Vanja Đurić: Mejnstrim mediji podilaze publici, koja u ovoj zemlji u većini misli da „gejeve treba pobiti”

Novinarstvo se u Srbiji već duži period nalazi u jednoj vrsti krize. Samo u poslednjih mesec dana više puta smo ukazivali na neetička izveštavanja tabloidnih medija. S druge strane, medije koji svoj posao ozbiljno shvataju, predstavnici vlasti gotovo na svakodnevnom nivou targetiraju. Redakcija koja je najčešće na meti jeste redakcija TV N1. Sve prethodno navedeno navelo nas je da razgovaramo sa novinarkom N1 Vanjom Đurić, koju ste skoro sigurno uočili na nekom od mnogih protesta sa kojih je izveštavala u proteklih nekoliko godina.

Da li bi mogla da nam kažeš kako si započela svoju novinarsku karijeru, a šta smatraš najvećim uspehom u svom dosadašnjem radu?

Za to što sam ja sada već više od 20 godina novinarka zaslužan je 5. oktobar. Da, baš onaj 5. oktobar kada je Srbija odlučila da krene nekim drugim putem, ja sam eto odlučila da krenem putem novinarstva.

Ta odluka došla je nakon jednog od od protesta u studentskom kampusu. Ja sam bila maturantkinja, ali odlazila sam na proteste studenata i Otpora. Nakon jednog od njih u novosadskom studentskom kampusu, na povratku kući slušala sam u prevozu vesti sa radija. 

I taj izveštaj sa protesta, na tom nekom radiju, bio je prilično drugačiji od onog što sam ja videla, u stvari bio je čista propaganda, što je u meni probudilo veliki bes i želju da ja budem ta koja će ljudima reći kako je to stvarno bilo i otvoriti im oči.

I svaki sledeći put kada bih otišla na protest ta želja je rasla i tog famoznog 5. zamišljala sam da sam ja kod Skupštine i da se kao pravi, veliki novinari javljam sa terena, iz minuta u minut. 

Kroz dve godine prijavila sam se na audiciju na jednom lokalnom radiju, gde su radili uglavnom studenti, i tako je ova karijera počela. 

Istina, u početku nisam izveštavala o velikim događajima, već o tome gde su gužve i radovi u gradu. Pred kraj fakulteta prebacila sam se na Radio 021, pa je tu napokon bilo i javljanja sa nekih protesta, a onda godinu po godinu došla sam i do tih, famoznih, velikih. Tako da sam kasnije za Radio-televiziju Vojvodine izveštavala iz Makedonije o terorističkom napadu, o „Šarenoj revoluciji”, sa granica tokom migrantske krize i poslednjih pet godina za N1 sa skoro svih protesta i drugih važnih događaja u zemlji. 

Foto: Privatna arhiva

I kada se na sve to osvrnem, mislim da mi je zapravo najveći uspeh što sam danas tu gde jesam. 

Jer, u svemu tome ja nisam imala roditelje da me bodre. Mama je umrla kada sam ja imala 13 godina, a sestra sedam. Tako da sam morala i o sestri da brinem. Otac je mnogo radio, a i nije podržavao moje odluke. 

Mislim i da je veliki uspeh što još niko, pa čak ni Narodne patrole, nije uspeo toliko da me isprovocira, pa da u uključenju uživo kažem ili uradim nešto što ne bi trebalo. 

Da li smatraš da je kao novinar, pored objektivnog izveštavanja, opet važno imati stav i štetne pojave u društvu srazmerno kritikovati?

Nisu objektivnost i imanje stava nešto što ne može da ide jedno sa drugim u paketu. Mi kao novinari, kao i svi drugi ljudi, nadam se, imamo stav o svemu. Misleća smo bića, promišljamo o društvu u kom živimo, sve političke odluke koje se u ovoj zemlji donose utiču i na naše živote. Međutim, važno je da u svom radu ne navijamo, da u svojim prilozima ili tokom razgovora sa sagovornicima ne nastupamo ostrašćeno i da damo jednak prostor svim stranama. 

Što se tiče kritike, ne mislim da je to nešto od čega novinari treba da beže. Uostalom, postoji kritika i kao žanr i sasvim je legitimno pisati je i iznositi svoje mišljenje. Problem je ovde što kada novinari nešto kritikuju, uprkos argumentima i kredibilitetu koji imaju, rizikuju da dobiju etiketu da su plaćenici, da to namerno rade protiv jedne stranke, a u korist neke druge ili da mrze svoju zemlju. To uglavnom nema utemeljenje, ali na žalost kod jednog velikog dela javnosti prolazi. 

Šta zapravo znači „objektivno izveštavanje” i da li uopšte postoji potpuna medijska objektivnost i kako pristupaš stavovima koji se pojavljuju o postizanju „objektivnosti” kroz uključivanje „druge strane” pa i kada ta druga strana iznosi štetna uverenja i stavove koji ugrožavaju na primer ljudska prava manjinskih grupa?

Ako smo profesionalni, svi ćemo se truditi da budemo objektivni. I ja mogu da kažem za sebe da se trudim da uvek prenesem stvari onakvim kakve zaista jesu. Ukoliko, na primer, u javljanju uživo nešto nisam pomenula, to je isključivo zato što to stvarno ja, svojim očima, nisam videla, ili nisam čula ili nemam proverenu informaciju. 

Kada je reč o prilozima, tu nam je baš teško da damo objektivnu sliku, jer predstavnici vlasti uglavnom ne dolaze da gostuju na N1 i ne odgovaraju na pitanja postavljena mejlom. Do njih uspemo da dođemo samo na nekoj konferenciji za novinare ili nekom događaju. I pošto ceo jedan niz sagovornika odbija da dolazi u naše emisije ispada da uvek samo jednu stranu zovemo. A to prosto nije tačno. 

