World music nije novi žanr, već žanr koji je na prostoru Balkana odavno prisutan. Kako bismo izbegli vrednosno obojen pristup koji ovaj muzički pravac često prati, koristićemo termin world music umesto uobičajenog naziva turbo-folk. Reč je o zanimljivom žanru koji oslikava specifičan geografski kontekst u kom je nastao, kombinuje elemente popularne (pop)muzike, koji se mogu percipirati kao „strani“, sa elementima domaće folk muzike. Nekada je ovaj žanr bio faktor koji je delio društvo, dok danas uglavnom spaja ili u najgorem slučaju razdvaja generacije. Za mlađe, world music je samo još jedan muzički žanr, dok starije generacije, koje su bile mlade u vreme kada je ovaj muzički pravac postajao popularan, često imaju snažne asocijacije na period rata, razdora, mržnje i smrti.
O poreklu samog izraza turbo-folk razgovarali smo sa nezavisnim istraživačem popularne muzike, Urošem Đurovićem. On navodi da se veruje kako je termin nastao kao kritički komentar Ramba Amadeusa u jednom članku iz 2000-ih. Iako je prvobitno imao pežorativno značenje, brzo je postao opšteprihvaćen, sa lokalnim varijacijama poput izraza cajke u Hrvatskoj.
„Možda je muzikološki najprecizniji termin upravo novokomponovana narodna muzika. Znači, ona ili ima elemente muzičke folk muzike, a tekst je urban, ili obrnuto – muzika ima pop aranžman, što bi rekli ako bi skinuli glas Cece ili Seke Aleksić zvučalo bi kao pop muzika.“, ističe Uroš. Pojašnjava da pevanje i tekst često naginju ka folku, dok se instrumental i produkcija oslanjaju na savremene forme, što čini ovaj pravac izrazito hibridnim. Sve više se, kaže, javlja i tendencija da se ovakva muzika svrstava u širi okvir world music-a.
Sociolog i novinar Nemanja Marinović, poznat i kao administrator profila Estradni univerzitet i organizator istoimenih žurki, dodaje još jednu dimenziju, „Turbo-folk ne postoji i to je kovanica koju je u cilju uniženja jedne čitave grane muzičke industrije skovala osoba koja je u to isto vreme snimala duet i brčkala se sa Vesnom Zmijanac.“. On ističe da je kvir (queer) zajednica svesno prigrlila žanr zajedno sa terminom, dok današnja društvena klima sve manje toleriše elitistički prezir prema turbo-folku. „Osim u nekim kultur-elitističkim shvatanjima iz kruga dvojke koji iz nekog razloga još uvek nisu izumrli. Niko se više ne stidi što sluša turbo-folk.“, zaključuje Nemanja.
Nemanja podseća i na to da ova vrsta muzike kombinuje svetsku produkciju sa lokalnim senzibilitetom, što proizlazi i iz same pozicije Balkana, kao mesta susreta istoka i zapada. „Gledano po definiciji, Shakira koja kombinuje orijentalni melos zemlje svog porekla na albumu „Loundry Service“ i to plasira na svetsko tržište u vreme najveće islamofobije zbog 9/11 – je turbo-folk.“, objašnjava nam Nemanja i podvlači, „A to što ona radi nije ništa drugačije od onoga što radi Lepa Brena, sa muzičkog stanovišta. Posebno zanimljivo je što ista pesma koja se u Srbiji okarkateriše kao „turbo-folk“ sa ciljem da joj se negira vrednost, u drugoj zemlji se smatra „pop muzikom“, pa čak i završi na MTV-u.“
Kako od „Od izvora dva putića“ na Ibarskoj magistrali do „Dam Dam Dam“ u Zagrebačkoj areni?
Interesantan podatak jeste da se početak turbo-folka iliti world music-a kreće od pesme Lepe Lukić „Od izvora dva putića“, kako nam objašnjava Uroš, „Zato što je rađena kao stara izvorna pesma, ali zapravo nije, nego je novokomponovana pesma. To ti je glavni element turbo-folka, nešto što liči na staro i folklorno, upakuješ u moderno.“
Kako nam Uroš dalje objašnjava, ovaj žanr nije nusprodukt tranzicije ili devedesetih, svoje korene vuče upravo u socijalističkom periodu. U trenutku kada je narodna muzika već bila popularizovana kroz kafane i Ibrasku magistralu, država je prepoznala da taj fenomen više ne može da ignoriše. Tako je došlo do institucionalizacije, tačnije uvedena su prva udruženja estradnih umetnika, a zanimanje estradnog izvođača postalo je pravno priznato, iako i dalje opterećeno etiketom „šunda“. Taj proces je, paradoksalno, omogućio legitimitet muzičarima koji su dotad postojali na marginama kulturne politike.
