Ubistvo Noe Milivojev: hronologija (medijskog) lešinarenja

Slučaj ubistva Noe Milivojev može se posmatrati kao studija slučaja koja jasno pokazuje do koje mere su potpuno urušeni naši mediji, naše institucije, ali i društvo. Nažalost, ovo je samo jedna u nizu studija slučaja. Istovetne rezultate dobili smo kada bismo za studiju slučaja odabrali ubistva u Ribnikaru, ili masovno ubistvo u Jabukovcu, ili ubistvo Ksenije Pajčin. Napredujemo kao društvo, kažu. Lažu. Isto je, ako ne i gore.

Ipak, iako svi ovi slučajevi imaju mnogo zajedničkih tačaka – ovaj slučaj ima svoje specifičnosti. Crna hronika uvek funkcioniše po istom šablonu: nešto postaje vest tek kada se desi zločin, što svirepiji zločin to ćemo više lešinariti i to po sledećim koracima: što šokantnije izjave sa lica mesta, što više „ekskluzivnih izjava“ osoba bliskih porodici žrtve ili ubice, što više opisa zločina i stanja u kom je telo nađeno, što više „insajderskih informacija“ iz istrage, a onda kada više ničega nema – kopanje po profilima, seksualizovane fotografije, „mistična“ značenja tetovaža, enigme i zbunjujući detalji, a onda potom naravno ekskluzivno prenošenje sahrane sa svim detaljima, fotografijama i snimcima – što jači lelek, to bolje! Ovo je takozvano lešinarenje u XY činova koje je svima poznato. Sve navedeno je direktno kršenje Kodeksa i apsolutno zabranjeno, ali je postalo toliko prisutno da je već normalizovano. Toliko normalizovano, da evo i ja u ovom tekstu smatram da je besmisleno da se time bavim.

Međutim, ovaj slučaj je pokazao i još nešto – mediji su postali naizgled senzibilisaniji. Na ono što njima odgovara, naravno, odnosno na ono što može da ih ugrozi. Kao što, osim u nekim politički dobro zaštićenim najbeskrupuloznijim medijima, nećete više pročitati reč „pederčina“ – tako će se mediji truditi i da budu što više senzibilisani kada su u pitanju trans osobe. Otud mog velikog čuđenja, naivan ja, kada sam baš na Novoj video da su, ako se ne varam čak i prvi, objavili Noine fotografije pre tranzicije i staro ime. Verovatno su zaista bili prvi jer je taj tekst izašao pre nego što je pronađena, a Nova je, ruku na srce, jedan od retkih portala koji je izveštavao o tome dok je to bilo zaista važno – dok nije pronađena i dok se nešto još uvek možda i moglo uraditi. Izveštavanje do trenutka kada je nađena bilo je u interesu javnosti jer je jedan život mogao biti spašen. Nakon toga, novinarstvo prestaje i lešinarenje počinje. U apsolutno svim medijima.

Deadnaming

Primer deadnaming-a na domaćim portalima, portal nova.rs, tekst od 29.06.2023. godine, preuzeto 22.08.2023. godine

Ako pogledamo mejnstrim medije, a ne neke opskurne portalčiće koji su raspredali o tome da li Noino ubistvo jeste ili nije femicid, većina medija je o Noi govorila u ženskom rodu, što možemo posmatrati kao pomak. Ali je to samo privid. Iako su govorili u ženskom rodu, deadnaming je bio vrlo prisutan pa smo često mogli da pročitamo „Đorđe Noa Milivojev“ ili „Noa Milivojev, prethodno Đorđe“. Međutim, tekstovi jesu priznavali njen rodni identitet i to kako se samoidentifikovala, te koristili ženske zamenice (izuzev kad prenose saopštenja istražnih organa koji su Nou tretirali prema polu kao muškarca). Ali onda se tu vide neke finese – nisu propustili nijedan trenutak da tačno i precizno citiraju bilo koga ko je o Noi govorio u muškom rodu – majku (koja je nekad govorila u muškom, a nekad u ženskom rodu), cimerku (koja je o Noi i njenom bratu blizancu govorila množini u muškom rodu), osobu koja je držala govor na sahrani…  i time davali prostor da se nečiji rodni identitet ipak može dovoditi u pitanje.

Novinari imaju odgovornost i Kodeks definiše mnogo toga, a posebno „novinarsku pažnju“. Kodeks jasno govori o tome da osobe bliske žrtvi ili ubici ne smeju biti izvor jer se vode emocijama, usled čega ne mogu da imaju jasnu svest o potencijalnim posledicama izrečenog. Tako ni po cenu otkaza novinar ne sme da intervjuiše majku žrtve (koja je intervjuisana u više navrata, od strane više medija), da piše o tome da li su komšije žrtvu doživljavale kao dečaka ili devojčicu (u kom univerzumu je to relevantno!) i da razgovara sa osobama koje imaju lični interes. Predmet novinarskog izveštavanja takođe nisu i ne mogu biti ni objave ožalošćenih na društvenim mrežama. Ni u jednom slučaju, a posebno sada. U ovim objavama ožalošćeni mogu objavljivati fotografije svog deteta i u vreme tranzicije, pre i posle i o njoj govoriti i kao o „Đorđu“ i kao o „Noi“ – jer ona za njih jeste bila i jedno i drugo i tu ne postoji loša namera. Majka ne mora razmišljati o tome da li će deadnaming doneti štetu trans zajednici, ne mora da je zanima jer jedino što u tom trenutku kod nje postoji je lična bol. Da li je ona prihvatila rodni identitet svog deteta i šta o tome misli – postaje irelevantno. Međutim, novinar o ovim stvarima MORA da misli. Novinar ne sme da tragediju jedne porodice iskoristi na način na koji će naneti štetu drugima, u ovom slučaju celoj trans zajednici. Potenciranje na ovim izjavama, ili spekulacija o razlozima zašto je na umrlici nešto pisalo na ovaj ili onaj način – nije tema za novinarski tekst. Maliciozno je i svakako nije u interesu javnosti.

