„Da li si ikad sanjala bolju verziju sebe? Mlađu? Lepšu? Savršeniju?“ – ova rečenica zvuči kao i svaka druga reklama za kozmetičke proizvode koje targetiraju žene. Od onih „čudotvornih“ krema, odeća koja preoblikuje telo, pa sve do estetskih zahvata koje obećavaju potpuni fizički preporod.
Međutim, ove reči nisu samo marketinši trik već citat iz filma The Substance (2024, Coralie Fargeat). Kroz jezivu estetiku body-horora, Fargeat istražuje složenu dinamiku između pritisaka društva i lične borbe žena sa sopstvenim telom. Film razotkriva koliko je daleko kapitalističko-patrijarhalni svet spreman da ide u eksploataciji ženskog izgleda i mladolikosti, dok nas istovremeno podseća da posledice tih napora najčešće osećaju isključivo žene.
Ova surova priča ne ostavlja prostora za iluzije. Ona otvara pitanje: na šta smo sve spremne da pristanemo kako bismo ostale vidljive i prihvaćene? I, što je još važnije, koliko često ovu borbu vodimo same, zarobljene u okviru očekivanja koji oblikuju naše javne i privatne živote?
Lepota modernih horor filmova leži u njihovoj sposobnosti da kroz zastrašujuću estetiku osvetle realne društvene probleme. The Substance nam upravo to donosi—ogoljenu realnost žena u zabavnoj industriji, gde prvi znaci starenja često označavaju početak kraja njihove relevantnosti. Umesto da se fokusiraju na njihov talenat, umeće u glumi, muzici ili umetnosti, intervjui i naslovi počinju da preispituju njihove bore, figuru ili druge fizičke karakteristike. Razlog toga jesu patrijahalane vrednosti, koje nam Hristina Cvetinčanin Knežević (poznata na Instagramu kao @feminizam_iz_teretane) objašnjava da u tom patrijahalnom ključu mladost označava lepotu i time se ženama pripisuje dekorativna a ne intelektualna funkcija.
„Zbog toga se ženama starenje teško prašta, one postaju „babe”, dok muškarce seda kosa i bore čine „srebrnim liscima”.“, dalje nam objašnjava Hristina i napominje, „Pritisak na mladost se u patrijarhatu izuzetno izopačuje, jer se žene, pored dekorativne funkcije, svode i na reporoduktivnu funkciju inkubatora, te se kao prastare otpisuju i na samom pragu druge polovine tridesete, a ponekad i na samom početku tridesetih.“
Patrijarhat stvara iluziju da je jedina vrednost žene njena poželjnost u očima muškarca. Time se postavlja ideal žene koja je mlada, ili koja, barem, uspeva da zadrži mladolikost. Dragana Dukuljev (poznata na Instagramu kao @dacamagic) objašnjava da ovakav narativ vrši ogroman pritisak na žene, namećući im ideju da moraju ulagati maksimalne napore kako bi sačuvale mladolikost. U suprotnom, njihova relevantnost u društvu nestaje, dok se sve druge vrednosti koje poseduju automatski zanemaruju.
Međutim, patrijarhat nije jedini odgovoran za implementaciju ovih nerealnih standarda. Tu dolazi i kapitalizam, koji ženama nameće proizvode i usluge pod maskom rešenja za „problem“ starenja. Od krema koje obećavaju da će te podmladiti za 20 godina, preko steznika koji „preoblikuju“ telo, pa sve do krajnje tačke—kozmetičkih operacija.„Kapitalizam se hrani nesigurnošću žena, ulažući ogromne napore da taj narativ o mladolikosti postane još snažniji,“ ističe Dragana. „Forsira ih da troše ogromne količine novca na proizvode i procedure koje obećavaju ‘večnu mladost’, dok se njihova prava vrednost gubi u toj trci za nerealnim idealima.“
Ironično, dok žene u većini industrija nisu shvaćene ozbiljno i često se suočavaju sa preprekama da budu prihvaćene kao ravnopravne profesionalke, u industriji zabave one postaju predmet opsesije ali samo dok izgledaju dovoljno mladoliko. Tamo gde bi njihov talenat i veštine trebalo da govore same za sebe, njihova vrednost se meri količinom hijalurona i elastičnosti u koži.
