Krajem februara, Srbijom je odjeknula vest: Grupa Grupa poziva vas na premijeru nove predstave! Iako nema ničeg neobičnog u činjenici da jedno nezavisno, omladinsko pozorište, na svom repertoaru ima novi naslov, neobičan je bio tajming: u sred blokada i masovnih protesta. Samo mesec dana, nakon što je članica i glumica ovog pozorišta, studentkinja Pravnog fakulteta, Sonja Ponjavić, udarena automobilom na raskrsnici kod tehničkih fakulteta, za vreme odavanja pošte nastradalima u Novom Sadu. Dodatno i samo dva dana, nakon što smo osnivača i reditelja Grupe Grupe, Vladana Slavkovića, gledali kako celih šest sati blokira govornicu Skupštine Grada Kraljeva, u svojstvu odbornika Lokalnog fronta, koji zahteva da se gradonačelnik ovog grada, udalji sa sednice, zbog svojih uvredljivih objava, gestova i komentara. Pozorišna publika Srbije, nije mogla ni da zamisli da se ekipa Grupe Grupe, u ovako napetim okolnostima, redovno sastaje na probama i priprema novi komad.
Iz Reflektor teatra, odmah smo se javili s pitanjem: ZAŠTO SADA?! Reditelj predstave bio je jasan: „Da bismo se setili za šta se borimo!”
Istog trenutka, bilo nam je jasno: stvari koje su se dogodile u društvu, za ovu ekipu mladih, bile su suviše lične i suviše bolne. Njihovo pozorište, bilo je siguran prostor u kom su mogli da budu zajedno. Scena je mesto sa kog su morali da progovore, da bi se ohrabrili za nove borbe i nove pobede… Pa, kad je Grupa Grupa uspela da s prve linij borbe, izađe sa premijerom, zašto bi Reflektor teatru bilo teško da im organizuje gostovanje?!
U sredu, 19. marta, na Sceni Reflektor teatra, beogradska publika moći će da pogleda predstavu „RAKE”. Uznemirujući naslov ovog komada, dodatno je pojašnjen citatom: „oko groba prijatelji stoje svako misli ja sam prošo bolje”, a iza svega, krije se komad o odrastanju u malom gradu i svemu što čini živote mladih ljudi, iz malih sredina. Autorka ovog komada je SOFIJA DIMITRIJEVIĆ, a komad „Rake” napisala je u saradnji sa Vladanom Slavkovićem i mladim ansamblom kraljevačke Grupa Grupe.
Sofija nije novo lice na Zoomeru, naprotiv: ona je ovde od samog početka, kao istaknuta predstavnica prve redakcije, koju je Zoomer ikada okupio. Gostovanje predstave „Rake” dalo nam je savršen povod da joj se javimo i da je pitamo gde je i šta radi.
Kada je Zoomer lansiran u sajber-spejs, bila si jedna od najčitanijih autorki na ovom portalu. Kako si došla u Zoomer i po čemu pamtiš taj period?
Portal Zoomer je obeležio prvu godinu mojih studija. Na poziv dramaturškinje i prve urednice Sare Radojković, ušla sam u svet novinarstva, a sa stasavanjem Zoomera, stasavala sam i ja… Pamtim slobodu i bespogovorno poverenje urednica i urednika, neizmerno značajne za jednu mladu studentkinju dramaturgije. Imala sam priliku da radim intervjue sa istaknutim umetnicima, muzičarima i influenserima, a autorski tekstovi u kojima sam se bavila analizom filmova i popkulturnih fenomena, bili su važni za moje kasnije pisanje i promišljanje.
Na Zoomeru si vodila stalnu rubriku „Intervju sa Sofijom Dimitrijević”. Koji od ovih intrevjua ti je ostao posebnom sećanju i najzad – kakav je osećaj biti sa druge strane?
Intervju sa rediteljem Ljubbom, pokazao mi je koliko je prepoznavanje divna stvar. Pričali smo o Oldousu Haksliju, hrabrosti i formi. … Sada, kada sam ovde, osećam uzbuđenje i osvešćujem da vreme prolazi.
