Ma čekaj. Zašto nema kolumne večeras? Zar nije utorkom? Očekivali smo, logično je, jer je YANXovanje utorkom. Što nam ne odgovaraš ništa? Nemamo nikakav info, a i urednik Nemanja se pita šta se dešava? Pa znate šta. Tako sam odlučila, i iako imam urednika, o svemu ovde odlučujem ja. YANXovanje je moje. I, ako lepo pogasim sve, šta sad mene briga i za urednika, i grafičkog dizajnera i IT sektor. Zna se da ako ja kažem da se čitamo sutra, čitamo se sutra. Ne znam u čemu je vaš problem? Što se mnogo ljudi iscima i očekuje nešto? Boli me baš. Ja sam vladar svoje kolumne. Pozz
E pa, ne bi trebalo da je tako. Može tako, kao što vidimo na svim poljima, ali mora da postoji neki red. Ili onaj što se čeka ili onaj gde pravila važe za sve, kako ide i kako dolikuje. Da sam državna institucija i da služim narodu, baš je shit da se samougasim. Odnosno, da mi diriguju. Ali eto, nema veze. Nemanja i sektor nervirali su se juče, ali danas su to prespavali i još sija Sunce. Sijam i ja, naravno. U nedelju sibir, ponedeljak zima, utorak proleće, i evo u sredu leto. Ima ta jedna reč koja je lepša u originalu, a glasi lame. Ali šta me je pa briga. Imate pravo na vaše mišljenje, i guzicu (podrobnije u kolumni broj 1). Mogu ja vama biti lame, ali ja sam fabulous. I sad se mislim, da li da bilo šta kucam, i za čije babe zdravlje. S druge strane, koliko god slova, reči, rečenica, stranica… Može (urednik) Nemanja da okači da ja vidim da je okačio, da ja verujem da vi čitate, a ono zaista – niko drugi ne može da vidi. Postoji i ta opcija. Samo što neće meni Nemanja šta mu ja ne kažem da radi, sve i da to nije ok. On čeka mene, pa kako ja kažem. To što ima funkciju koju ima, opet nije važno, sori, not sori.
Slatko bi bilo kada bi na recimo Evroviziji sve zemlje nastupile u finalu, te potom, posle kraćeg revijalnog dela gde bi nastupio Ron Džeremaja jer je odjednom propevao i što da ne propeva super pornstar (mada čovek super svira klavir) da kažu: „E pa dobro, što ste pevali – pevali ste, što su ljudi slali glasove – slali su, vidimo se sutra da prebrojimo, možda; ili ćemo da odlučimo ko već znamo da je ok da pobedi. Ali, svakako sutra, projekat je ionako zahtevan pa da odmorimo. A zemlje se uključivati neće jer to dugo traje u programu, pravi nepotrebno duge redove a bez epp-a. Dosta se budžeta koristilo za evrovizijsku kampanju, pa puta koliko zemalja. Odnosno, hm. Može, ali bi bilo zanimljivije da ubacimo i da glasaju zemlje sa drugih kontinenata, iako se ne takmiče, čisto jer je interesantnije kada je gužvanjac – ko će s kim da se posvađa, ko kome dete roditi, ko s kim kum postati.“ Ili, ček. Ovo je drugi fomat. Pomešala sam. Ili, da li sam? Back to reality, ali i back to the future,u svakom smislu. U svakom slučaju, čovek se zapita da li uopšte da bilo šta radi, bilo kada, bilo kako. Taman neki tek svršeni lajfkouč može da nam kaže da gledamo s pozitivne strane sve, pa ako je kud koji mili moji, ta floskula će nam dušu instant i uvek utopliti, utešiti. Pa ta penetritanja tako dan za danom, pred kockastim ekranom, tatatatira. I nema ovde mnogo čiče miče vidim ja, nego samo gotove priče. Evo vidite da može. Bude kako ja kažem, jer smo, čuj mene ja – smo tako u mogućnosti. Svakako, i pravo ime mi je Aleksandra. Doduše Janković, ali ’ajd sad. Plus minus, molim lepo. Svakako Aleksandra u zemlji čuda. Ko šiša Alisu i njene tripove, ne zna da je ovo zemlja gde sve može. I, jeste utorak naš, jeste redovan, ali ko ga jebe, bio je juče. Utorak riknuo.
