O ukusima se ne raspravlja, zar ne? Pa, zavisi. Ova izjava bila bi sasvim na mestu ukoliko bismo živeli u svetu gde je umetnost dostupna svima, i gde je njen osnovni i najvažniji cilj estetski i intelektualni užitak bilo stvaraoca, bilo uživaoca iste.
Međutim, danas, u slučajevima o kojima će se ovde spekulisati, likovna dela upitne vrednosti (ako bi pod vrednošću računali umešnost i obrazovanje umetnika, kao i vreme utrošeno u rad na delu) služe kao sredstvo za investiranje buržoazije, te njihovo dodatno bogaćenje na berzi. Sa druge strane, dok se banana zalepljena za zid, NFT od tridesetak piksela ili grupa apstraktnih kvadrata prodaje po cenama od nekoliko miliona dolara, veliki broj likovnih akademika ima probleme sa finansiranjem sopstvene egzistencije, jer mnoštvo stvari ide protiv njih.
Kako funkcioniše umetničko tržište?
Prema Art Basel & Ubs izveštaju o globalnom umetničkom tržištu, u 2022. godini prodaja umetničkih dela i antikviteta premašila je brojku od 67.8 biliona dolara. Ovo je za 3% više od prethodne godine, a posmatrajući krivu koja prikazuje promenu kroz godine, možemo primetiti trend sve većeg i većeg rasta cifara. Na primer, u 2019. godini radilo se o preko 64 biliona, što je tada bilo jedan i po puta više od novca u kompletnoj filmskoj industriji te godine, i preko trostruko više od prihoda muzičke industrije. Ovo je već popriličan pokazatelj kako je za pripadnike uskog vrha više klase likovna umetnost veliki biznis.
Mnogim delima vrednost raste isključivo na aukcijama, ili sa kasnijom preprodajom, a za učešće u obe navedene akcije, potreban je veliki početni kapital kupca. Iako se često radi o delima velikih (odavno preminulih) slikara, sve češće se u prodaji nalaze radovi „živih ljudi”. Međutim, ne bilo kojih ljudi ili barem ne bilo kako. Veliku ulogu za autora (umesto samog kvaliteta, kako bi trebalo) može igrati medijska pažnja, marketing, popularna imena ili dobra poznanstva, ali to zahteva postojanje ili kapitala u novcu ili socijalnog kapitala, ili pak vešto podilaženje algoritmima društvenih mreža.
Ni to, opet, nije stoprocentno siguran recept, s obzirom na to da smo u milosti industrija dominatnih zemalja na ovom tržištu, poput SAD-a, Ujedinjenog Kraljevstva i Kine, kao i dve glavne aukcijske kuće, Christie’s i Sotheby’s.
Umetnici se mahom eksploatišu
Podaci Artfinder-a za 2017. u Ujedinjenom kraljevstvu govore da je preko 80% nezavisnih umetnika zarađivalo manje od 10 hiljada funti godišnje, dok je 64.4% zarađivalo manje od 5 hiljada. Kako je navedeno u VICE NEWS YouTube videu „Nećete zaraditi od prodaje umetnosti, ali bogati hoće – i zarađuju”, od umetnika se „često traži da rade za džabe, ili u zamenu za sumnjivo dobro pod nazivom izlaganje”, što nam je mnogima već sigurno poznato.
Stvar je još tužnija kada saznamo da, nakon eksploatisanja početnog autora neke, recimo, slike, mnogi kupci koriste kupovinu kao sredstvo za pranje novca, kako bi izbegli poreze ili državne organe. Stoga, motivacija da se zarad takvih pojedinaca pravi kvalitetno delo značajno opada, pa ne čudi što običan čovek, kada u muzeju ili na internetu vidi neko od „modernih dela“, poput te čuvene banane, ne može da ga razume.
Govornik u navedenom videu ističe i da individualni umetnici nisu jedine žrtve ovakvog ponašanja na berzi, već su na ovaj način mnogo od svojih kulturnih umetničkih artefakta izgubile i kolonizovane zemlje. Takva dela i predmete sada čuvaju veliki bogati muzeji kolonijalnih sila pod enormnim cenama, iako su, kako velik broj istoričara tvrdi, isti ukradeni tokom ratova ili uzeti kao pehar imperijalizma. Velika je debata o tome da li te artefakte treba vratiti u zemlje porekla, a muzeji kao kontraargument koriste činjenicu da će ih na ovaj način više ljudi videti. Međutim, upravo je to ona nagrada u vidu izlaganja, od koje umetnici često nemaju nikakve koristi.
Perspektiva umetnika
U ovakvom stanju, kako jedan umetnik može da preživi? Mnogi od njih, koji su proveli godine i godine obrazujući se što formalno, što samostalno, po završetku učenja moraju da se pomire sa činjenicom da će im razvojni put biti težak i da neće tek tako sebi priuštiti komotan život.
Iz svesti da je tradicionalna umetnost slabo profitabilna za pripadnika radničke klase, veliki broj umetnika pribegava digitalnoj umetnosti i dizajnu, ali ni tu posao ne cveta uvek. Da bi se preko društvenih mreža ili veb sajtova efikasno zarađivalo na umetničkom radu, potrebno je koristiti se mnogim trikovima za privlačenje pažnje. Za ovu efikasnost najčešće su potrebne plaćene promocije, specijalni algoritmi, ali i editing programi koji uglavnom nisu besplatni, kao i drugi faktori ranije navedeni u tekstu, koji opet zahtevaju novac. Time se i ovaj komoditet ograničava samo na one koji mogu da ga priušte, dok se siromašni umetnici dodatno ukopavaju na mestu gde su.
Konkretno u Srbiji, mnogi umetnici moraju da preživljavaju na minimalcu. Država, prema komentarima umetnika, ne pomaže ni blizu koliko je potrebno, pa oni zavise od nemilosrdnog tržišta.
„U našoj zemlji je velika stopa siromaštva, a likovna umetnost, kao i svaka druga, je privilegija elite”, istakao je Darko Aćimović, slikar iz Novog Sada, za magazin Oblakoder 2021. godine.
„Kada se govori o pomoći države ne samo slikarima, već i svim ostalim umetnicima, ona podrazumeva minimalne doprinose za obavezno zdravstveno i penziono osiguranje. To je, kako kažu iz odbora Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), uglavnom ostatak posvlastica koje su izborene u ranijem (socijalističkom) periodu, a koje se danas sve više sužavaju“, tvrdi beogradski slikar Uroš Đurić, za isti magazin.
Možda je lepota umetničkog dela u oku posmatrača, ali siromaštvo i eksploatacija nisu.
Naslovna fotografija: Pexels/Aleksandar Pasarić