„Sve ovo je doprinelo ustaljeno mišljenje da žena ne može biti i lepa i pametna, već može samo jedno. A ako si lepa, onda, u mešovitim kolektivima, pored umanjenja svog rada i doprinosa tog rada kolektivima, treba da budeš spremna i na seksualno uznemiravanje.“, govori nam Hristina i podvlači, „Naravno da se od muškaraca toliki pritisak na izgled i mladost ne očekuju, a takođe su i značajno ređe izloženi preispitivanju svoje ekspertize i seksualnom uznemiravanju zbog svog izgleda.“
Dakle, sa jedne strane, od žena se očekuje da balansiraju između nemogućih ideala lepote i dokazivanja svojih profesionalnih kompetencija, dok se sa druge strane muškarcima pruža sloboda da grade karijeru bez tih istih opterećenja. Ovaj disbalans stvara atmosferu koja produbljuje rodnu neravnopravnost na tržištu rada, sputavajući žene u napredovanju i svodeći ih na spoljašnji izgled, čime se dodatno normalizuje seksizam u radnom okruženju. Dodaje nam Draga Dukljev da ovakva atmosfera stvara rivalstvo među ženama, gde se takmiče i porede samo na nivou fizičkog izgleda, iako to nema nikakve veze sa njihovim znanjem i kvalifikacijama.
Ovaj pritisak na izgled postaje još očigledniji kada pogledamo žene koje su javne ličnosti. Političarke se često kritikuju ako izgledaju „previše“ ili „prelepo“, dok se glumice i pevačice u suprotnom, kritikuju ako nisu unutar tog uskog ideala lepe žene. Postavlja se pitanje: zašto su žene u „ozbiljnim“ profesijama, kao što su politika ili biznis, manje kompetentne ako su lepe? Da li lepota i profesionalnost mogu zaista da budu u kontradikciji?
Najveći uticaj na ovo imaju mediji koji (pod)svesno oblikuju našu percepciju.
Domaći tabloidi često se upuštaju u vulgarnu kritiku fizičkog izgleda političarki, dok retko kada obrađuju njihov profesionalni rad ili doprinos na poziciji koju zauzimaju (iako postoje izuzeci). Ova praksa nije specifična samo za Srbiju, već je prisutna i u globalnim medijima. Tokom predsedničke kampanje u SAD-u, na primer, Kamala Harris bila je često predmet komentara u vezi sa svojim izgledom, iako su mnogo važniji aspekti njenog političkog delovanja bili zanemareni. Međutim, najekstremniji slučaj u poslednjim godinama dogodio se u Finskoj, gde je premijerka Sanna Marin, tada 36-godišnja, doživela oštre kritike nakon što su u javnost procurile slike sa privatne zabave.
Mediji imaju tu moć, hteli mi to da priznamo ili ne, da oblikuju kako većina percipira javne ličnosti i kako mi percipiramo sami sebe. Pored novina i tabloida, filmovi, serije i muzički spotovi kasnih 90-ih i ranih 2000-ih godina su klasifikovali žene među „debelima“ jer nisu, po tadašnjim standardima, bile dovoljno mršave. Ovaj trend, koji je uticao na generacije žena, postavio je nerealne idealne slike o tome šta znači biti lepa, često ne uzimajući u obzir zdravlje ili individualnost. Više o tom trendu možete pročitati u tekstu „Arhetip debele devojke“.
Konstantno isticanje mladosti i lepote u medijima dodatno pojačava osećaj da žene „gube vrednost“ sa godinama. Ovaj pritisak ne dolazi samo iz površinskih prikaza u medijima, već se temelji na duboko ukorenjenim društvenim normama koje favorizuju mladost kao ultimativni pokazatelj vrednosti žene. „Ne smemo da zaboravimo da se ove ideje nameću od strane dva velika i sveobuhvatna sistema, patrijarhata i kapitalizma, koji imaju prednosti od toga što nas drže potlačenim kroz nesigurnost u vezi svog fizičkog izgleda“, ističe Hristina, naglašavajući da je važno pozvati kompanije na odgovornost za perpetuiranje ovih normi. S obzirom na to da profitiraju od nesigurnosti koju izazivaju, posebno kroz industrije lepote, moda i mediji, odgovornost je na svim sektorima društva da se aktivno bore protiv ovih destruktivnih obrazaca.
