Beldocs, prestižni Međunarodni festival dokumentarnog filma, otvara svoja vrata ove godine uz film „Topli film“ Dragana Jovićevića. Ovaj intrigantni dokumentarac istražuje kompleksne teme LGBTQ+ prikaza kroz istoriju jugoslovenske kinematografije, suočavajući se s izazovima i predrasudama. Pripremajući se za ovogodišnji festival, imali smo priliku razgovarati s samim rediteljem, Draganom Jovićevićem, koji nam je otkrio duboke motive i inspiracije iza svog filmskog dela.
Kako ste došli na temu za Topli film?
Ideja je došla od Predraga Azdejkovića, aktiviste koji vodi filmski festival Merlinka i koji je ujedno i jedan od producenata filma. Radeći Merlinku, uvideo je i sam da domaćih filmova novijeg datuma sa „kvir“ tematikom ima nezavidno malo. Ranije, ako ih je i bilo, mahom su bili usputni, ali retko ko je snimao film gde je kvir tema bila centralna. U tom trenutku, već je bilo dosta objavljenih tekstova na tu temu, i omislili smo da je vreme i za jedan dobar dokumentarac! Ja sam baš u to vreme, a bila je to 2016. godina, završio doktorat na FDU s temom žanrovi u srpskom filmu, a dve godine pre napisao i knjigu o fantastici u jugoslovenskom i srpskom filmu, tako da je brojna filmografska građa već bila u mom „posedu“. Krenuo sam u postepeno razvijanje scenarija od te postojeće građe i vrlo brzo uvideo da zapravo u rukama imam materijal za film koji zaslužuje jedan temeljan pristup. Tako smo došli do producentkinje Nataše Pavlović, s kojom smo razvoj nastavili dalje. Međutim, niko od nas ni tada nije bio svestan do kakvih ćemo sve detalja o postojanju kvir likova u nekada jugoslovenskoj a zatim i srpskoj kinematografiji doći. U tom smislu, dalji rad na filmu bio je pravo uživanje, nešto poput otkrivanja zakopanog blaga. Na kraju, istraživanje nas je dovelo do impozantnog broja od gotovo 65 naslova u kojima su kvir likovi bili prisutni. To je zahtevalo zatim jednu sasvim novu sistematizaciju materijala i njegovo uobličavanje u Topli film.
Koje su bile poteškoće snimajući u dokumentarnom formatu?
Upravo je pomenuta sistematizacija bila možda i najveća poteškoća, kao i povezivanje različitih
materijala u novu filmsku celinu. Odmah sam znao da Topli film ne može da bude čist dokumentarac, jer je meta filmski sadržaj prosto zahtevao da i sami uđemo u jednu vrstu igranog filma, odnosno naše interpretacije onoga što bismo otkrivali. Tako sam došao na ideju da zapravo moje istraživanje vodi neko sasvim drugi, a to su u filmu dvojica mladih glumaca, koji o samoj temi ne znaju mnogo. Đorđa Mišinu i Đorđa Galića smo otkrili na kastingu, još dok su bili na početku studija. Glumci su uvek prvi ti koje povezuju sa likovima koje igraju na filmu, i dilema prihvatiti ulogu gej lika na početku karijere ili ne, bila je krucijalna za samu temu filma. Oko te priče smo onda razvijali čitavu dokumentarnu strukturu. Povezivati intervjue sa arhivom i filmovima, a zatim i s igranim delovima koje smo snimali bilo je teško koliko i uzbudljivo. Nataša Pavlović kao montažerka filma učinila je ogroman napor da raznim asocijativnim rezovima poveže različitosti i oblikuje ih u jednu sasvim novu celinu. Stoga mislim da će publika biti iznenađena ne samo brojem naslova u kojima se kvir pojavljuje a koje mi u Toplom filmu prvi put na taj način tematizujemo, već i mnogim novim iščitavanjima poznatih naslova iz domaće kinematografije.
Sa kojim izazovima ste se susreli tokom produkcije queer dokumentarca u Srbiji? Da li je bilo teško pronaći podršku ili finansiranje za ovaj projekat?
