Ratovi devedesetih postali su svojevrsna tabu tema koja se evocira samo onda kada je u medijima neophodno imenovati neprijatelja. Događaji iz tog perioda još uvek nisu dovoljno „istorija” da bi ušli u udžbenike iz istorije, ali se po potrebi taj period koristi kako bi politički akteri zemalja iz regiona „onu drugu stranu” okarakterisali kao neprijatelje koji žele da nam napakoste. Evociranje ratnih trauma koristi se kao svojevrstan način pacifizacije naroda, neprestanim spinovanjem narativa od pre trideset godina skreće se pažnja sa stvarnih, aktuelnih problema i afera koje mogu ugroziti političke strukture na vlasti.
Primera koji bi potkrepili ovu tezu ima mnogo — od olakog korišćenja termina „ustaša” od strane tabloidnih medija, do optuživanja studenata da su hrvatski agenti koji su tu kako bi uništili Srbiju u specijalnim emisijama na televiziji sa nacionalnom frekvencijom Pink.
Međutim, sa talasom protesta, mlađe generacije su sve vokalnije u odbijanju da im životi budu omeđeni narativima iz perioda pre njihovog rođenja. Organuzacijom skupova podrške i solidarnosti nakon pada nadstrešnice, reakcijama na medijske natpise putem saopštenja i međusobnom saradnjom pokazuju da za ove narative više nema mesta. Nove generacije žive u drugačijoj realnosti.
MLADI KOJI ODBIJAJU DA IH OBLIKUJU 90e
Kristina je studentkinja iz Subotice na studijama u Novom Sadu. Hrvatske je nacionalnosti, a ceo život provela je u Srbiji. Tvrdi da nikada nije imala problema zato što je Hrvatica, pre svega zbog iskustva života u multikulturalnoj sredini, ali i zato što, smatra ona, nove generacije tolerantnije prema razlikama.
„Niko me nije dirao zbog toga što sam Hrvatica, mada ne mogu ni da kažem da je to zbog toga odakle dolazim, jer Subotica ipak mora da bude tolerantna prema različitim nacionalnostima, pošto smo po tome i poznati. Kada sam došla na fakultet u Novi Sad, nikoga nije bilo briga odakle sam. Mislim da naše generacije više ne zanima ko je šta”, priča Kristina.
Poslednjih pet godina u Novom Sadu živi i Uroš Cvjetičanin, Srbin iz Karavukova. Ovaj mladić uviđa da je odnos prema hrvatskim studentima: „kako prema kome“.
„Pošto je moj otac iz Vukovara, igrali smo se tamo često kao deca. Tada sam bio zaštitnički nastrojen prema sestrama jer su roditelji separatisali nas i njih, ali kako smo starili, to se izgubilo”, priča Cvjetičanin, ali i napominje da postoje razlike između njegovog rodnog mesta i Novog Sada.
„U Karavukovu, selu koje je na granici sa Hrvatskom, nema toliko mržnje prema Hrvatima, dok sam se mnogo češće s tim susretao kada sam se preselio u Novi Sad. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da je naša generacija kriva za to, ali mogu da kažem da se nadam da nećemo napraviti istu grešku sa našom decom”, smatra.
Njegov imenjak, koji danas takođe živi u Novom Sadu, Uroš Antić rođen je i odrastao u Vukovaru. Ovo iskustvo ga je oblikovalo i danas veruje da je njegov život obeležen postratnim periodom.„Moje odrastanje u Vukovaru svakako je bilo uslovljeno posleratnim periodom, pošto sam rođen pet godina nakon mirne reintegracije. Prve godine su bile teže, jer su bile godine slabijeg odnosa između dve zajednice, srpske i hrvatske, gde su se često javljale diskriminacije i segregacije i među najmlađima. Kroz formalno obrazovanje imao sam kontakt sa svojim crtama identiteta, ali je i to donosilo određene izazove, jer kada si u gradu sa tolikom ratnom traumom javno označen srpskim identitetom, naprosto se ističeš i postaješ neka crna ovca”, kaže Antić, ali napominje i da je generacija kojoj pripada — generacija Z — ipak doprinela izgradnji zajedničkog društva.
Svakako da smo mi kao generacija Z doprineli izgradnji nekakvog zajedničkog društva i ne mogu da kažem da sam poštovao geto u koji su nas stavili. Imao sam popriličan kontakt sa decom većinskog naroda, ali to su bili neki prvi kontakti gde smo učili jedni o drugima i učili da poštujemo žrtve jedni drugih.
Uroš ANTIĆ
Sa druge stranice granice, student Filozofskog fakulteta u Zagrebu Ivano Uglik takođe je osetio i zavoleo multikulturalnost u Vukovaru, gradu koji često upoređuje sa rodnim Vinkovcima.