Drugi ključan faktor bio je takozvani tržišni socijalizam, dakle specifična pozicija Jugoslavije unutar Istočnog bloka. Kao jedina komunistička zemlja otvorena ka Zapadu, Jugoslavija je imala kontinuiran pritup zapadnoj pop i rok muzici, što je omogućilo lokalnim izvođačima da hibridizuju domaće folklorne elemente sa savremenim globalnim zvukom. Simbolično, koncert Lepe Brene u Sofiji, gde helikopterom sleće na stadion, često se tumači kao pad Berlinskog zida u istočnom delu jer je to bio prvi prodor masovne pop-folk muziku u zemlje koje je dotad zaobilazila. Samim tim, ako tražimo društveni kontekst u kojem je ovaj žanr mogao da nastane, onda je to upravo samoupravni socijalizam, koji je omogućio i tržište i infrastrukturu.
Time dolazimo do ključnog pitanja: kako je došlo do toga da ovaj žanr ponovo postane toliko popularan na prostoru Balkana? Šta je to što ga čini poželjnim i zbog čega je interesovanje za koncerte tolikih razmera? Uroš to objašnjava kroz koncepte Jugosfere i komercijalnog balkanizma. Zajednički jezik i kulturna sličnost među državama bivše Jugoslavije omogućavaju izvođačima da se ne ograničavaju na jedno nacionalno tržište, već da ciljaju širu, regionalnu publiku. Komercijalni potencijal je, dakle, očigledan, posebno ako se uzme u obzir da su karte za nastupe u dijaspori često znatno skuplje nego u matičnim državama, što dodatno motiviše izvođače da šire svoj domet.
Pored ekonomske računice, Uroš ističe da pevačice često afirmišu kulturnu i versku raznolikost prostora na kojem nastupaju. Tako, na primer, Aleksandra Prijović i Tea Tairović javno čestitaju Bajram svojim fanovima, čime pokazuju inkluzivan pristup. Reč je, uostalom, o izvođačicama koje pripadaju postjugoslovenskim generacijama, Prijović (1995) i Tairović (1996). „Postjugoslovenske generacije, pogotovo njih dve kad bismo sada analizirali videli bismo da Tea Tairović ima i romsko poreklo, Prijovićka je, faktički, Srpkinja iz Hrvatske, odnosno, ne izjašnjava se ni kao Srpkinja ni kao Hrvatica, što je zanimljiv slučaj. U suštini, mislim da kod njih ima i dosta iskrenosti, jer se to vezuje za njihove identitete. Opet kažem, postoje komercijalni motivi.“, zaključuje Uroš.
Nastavljajući priču o komercijalnim motivima, Uroš navodi da je u okviru svog istraživanja analizirao 104 pesme koje koriste reč „Balkan“, jer je primetio nagli porast njihove učestalosti. Kako objašnjava, u periodu od 2020. do 2024. godine pojavilo se isto toliko pesama sa tim terminom koliko ih je bilo ukupno između 2000. i 2010. godine. „Radi se na tom narativu da se rekonstruiše to nasleđe, ne bi li se stvorio osećaj zajedništva. To je u suštini prirodan osećaj zajedništva, opet kažem, zbog jezika i kulturoloških sličnosti.“, objašnjava nam Uroš i dodaje, „Ovde se sve to pakuje u termin „Balkan“ da bi se izbegla reč „Jugoslavija“, jer ona ima negativnu političku konotaciju.“
Dakle, oblikuje se novi „pro-balkanski“ narativ, koji počiva na izrazima poput „naši ljudi“ i „naš jezik“, a koji služi da afirmiše zajednički identitetski prostor bez eksplicitnog oslanjanja na jugoslovensko nasleđe. U tom kontekstu, savremeni turbo-folk ne funkcioniše samo kao sredstvo zabave, već i kao mehanizam simboličkog ujedinjenja, on prepoznaje i potvrđuje sličnosti među publikom širom regiona, otvarajući prostor za povezivanje kroz zajednički emotivni i kulturni repertoar.