Ta neka druga strana, međutim, nije potrebna kada se radi o pričama o ljudskim pravima ili nasilju. Neko ko poziva na nečiji progon, ubistvo ili na nasilje nema šta da traži u našim prilozima, jer to bi onda značilo da im dajemo prostora da se pravdaju i da na neki način legitimizujemo njihove postupke.

Foto: Privatna arhiva

Prošle godine si dobila nagradu od organizacije Da se zna, za „kvir saveznicu godine“. Zašto smatraš da je važno izveštavati o LGBTQ+ zajednici? Da li smatraš da je ova grupa zanemarena, osim kada se govori o „prajdu“?

Mislim da je to zajednica koja se u ovom društvu najviše dehumanizuje, prezire, na njih se ne gleda kao na ljude, prema njima u ovom društvu ima najmanje empatije, što se najbolje videlo kada je ubijena Noa Milivojev ili nedavno kada je Andrej Obradović ispričao kako su on i njegova cimerka bili žrtve višesatne policijske torture. 

Na skup za Nou došlo je desetak ljudi, a tek nešto malo više na protest protiv policijske brutalnosti koju je preživeo Andrej. Ljudi ne shvataju da je to mogao biti bilo ko od nas i da jedino što ovde treba da nas zanima jeste to da policija tako ne sme da se ponaša. A ne da li je osoba gej ili strejt. To je ono što ja pokušavam u mojim prilozima – da pokažem da su to samo ljudi, da imaju ljudsko lice i probleme koje imamo svi. I da bi trebalo da uživaju prava koja uživamo svi. 

Bila si jedna od retkih predstavnica medija koje smo sreli na protestu protiv policijske brutalnosti nad dvoje LGBT mladih. Zašto ovo nije tema za mejnstrim medije? Primetno je da su pre štrajka glađu mediji uglavnom temu potpuno ignorisali…

Nisu ni o Andrejevom štrajku glađu baš svi izveštavali, ali dosta njih jeste. Mislim da je to velika stvar, ali je istovremeno i porazno da je on morao na takav način da skrene pažnju na to da se ništa ne dešava u rešavanju tog slučaja, odnosno u procesu protiv policajaca. I zanimljivo je to kako su se, čini mi se, zainteresovali za taj slučaj tek kada su videli lice tog čoveka, kada su videli da je on kao mi i da samo traži pravdu. 

Mislim da mejnstrim mediji podilaze publici, koja u ovoj zemlji u većini misli da „gejeve treba pobiti” pa tako ti mediji ne žele da „navuku gnev” te publike. Procenili su da je bolje da oni tu temu ne čačkaju i da ćute. A ponoviću opet, sve što tu treba da bude tema jeste da policija ne sme tako da se ponaša ni prema kome i da takav slučaj ne sme da se ignoriše. 

Foto: Privatna arhiva

Kako se nosiš sa konstantnim napadima uperenim ka tebi i tvojim kolegama sa N1, pogotovo što si i sama doživela linč od strane medija i političara početkom ove godine?

Ti napadi su iscrpljujući i ne mogu da te ne poremete, u poslu, a i u privatnom životu. I to je ono što ti ljudi koji nas napadaju, etiketiraju, organizuju hajke po društvenim mrežama jako dobro znaju. Znaju i da ima više šansi da se medij slomi ako se lomi jedan po jedan novinar, a ne odjednom cela redakcija. Ali, baš zato što znam da ti napadi tome služe i da ne idu spontano, nego organizovano i po potrebi, ne pridajem im veliki značaj. Onaj ko prati moj rad zna ko sam i šta sam. 

U aprilu se obeležavaju godišnjice smrti i Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije, a Dadi je najavljeno i snimanje filma, a oba slučaja još uvek nemaju epilog. Uzimajući to u obzir, kako ocenjuješ stanje u društvu danas, kada je u pitanju odnos prema novinarima, u odnosu na devedesete? Koliko se osećaš bezbedno?

Postoje situacije kada se osećam bezbedno i kada se osećam manje bezbedno. Kada se nađeš na skupu Narodnih patrola ili četničkih pristalica koji su došli na otvaranje muzeja Draži Mihailoviću ne možeš da se osećaš bezbedno, jer ti dobacuju sa svih strana, gledaju popreko i podsmehljivo govore šta bi ti uradili. 

Međutim, prilično sam sigurna da danas ne bi moglo da se desi ubistvo novinara, odnosno mislim da to ovoj vlasti „ne treba”. Surovo, ali na žalost, mislim da to danas funkcioniše tako. 

To što slučajevi ubistava novinara iz devedesetih i dalje nisu rasvetljeni ili su, kao slučaj Ćuruvije završeni oslobađajućom presudom kao da niko nike pucao u tog čoveka i ubio ga, mislim da sasvim dovoljno i jasno govori o tome šta i koliko ovom društvu znače oni koji im zapravo čuvaju leđa.

Da li imaš neki savet za buduće novinare ili novinare koji tek započinju svoju karijeru?

Moj savet bi im bio da ostanu dosledni sebi, da ne rade nešto ako im osećaj u stomaku govori drugačije, a i ako tako piše u novinarskom Kodeksu i medijskim zakonima.

Da ne gube nadu kada prvi put negde budu odbijeni, jer jedna zatvorena vrata ne znače kraj karijere. Uvek ima gde i uvek može dalje. 

Naslovna fotografija: Privatna arhiva

Teodora Šulj
Teodora Šulj
Studentkinja sociologije i feministkinja, uglavnom u procesu prokrastinacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još