Najpre moram da se ogradim od te definicije „kvir dokumentarac“, jer film je satkan od postojećih domaćih filmova u kojima kvir, kao što sam naveo, uopšte dosad nije bio prepoznat na taj način, niti je bio centralna tema. Srpski film ne može da se pohvali bogatom „kvir kinematografijom“, baš naprotiv! Topli film upravo otkriva i zašto je tako, te ga nikako ne mogu definisati kao „kvir dokumentarac“. To je najpre film o brojnim promenama državnog sistema s kojima se i samo društvo menjalo, a sve te promene se posmataju iz ugla jedne manjine, u ovom slučaju seksualne. Finansiranje jednog ovakog dokumentarca, koji je hibridan i eksperimentalan u svojoj strukturi, moguć je samo zahvaljujući podršci krovne institucije a to je Filmski centar Srbije. Nismo dugo čekali sredstva na njihovom konkursu, međutim kada je objavljeno da će film biti sniman, jedan tabloid nas je napao da snimamo film koji promoviše najvulganiji sadržaj, iako čak ni ja u tom trenutku nisam bio siguran o čemu će taj naš film biti! Ali upravo ta reakcija bila je sasvim dovoljan znak da smo na dobrom putu da napravimo film o tome kako se iz jedne skrajnute perspektive posmatra erozija društva u kome živimo.
Kako vidite generalno ulogu filma u društvu?
To je veliko pitanje i zahteva mnogo duži odgovor nego što ukratko mogu da pružim. Jer uloga filma je izuzetno važna za identitet jednog društva. Nažalost, danas živimo u vremenima kad je korporativni kapitalizam preuzeo sve, pa samim tim i umetnost filma, pretvoriviši je u čist populizam, u umetničkom smislu mahom neprihvatljiv. Ako pogledate svetski film, recimo holivudski, videćete da studijski film sada pripada onima koji o samom filmu ne znaju ništa, a koje zanima samo zarada i brza prodaja sadržaja. Za njih, film je neka vrsta junk fooda, brze hrane koja će nas trenutno nahraniti ali neće i zasititi. Ona će proći kroz vas, ali ništa dobro u vama neće ostaviti. Tim omasovljenjem lošeg filmskog sadržaja, nažalost, kreiraju se generacije bez ukusa, stila i identiteta. Slično je i kod nas. Kada pogledate filmove koji čine većinski domaću kinematografiju danas, teško da se možemo pohvaliti nekom kvalitativno zavidnom produkcijom. Naši filmovi su naprosto nevažni i iz tog razloga sve ih je manje na svetskim festivalima. Mi ovde živimo u jednom zatvorenom balonu, i u njemu filmski autori stvaraju neka dela koja su dovoljna njima samima. U tom balonu, film kao umetnost nema značaj koji zaslužuje i koji mora da ima.
Sa povećanom queer reprezentacijom u inostranim i domaćim filmovima i serijama, kako ocenjujete tu reprezentaciju?
Vrlo često ta reprezentacija se pojavljuje kao produžetak trendova, ponekad je fondovski akcentovana, a tek ponekad se do nje dolazi spontano. S jedne strane moram da priznam da sam vrlo često i sam iznerviran kada se za neki lik, posebno u stranim serijama, ispostavi da je „kvir“, jer u velikom broju slučajeva za to nema nikakvog dramaturškog opravdanja, već se pojavljuje da bi ispunio neku „kvotu“. Međutim, s druge strane, ne mogu da budem prestrog prema takvim odlukama, kao ni prema odlukama da se i drugi „manjinski“ likovi sada pojavljuju u većim ulogama. Prosto, toliko su svi bili diskreditovani tokom duge istorije filma, da je njihova sveprisutna reprezentacija zapravo pokazatelj da smo došli do vremena u kome smo svi konačno jednaki. Ili barem to tako izgleda kada je film u pitanju. U realnosti smo i dalje daleko od jednakosti, i to po brojnim osnovama.
Šta biste rekli mladom reditelju koji želi da se oproba u dokumentarnom formatu?
Da sve me ovo isto pitali pre par meseci, sigurno bih odgovorio da se bavi nečim drugim! Baviti se filmom danas, pogotovo u zemlji u kojoj se tako malo odvaja za kulturu i u kojoj je umetnost kao takva skrajnuta do besmisla, posebno je ludilo na koje čovek, pogotovo mlad i na početku karijere, mora da bude spreman. Međutim, kada prođete brojne „muke“ u čitavom dugom i napornom procesu rada na filmu, pa kad se i pomirite sa činjenicom da nećete se „leba najesti“ od tog posla, ali i kada konačno dođete do premijere i sagledate na velikom platnu to što ste dugo kreirali s grupom jednako entuzijastičnih ljudi koji su vas podržavali u svom tom ludilu, onda ne možete a da ne pomislite da je sve vredelo borbe i truda. Ali i da možda odmah treba sve ispočetka ponoviti, samo sada sa nekim novim filmskim materijalom. Zato mi se čini da bi nekome ko dolazi pre rekao da se naoruža strpljenjem, ogrne radoznalošću, da sve gleda sa osmehom na licu i da nikad ne odustaje. Film je poput zaraze, i kad se jednom njime „inficirate“ povratka nema.
