Da li mladi sebe doživljavaju kao odrasle osobe? Ako bismo uporedili mlade danas (18-35) sa svojim roditeljima u tim godinama, primetili bismo da mladi danas mnogo kasnije prolaze kroz velike životne događaje, kao što je finansijsko i stambeno osamostaljenje u odnosu na svoje roditelje.
Dugo se smatralo da je omladina do 26. godine, kasnije je ta granica pomerena na 30 godina, danas se čini da je još dalje domakla, čak do 35 godina. Danas u očima zakona od 26. godine svaka mlada osoba se prebacuje u status nezaposleno lice, nezavisno od toga da li studira ili ne. Kako se tačno definiše odrasla osoba i kad prestaje da se svrstava u demografsku grupu omladina?
U sociološkom istraživanju Smiljke Tomanović osoba se klasifikuje kao odrasla osoba kada prođe kroz četiri životna događaja. Ta četiri događaja su: napuštanje roditeljskog doma, brak ili kohabitacija, finansijska nezavisnost i zaposlenje. Treba napomenuti da finansijska nezavisnost se ne smatra nalaženje stalnog zaposlenja jer isključuje studente i nezaposlene, već neformalni i neregularni način sticanja prihoda, koji postaju dostupniji studentima i nezaposlenima, ali i zaposlenim mladima.
Ocenićemo trenutne uslove mladih oslanjajući se na ova četiri događaja.
Napuštanje roditeljskog doma
Istraživanje rađeno od strane organizacije Ko gradi grad, zajedno sa partnerima u okviru stambene mreže MOBA, nam pokazuju stambenu situaciju u Srbiji 2022. godine.
Istražila je grupu mladih između 25-34 godine i otkrila da 65,3% njih još uvek živi kod svojih roditelja. Mapa ilustruje da je Srbija vodeća po procentu mladih koji su u ovakvoj situaciji.
Zašto ovoliki broj mladih i dalje živi u roditeljskom domu? Najveći problem trenutno jeste nepriuštivost stanovanja bilo to da je iznajmljivanje ili posedovanje sopstvene nekretnine. Prema podacima u Srbiji se većina stanova kupuje za keš a ti kupci su uglavnom finansijski investitori. “Finansijski investitori su, generalno, bogatiji ljudi koji investiranjem u nekretnine podižu cene i predstavljaju konkurenciju ljudima srednjih primanja kojima treba stan da bi u njemu živeli,” za N1 je izjavio direktor za procene u kompaniji CBRE.
Povećani broj doseljenika iz inostranstva sa većim primanjima, u Beogradu je doprineo porastu kirija. Uzimajući u obzir da je status podstanara nije najbolje regulisan, stanodavci u Beogradu su zbog povećane potražnje za kratko vreme gotovo utrostručili mesečni iznos kirije. Svedočili smo da je veliki broj podstanara bilo primorano da napusti stanove pre isteka ugovora baš iz razloga to što nisu mogli da priušte nove kirije. U 2024. godini može se primetiti da se visina kirija smanjuje ali ne brzinom kojom su rasle. Međutim nova kirija ne prati finansijske mogućnosti srpskih državljana, što dalje produbljuje izazove vezane za pristupačno stanovanje u državi.
Dakle, ako stan nije poklonjen ili nasleđen, šanse za dostojanstveno osamostaljenje mladih su veoma male.
Brak/kohabitacija
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2022. godini prosečna starost pri zaključenju braka za mladoženje iznosi 34,1 godinu, a za neveste 31,1 godinu. Ovaj podatak ukazuje na trend sve kasnijeg stupanja mladih u brak. Mogući razlozi mogu biti produženi period kohabitacije, finansijski izazovi ili jednostavno manje značenje koje mladi pridaju instituciji braka, ukoliko gledamo kroz heteronormativnu prizmu. Takođe mladi u homoseksualnim partnerstvima u Srbiji nemaju mogućnost stupanja u brak pa samim tim kohabitacija postaje supstitucija za brak. Ovo je jedini indikator u istraživanjima, bilo da su sociološka ili sprovedena od strane RZS-a, koji direktno diskriminiše parove koji ne odgovaraju heteronormativnom okviru.
Veliki broj mladih koji kohabitiraju žive u iznajmljenom stanu, pri čemu mnogi nisu prajvaljeni na toj adresi. Stoga nemamo tačan uvid u procenat mladih koji kohabitiraju. Prema poslednjem popisu možemo da dobijemo uvid u broj van bračnih zajednica, ali pitanje je da li uključuje samo heteroseksualne parove ili ipak se uzimaju u obzir homoseksualni parovi. Da li je bračni status legitiman pokazatelj odraslosti ili je to samo arhaično gledište?
Finansijska samostalnost i zaposlenje
Ova dva događaja posmatramo zajedno iz razloga to što ne izdvajamo studente iz grupacije mladih, za razliku od istraživanja Smiljke Tomanović. Prema podacima koje imamo od inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ vidimo da mladi se suočavaju sa problemima kao što su neplaćene prakse, ugovori o privremenim i povremenim poslovima i rad na „crno“ to jest ne postoji nigde zvanično da su oni zaposleni. Dodatna primanja kao što su stipendije nisu dovoljno velike kako bi se student osamostalio ali jesu dovoljni da smanje finansijski teret roditelja.
Prema ovom istraživanju, ¾ mladih nije dobilo naknadu za svoj rad na praksi, a te iste prakse ne garantuju zaposlenje nakon završetka iste. Taj neplaćeni rad omogućava poslodavcima da izrabljuju mlade, očekujući maksimalni trud 40 sati nedeljno a mladi kao „kompenzaciju“ dobijaju iskustvo. Iako u to iskustvo u CV-u daje mladoj osobi veću šansu da se zaposli kasnije, niko ne uzima u obzir skrivene troškove neplaćene prakse. Sve veći broj poslodavaca ukida mogućnost rada od kuće, što znači da individua na praksi treba da donosi svoju hranu (koja nije kompenzovana) i nosi odeću koja je prikladna za praksu (trošak habanja cipela), a neki poslodavci očekuju da praktikanti koriste svoje resurse (lični telefon, kompjuter i slično). Ove tri stvari stavljaju tu mladu osobu u minus zarad iskustva.
Kad su u pitanju ugovori o privremenim i povremenim poslovima i ugovori preko agencija i omladinskih zadruga, mladi pod tim ugovorima nemaju zdravstveno osiguranje niti im uloženo vreme ide na staž. Što znači iako osoba ima redovna primanja, preko ovog ugovora nema sve benefite kao zaposlena osoba koja je pod ugovorom o radu. Mnogi poslodavci zloupotrebljavaju ove ugovore kako bi izbegli dodatne troškove a mladi iako u datom momentu imaju platu na druže staze su na gubitku.
Ukoliko sagledavamo samo ove događaje možemo reći da u današnje vreme jako mali broj mladih je prošao celu tranziciju u odraslost. Nakon pandemije, došlo je do drastičnog povećanja cena namirnica, što u kombinaciji sa povećanim brojem doseljenika sa većim primanjima, utrostručuje cene kirija, prosto onemogućava mladima da se osamostale ni na kakav način. Mnogi studenti, iz ekonomskih razloga, počinju da ulaze u radne odnose (bilo na „crno“ ili na ugovor) što za posledicu produžuje njihovo studiranje. Sve ovo nam pokazuje kako je sistem okrenut protiv mladih i da zbog loših uslova ne treba se čuditi što veliki broj njih odlazi iz države u potrazi za boljim životom.