Da ovaj simbolički prostor nije samo apstraktan, već da se konkretizuje kroz masovnu kulturnu praksu, pokazuju i primeri rasprodatih koncerata regionalnih zvezda. Prva je tu granicu probila Maja Berović (kao prva novija pevačica), a potom ju je nadmašila Aleksandra Prijović, koja je održala čak šest uzastopnih koncerata u zagrebačkoj Areni, uspeh koji je do pre samo nekoliko godina bio gotovo nezamisliv za izvođačicu ovog podneblja. „Prema mom mišljenju, slučaj sa Majom Berović je slučaj ogromne tražnje za koncertima. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim ali mislim da je u tom trenutku bila velika glad za koncertima i za tim da postoji nekakav izvođač/izvođačica koji će to da rade.“, analizira nam Uroš i dodaje da se ta glad na globalnom nivou povećala posle COVID pandemije.
U poređenju sa starijim zvezdama, Uroš ističe: „Kada sam analizirao koliko koncerata su imale Prija i Tea Tairović u poslednjih godinu-dve… To su drugačiji pristupi pravljenju muzike i nastupima. One funkcionišu po matrici koja je mnogo bliža svetskim standardima, album se tretira kao projekat, radi se njegova promocija, kreće turneja, snimaju se spotovi, i sve ide u tom pravcu.“
Za razliku od toga, starija generacija pevačica, kako Uroš objašnjava, više se oslanjala na nastupe po klubovima i kafanama, dok su koncerti bili retkost. „Mislim da je ta tržišna promena velika, možda je jedino Ceca uspela da izađe iz tog okvira i da pravi veće koncerte. U Srbiji ne živiš puno od autorskih prava, niti od promotivnih aktivnosti, već pre svega od nastupa“, zaključuje on.
Dakle, ono što se nekada percipiralo kao „šund“ i kulturni otpadak tranzicije, danas postaje most među generacijama, državama i identitetima. Popularna muzika, a naročito turbo-folk u svom savremenom obliku, pokazuje kako kulturni izrazi, čak i oni često omalovažavani, mogu preuzeti ulogu neočekivanih medijatora zajedništva.
Hibridni žanr i moralna panika
Jedna od najstarijih i najupornijih narativa jeste ideja da muzika „kvari omladinu“. World music, u narodu poznato kao turbo-folk, nije jedina žrtva ovakve moralne panike. Pre nje, isto su prošli i rok muzičari. Setimo se, recimo, 1984. godine kada je u SAD-u osnovan Parents Music Resource Center, koji je objavio čuvenu listu „Prljavih petnaest“ (The Filthy Fifteen), spisak pesama za koje su smatrali da su uvredljive i promovišu pogrešne vrednosti. Na toj listi našli su se AC/DC, Madonna, Cyndi Lauper, Twisted Sister, Prince i drugi izvođači uz koje su, ironijom sudbine, odrasle generacije koje danas odgajaju generaciju Z i alfa.
U društvima sa puritanskim nasleđem možda je logično da se svaka pesma o seksu, nasilju i drogi tumači kao direktna instrukcija za ponašanje. Ali zašto se na Balkanu mladi i dalje posmatraju kao sunđeri bez kritičke svesti, koji će svaku pesmu shvatiti bukvalno, bez konteksta i distance?
Sledeće logično pitanje je kako to da je prihvatljivo da deca uče o tome kako je Lazar Kostić u poznim godinama bio zaljubljen u pubertetlijsku Lenku Dunđerski, a ne i da Aleksandra Prijović u svojoj pesmi „Dam Dam Dam“ kritikuje toksične odnose i „hookup“ kulturu? Da li je problem u poruci ili u tome ko je nosi?
Na Balkanu se često pojavljuje narativ da turbo-folk promoviše nacionalizam. Međutim, primera za to ima vrlo malo, a najpoznatiji je slučaj Baja Malog Knindže. Kako objašnjava Uroš, „Kada analiziraš tekstove pesama iz devedesetih, gotovo da nemaš nacionalističkih, pa čak ni rodoljubivih elemenata. Uglavnom su to ljubavne pesme. Nemaš ti u tom smislu, u samom tekstu, ništa što poziva na nešto što je nacionalno.“ Napominje i da je, kao i danas, u to vreme mnogo televizija bilo povezano sa vlašću, pa je ta muzika posredno bila povezana sa tadašnjim režimom: „Da li se svesno manipulisalo time, iskreno nećeš naći dokaze. Uvek posmatraj širu sliku. Ne postoji situacija u kojoj Milošević naređuje da se proizvodi muzika sa određenim narativom. Jeste to muzika koju on sluša i krug ljudi u kom se kreće, ali direktna povezanost, nemaš je ’90-ih.“
Ako turbo-folk nije direktno promovisao nacionalizam, otvara se dilema da li je u društvenom kontekstu doprineo njegovoj normalizaciji. „Na žalost, jeste tačno, da u tom haosu ’90-tih, poznate turbo-folk pevačice su bila sa mafijašima u vezi. U tom smislu, ako te ljude i te paravojne jedinice, doživljavaš kao nekoga ko promoviše nacionalizam i neke vrednosti tog tipa, a njihove žene koje su pored tu u nekom potlačenom obliku sređene, lepe, to, onda da. Prvo što jačaju i taj patrijarhalni motiv i jačaju nacionalizam.“, kaže Uroš.