Iako te za Zoomeru malo svojatamo, istina je da si pisanjem velikih formi, počela da se baviš kao mala, pa u biografiji imaš nagrađeni roman, koji si objavila sa samo petnaest godina. Zato nas zanima: šta je pisanje značilo u tvom odrastanju? I kako si odlučila da ćeš studirati dramaturgiju?
Pisanje je ono kroz šta se oduvek izražavam. Prvu pesmu sam napisala čim sam naučila slova. Govorila je o proleću i leptirima. Kako sam odrastala, kroz knjige sam shvatala koliko pripadam pisanoj reči i koliko će ona za mene biti neizbežna. Za dramaturgiju sam saznala slučajno, u letu, na kratkoj filmskoj radionici u Čačku. Tog dana sam odlučila da ću je studirati. Bilo je proleće.
U toku tvojih studija na Fakultetu dramskih umetnosti, dogodilo se nekoliko stvari, koje su tektonski potresle čitavo društvo. FDU je prva obrazovna institucija, iz koje je počeo javni govor o seksualnom nasilju nad studentkinjama. Samo par godina kasnije, FDU je postao i epicentar najmasovnijih studentskih protesta u istoriji Srbije. Kako je bilo studirati u ovom periodu? I kako, iz konteksta ovih događanja, posmatraš svoju generaciju?
Sve što se dešava tokom mojih studija na Fakultetu dramskih umetnosti svedoči o hrabrosti generacije od koje su mnogi odustali. Ono što odlikuje Generaciju Zed su razumevanje, manjak straha od eklektičnosti i povezanost, uprkos optužbama o otuđenosti. Smatram da je baš uz Gen Z, da parafraziram pisca Mišela Uelbeka – koji, naravno, ne govori o njoj – moguća promena forme. Ili promena teme. Ili promena obeju.
„Rake” su komad o odrastanju. Kako je taj komad nastao? Šta je bila tvoja inicijalna ideja i kako si je dalje razvijala?
Odrastajući u Čačku, gledala sam mlade živote koji kopne u stegama malog mesta i postaju okrutni u vremenu koje ovde ne teče, nego stoji. Besprizorna deca takvog sveta, nenaviknuta na nežnost, podstakla su me na razmišljanje o posledicama sazrevanja sačinjenog od surovosti. Komad sam napisala sa dvadeset godina, na poziv Vladana Slavkovića i čini mi se da sam tada, po prvi put, osvestila sopstvenu poetiku. Trudila sam se da priča bude koherentna i precizna, a inspirisana piscem Vedekindom, želela sam da ispričam ponešto o očevima, majkama i deci.
Za vrlo kratko vreme, „Rake” su doživele dva izvođenja. Jedno u instituciji kulture, sa profesionalnim glumicima, drugo na nezavisnoj sceni i u omladinskom pozorištu. Možeš li da uporediš ove dve predstave, dva procesa, dva iskustva?
Tekst „Rake” u Beogradskom dramskom pozorištu, u režiji Dajane Josipović i u izvođenju mladih glumaca Fakulteta dramskih umetnosti, doživeo je potpuno drugačije čitanje i žanrovsko izmeštanje, koje mu je dalo nov kontekst. Poigravanje sa horovima očeva i majki u komadu, rediteljkino tumačenje patrijarhata i rodnih uloga, doprineli su tome da „Rake” dobiju novo ruho. Proces je bio intenzivan s obzirom na ključ predstave, koji je zahtevao izuzetnu predanost i koncentraciju. S druge strane, „Rake” u omladinskom pozorištu u Kraljevu, u režiji Vladana Slavkovića, poseduju izvesnu plemenitost, s obzirom na to da su glumci srednjoškolci koji iz neposrednog iskustva tumače komad. Oni na scenu donose nešto što je trenutno njihovo, tužno i isinito. Divno je videti kako jedan tekst može biti interpretiran na dva, po svemu neuporediva načina.