Umrlica objavljena u Informeru uz naslov „Iznenađujuća umrlica sa Noine sahrane! Tiktokerku danas ispraćaju na večni počinak (FOTO/VIDEO)“, 11.07.2023. godine, preuzeto 22.08.2023. godine

Sad ćete reći – bavimo se ovim finesama, a oni su pisali detalje o stanju tela, potencijalno „sačuvanim“ delovima tela, slikali sahranu i majku koja se onesvešćuje, objavljivali neproverene detalje iz istrage, pravili psihološki profil ubice, stavljali priču čak i u kontekst prostitucije i višestruko intervjuisali cimerku koja je govorila o toliko „ekskluzivnih“ detalja, uključujući i tumačenje tetovaža koje su stavljene u kontekst „sekte“ – kako bi na kraju na tragu ove „popularnosti“ dobila poziv za Zadrugu. I bili biste u pravu. U odnosu na toliko lešinarenja, ovo jesu finese. Ali je važno.

Jer „Raskomadana Noa biće pokopana kao devojčica“ je bio samo jedan naslov, koji nas je sve zapanjio. U ranijim slučajevima, a neki mediji su se potrudili da nas na sve njih podsete (pa čak i pravili analize zašto su ubistva trans osoba toliko svirepa, gde su u isti koš stavili i slučajeve gde su trans osobe i počinioci i žrtve) – skandaloznih naslova bilo je mnogo više. Mogli bismo da, naivno, pomislimo da su se mediji popravili. Nisu.

Pritom, priznavanje identiteta je važno jer se jedino na taj način ovom slučaju daje pravi kontekst – a posao novinara nije da izvlači šokantne detalje, već da pruži kontekstualizaciju i objasni društvene procese povezane sa ovim slučajem. Priznavanje identiteta je ključno kako bi se razumelo da je u pitanju femicid, da bi se razumeli krugovi nasilja i obrasci nasilnog ponašanja kojim je žrtva bila okružena i njihovi izvori – homofobija i transfobija. Zato novinar jeste odgovoran za svaku reč koju prenese.

Novinari su pali na testu i to nas nije začudilo, ali ću se u par redova osvrnuti i na još dva važna faktora koja su pala na testu – čisto da ih ne zaboravimo. Policija – kojoj je trebalo dve nedelje da pronađe Nou koja je, ispostaviće se, sve vreme bila kod osobe na koju je policiji prvo ukazano. Kako to da razumemo, osim da je ključni faktor bio upravo identitet – jer malo je teško zamisliti scenario u kom bi za neko drugo „obično“ dete od 18 godina do te mere izostala pravovremena reakcija. Ali, u redu, prihvatimo da kao i u slučaju „Ribnikara“ institucije, jelte, nisu zakazale.

Drugi koji su pali na testu smo svi mi. Ne znam da li neko od vas oseća grižu savesti zato što nije, ili nije dovoljno, šerovao postove u toku potrage? Ja pomalo, iako ne bi trebalo – jer kao što se, nažalost, pokazalo postovi ne bi doprineli ničemu jer je ona bila tamo gde su svi pretpostavili i da je otišla. Ništa ne bi promenilo ni još 300 postova. Ali jesmo odgovorni za tolerisanje posthumnog nasilja, u našem dvorištu. Jesmo odgovorni za tolerisanje svakog ko o Noi govori kao Đorđu, jesmo odgovorni za tolerisanje svake organizacije koja ne želi da prizna da je u pitanju femicid jer je žrtva trans, jesmo odgovorni za tolerisanje svakog teksta u kome se objašnjava „zašto ona možda baš i nije žena“ i „možda on nju i nije doživljavao kao ženu“. Jesmo odgovorni ukoliko transfobiju osuđujemo selektivno – onda kada dolazi „sa desne strane“ ili od klinaca koji rasturaju mesto gde su paljene sveće, ali ne i kada dolazi od strane bliže nama, one navodno „leve“, „ljudskopravaške“ ili „feminističke“, a zapravo umiveno desničarske.

Na nama je odgovornost da stanemo solidarno uz trans osobe, protiv nasilja kojem su izložene, i ispred svakog nasilnika/ce i svakog oblika nasilja.

Tekst je inicijalno objavljen u 73. broju magazina Optimist.

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još