U društvu u kojem i dalje dominira patrijarhalni sistem, nezavisno od muzike, u tom kontekstu treba da se zapitamo da li u domaćoj muzičkoj industriji ima prostora za žensku emancipaciju ili se sve i dalje svodi na formulu sex sells. Zanimljivo je da se u novije vreme za političke poruke koriste pesme koje su prvobitno bile deo tog žanra. Na primer, pesma Kukavica Svetlane Ražnatović Cece, koja je tokom ’90-ih stekla ogromnu popularnost, nedavno je korišćena od strane studenata za poziv da se raspišu izbori.
„Cecina pesma „Kukavica“ je prva pesma, mislim, prva popularnija pesma u tom žanru. Koja govori o ženi, koja bukvalno upire prstom u čoveka i kaže da je kukavica jer je on nju vara, a sa njom je u braku. On se ne suočava sa tim, nego podriva taj sistem idealne porodice, podržava i ona se sukobljava sa njim“, objašnjava Uroš.
Sociolog i novinar, Nemanja Marinović nam dodatno ističe kako mladi danas mnoge stvari redefinišu što pokazuju i trenutni studentski protesti. „Odbijaju da ih ratovi i mržnja definišu. Oni se, srećom, ratova ne sećaju i ne mogu da muziku vezuju za to. Stariji, sa druge strane, jesu živeli u vreme kada smo istovremeno imali bombe u Bosni i najveće koncerte u Beogradu. Cecine kasete su se u ogromnom tiražu prodavale ispod tezge dok su bombe padale i njen muž radio šta je radio.“, govori nam Nemanja.
Kao što objašnjava, kulturni elitisti su nakon 5. oktobra pokušali da turbo-folk trajno obeleže kao „ratnu muziku“, proizvod najtamnijih godina. „Posebno su postali glasni sa usponom tog „drugosrbijanizma“, etiketirali i direktno vređali veliki deo naroda sa svojim narativima o „krezuboj publici“ i „stavljanju štikle na opanak“ i to nam se na kraju svima obilo o glavu.“, ističe on, „turbo-folk je nastao mnogo pre Miloševića i pre nego što je skovan taj nesrećni termin, i turbo-folk postoji i dan-danas.“
„Da li je eksploatisan od strane režima da kreira određenu veselu sliku i skrene pažnju sa svih monstruoznosti koje su činjene – svakako. Nešto je moralo da popuni televizijske termine da se ne bi emitovalo ono što je od značaja za javnost. Danas to čine rijaliti programi. Ali turbo-folk je žanr koji je nastao prirodno, u skladu sa situacijom koja se dešavala na svetskoj sceni, paralelno sa svetskom scenom i nastao bi bez obzira na ratove i raspad zemlje.“, zaključuje Nemanja
Dakle, mlada publika u postmodernom društvu aktivno briše granice između žanrova i subkultura, konzumirajući muziku ne prema ideološkim ili klasnim linijama, već prema ličnom afinitetu, identitetu i emociji koju u njoj prepoznaju. U svetu u kojem je ironija često način otpora, a mimovi oblik političkog izraza, turbo-folk više ne nosi stigmu koju su mu generacije pre pokušale nametnuti.
Starije generacije, koje su često oblikovale svoje stavove prema ovom žanru kroz prizmu trauma devedesetih i kulturnih podela iz tog vremena, možda neće razumeti novu estetiku i senzibilitet publike. Ali nerazumevanje ne bi trebalo da preraste u osudu. U društvu koje se menja, i kulturni izrazi traže novo čitanje oslobođeno predrasuda, a otvoreno za dijalog. Turbo-folk tačnije World music, dakle, nije muzika za „neobrazovane“ ili „kriminalce“, već za one koji u njoj nalaze ritmove svog vremena bez obzira na to da li su ti ritmovi nostalgični, otporni, oslobađajući ili prosto iz ljubavi prema tom žanru.
Naslovna fotografija: Canva
Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru programa Mreže za izveštavanje o različitosti. Sadržaj članka isključiva je odgovornost Zoomer-a (ili stavi autorke teksta) i ne odražava nužno stavove Evropske unije, niti Mreže za izveštavanje o različitosti.