Kako se deprogramirati od patrijarhalnih i kapitalističkih stega? Hristina smatra da je ključni prvi korak normalizacija starenja kao biološkog procesa, umesto da se gledamo kroz prizmu estetskog pritiska. Fokus bi trebalo da se prebaci sa borbe protiv bora i drugih fizičkih znakova starenja na zdravlje, jer je to najvažniji aspekt. Druga bitna stavka koju Hristina ističe jeste edukacija o industriji lepote. Često zaboravljamo da je koža organ koji treba negovati, a ne samo estetski oblikovati, pa bi trebalo da se fokusiramo na zdravlje tog organa, a ne na to da li imamo boru ili fleku. Poslednja važna preporuka koju Hristina daje jeste, „digitalni egzorcizam“ – čišćenje svog digitalnog prostora od nerealnih očekivanja i loših uticaja koji se perpetuiraju kroz društvene mreže, jer upravo tu često dolazi do najgorih pritisaka.
Društvene mreže su postale ključna platforma za oblikovanje naših vrednosti, ali i za širenje nerealnih standarda lepote i mladosti. Često, umesto da promovišu autentičnost, ove mreže hrane kulturu perfekcionizma, stvarajući pritisak na žene da se uklapaju u idealizovane slike. Iz tih razloga je potreban, kako kaže Hristina, „digitalni egzorcizam“ koji je nužan korak u oslobađanju od normi koje društvo, pre svega patrijarhat i kapitalizam, nameću.
„Zato je jako bitno pre svega raditi na sebi i rešiti se pogrešnih uverenja koje nam društvo forsira. Umesto upoređivanja sa drugima, i njihovim godinama, potrebno je da uživamo u našim životima i stvarima koje nas ispunjavaju. Na privatnom i poslovnom planu.“, zaključuje Dragana.
Sa dolaskom nove generacije u industriju filma, serija i zabave vidimo da se implementiraju novi standardi koji se bore protiv nerealnih očekivanja koje se nameću ženama. Različitim tipovima tela, rasama, seksualnostima i etnicitetima se daje medijski prostor kako bi povećali svoju vidljivost, međutim to su uglavnom ili „popunjavanje kvote“ ili u produkciji „indi“ iliti alternativnim kućama. Imamo dosta primera kako na svetskoj tako i na domaćoj sceni influensere_ke koji se fokusiraju na edukaciji i mentalnom zdravlju, kao što su naše sagovornice, čiji je cilj da im kolektivno izađemo iz tog kapitalističkog i patrijahalnog kaveza u koji smo gurnuti.
Međutim, ono što nam sam film prikazuje jeste, da sve dok stari, beli muškarci sede u foteljama i drže najveću moć u industriji zabave, žene, a i muškarci, ostaju podvrgnuti nerealnim standardima lepote koje je gotovo nemoguće ispuniti. Iako se nisam fokusirala na lika Danisa Quaida, on je zapravo oličenje te industrije i sistema. On ne samo da simbolizuje pritisak na izgled i perfekciju već i perpetuira ideju da moć i uspeh dolaze kroz kontrolu i eksploataciju, kako kreativaca, tako i publike.
Da bismo zaista promenili te norme, potrebna je šira podrška alternativnim projektima, glasovima koji osnažuju različitost i onima koji preispituju status quo. Samo tako možemo da se približimo industriji koja ne nameće već prihvata, koja slavi autentičnost i odbacuje ideju savršenstva kao uslov za vidljivost i uspeh.
Autorski tekst Ane Adžić nastao je u okviru Mreže za izveštavanje o različitosti (Reporting Diversity Network).
Naslovna fotografija: Canva
