. To nije istina. Takođe, nije istina da je „Divlja ruža“ naslov koji tražimo. Da bismo saznali tačan odgovor vratićemo se u 2. oktobar daleke 1991. godine kada je Treći kanal započeo emitovanje Televisinog ostvarenja „I Bogati plaču“. Od tog dana počinje magija.