Poznato je da su Reflektor teatar i Grupa Grupa, dva nezavisna pozorišta u bratsko-sestrinskim odnosima. Među konceptima i ljudima koji nas povezuju, nalaziš se i ti. Radila si u Reflektor teatru, a radila si i sa Grupa Grupom. Zato nas zanima: da li smo stvarno toliko slični, kao što mislimo?
Ono što spaja GrupaGrupu i Reflektor teatar jeste nepresušna vera u pozorište. Smelost i rad na kom se oba zasnivaju, od izuzetnog je značaja za mlade autore. Odvažnost i odabir tema kojima se bave u svojim predstavama, potvrđuju da je nezavisno pozorište moguće i neophodno.
U radu na predstavi „Ćao svima” Reflektor teatra, pokazala si izvanredno poznavanje influenserske scene Srbije i generalno dobro poznavanje internet zajednice u našoj zemlji. Šta za tebe predstavlja internet? I kakve mogućnosti kreativnog izražavanja nam nude novi mediji?
Internet je sastavni deo mog života, neodvojiv od mog bića i determinišući za moje sazrevanje. Kroz njega sam naučila dosta o semiotici, simbolu, znaku i indeksu. Tek mnogo kasnije, saznala za Klod Levi Strosa… U svakom slučaju, rad na predstavi „Ćao svima: Pravda za influensere” pokazao je kako su, godinama sakupljana znanja na Internetu, praktično primenjiva i kako, uz dobru analizu, nastaje transmedijalno pripovedanje. Novi mediji su riznica paradoksa i nadahnuća, a samim tim, plodno tle za stvaranje, koje nudi slobodu moje omiljene, umnogome pomenute – forme.
Odrasla si u Čačku. U Gradskom pozorištu Čačak, izveden je i tvoj komad „Srne ne krvare”. S obzirom da je Gradsko pozorište Čačak, najmlađe institucionalno pozorište u Srbiji, zanima me kako gledaš na njegovo osnivanje? Šta je Čačak dobio, kada je (ponovo) dobio profesionalno pozorište?
Kada je nastalo Gradsko pozorište u Čačku, išla sam u srednju školu. Prva predstava koju sam pogledala, „Triptih o radnicima”, zatekla me je nespremnu. Nisam znala da pozorište može toliko da ushiti i razoruža. Za naš grad je naročito značajno što ono postoji i odoleva svim nevoljama u vremenu u kom je pozorište u malim mestima prisutno, ali nehajno i uzgred. Čačak je sa Gradskim pozorištem dobio priliku za umetnost.
Kraljevačka predstava „Rake” biće izvedena na Sceni Reflektor teatra, 19. marta. Da li ćeš biti u publici i kako bi pozvala beogradsku publiku, na ovu predstavu?
Dođite da gledate mlade ljude koji vole svetla i vole reči i vole da govore o onome što ih boli. Dođite da se podsetite zašto smo otišli i zašto neki nisu… Naravno, devetnaestog marta, biću u Reflektor teatru! Sedeću u publici, ali negde sa strane, jer uvek imam tremu.
Pridružujemo se Sofiji, pa vas na predstavu RAKE, pozivamo i mi!
Sreda, 19. mart, 20h. Dorćol Platz.
Ulaz je slobodan, a svi koji to žele, nakon predstave, mogu da ostave svoju donaciju. Grupa Grupa najavljuje da će novac prikupljen od donacija, uložiti u produkciju festivala ANFIteatar, koji svakog jula, organizuju u Kraljevu. Takođe, biće ovo prilika za razmenu i druženje sa hrabrim, mladim glumcima i revolucionarima. Njihova imena su: Maša Mitović, Nikola Milićević, Anastasija Martić, Dušan Korać, Novak Dugalić, Bogdan Milenković, Marko Stefanović, Tamara Gajović, Emilija Milićević i Stefana Glavčić. DOBRO DOŠLI_E!
Razgovarala: Minja Bogavac
Foto: privatna arhiva