„Vinkovci su jedno jako homogeno mesto. S obzirom na to da nisam imao dodira sa Srbima, nisam imao ni netrpeljivost prema njima. Međutim, Istočna Slavonija je veoma konzervativna sredina, što se najviše odražavalo u školi, gde su nas učili da je Hrvatska izuzetno homogena sredina, i to su predstavljali kao jako dobru stvar, zbog čega mi je bilo krivo jer sam oduvek voleo druge kulture. Ja kažem da sam Vukovarac zato što sam se tamo osećao prihvaćeno i slobodno. To jeste multikulturalna sredina u kojoj sam proveo celo svoje srednjoškolsko obrazovanje, gde sam imao podjednako i srpskih i hrvatskih prijatelja. Doživljavao sam ih jednako, ali sam video da postoje možda neke potajne netrpeljivosti sa obe strane, iako to nije bilo često”, podelio je Ivano.
„USTAŠA” – PEJORATIV, ILI IPAK NEŠTO DRUGO?
Iako mladi ljudi sa kojima smo pričali spadaju u deo društva koji ceni razlike i nema problem sa ljudima suprotne nacionalnosti, i oni uviđaju da postoje sistemski problemi koji doprinose konstantnoj instrumentalizaciji ratnih sukoba iz devedesetih godina. Manjak obrazovanja kao i plasiranje toksičnih narativa u medijima od strane političara dovode do govora mržnje, sukoba, pa i fizičkih napada.
Natalija Havelka, advokatica za ljudska prava i direktorka Centra za mir iz Osijeka, objašnjava da je to posledica toga što se na procesu pomirenja ne radi dovoljno, te da su propusti u oblasti formalnog obrazovanja veliki.
„Mlađe generacije veoma teško vide ceo proces pomirenja od rata pa do danas, jer on nije uključen u proces formalnog obrazovanja, što organizacije civilnog sektora zagovaraju već jako dugo. Mladi nisu upoznati sa tim delom i u našim školskim knjigama opisuju se vojni poduhvati, ali se ne spominju mirovne akcije, koje su tada bile veoma uspešne”, smatra Havelka i dodaje da tome posebno dolazi sveopšta upotreba termina „ustaša“.
Ivana, kao osobu hrvatske nacionalnosti, ovaj termin ne vređa, zato što zna zašto ga određeni mediji koriste.
„Taj termin vidim kao jedan pežorativ koji koriste srpski tabloidi kako bi dobili više klikova. Ne vidim to kao napad na mene, jer znam iz kojih razloga oni to rade”, kaže Ivano i dodaje da mu je od tog termina problematičnije „slavljenje lica poput Vojislava Šešelja“.
Sa druge strane, Uroš Antić naglašava da se ne radi samo o pežorativu, već da sa ovim terminom postoji još problema.
„Imam vrlo podeljena mišljenja o tome. Koristiti izraz ‘fašista’ je poprilično primenjivo na sisteme koji nas okružuju i danas globalno primećujemo mnogo elemenata fašizma u svetu. Žalosno je, i svi smo svesni, da su ustaše bili fašistički pokret, ali mene je strah jer srpsko društvo, kada koristi taj izraz, ne fokusira se na momenat fašizma nego na njegov prefiks — hrvatski fašista — i tu je mnogo veća uvreda pripadati hrvatskom obliku identiteta nego fašističkom. Zato mislim da je pogrešno. Da, treba nešto adresirati kao fašizam, ali da li ga treba adresirati kao hrvatski fašizam — ne”, smatra Antić.
Međutim, analiza medijskih narativa pokazuje da ove prakse jednako funkcionišu na obe strane, što je posebno osvetilo trenutak kada su srpski studenti došli u Osijek na svom putu do Brisela i kada organizovali komemorativni skup posvećen tragediji u Novom Sadu.
„Kada su srpski studenti trčali za Brisel, Osijek im je bio prva stanica. Mi smo organizovali doček, kao i kasnije komemorativni skup 1. 11. 2025, o čemu smo obavestili medije, gde su komentari ispod tih objava bili užasni. Navodili su da smo mi nekakvi četnici i da Osijek postaje Osek i slično”, navodi Havelka.
SEPARATIZAM: PROFITABILNA MEDIJSKA PRIČA
Mediji u trci za klikovima i šerovima, jureći što ekskluzivniju ili što šokantniju priču, često posežu za ovim narativima jer je sa njima reakcija zagarantovana. Političke strukture koriste njima bliske medije kako bi plasiranjem ovim narativima skrenuli pažnju sa drugih tema i generisali političke poene. Ova simbioza neetičkih medija i političkih struktura stvorila je „svet iskrivljenih slika” u kojima živimo različite realnosti, zavisno od toga koje medije pratimo i sa koje strane granice se nalazimo.
Zato upravo medije mladi vide kao glavne generatore narativa mržnje na Balkanu, čija je odgovornost nemerljiva.
„Mediji mnogo doprinose separatizmu između dve nacije. Većina medija ne gleda činjenično stanje, već gleda da napravi priču, a time samo odmažu u procesu pomirenja”, smatra Cvjetinčanin.
Kao ilustraciju ovoga, Uroš Antić navodi sliku koja danas vlada o Vukovaru, a koja, po njegovom viđenju, kao detetu Vukovara, ne odgovara realnosti.
„Mediji, naročito režimski hrvatski mediji, iskrivili su sliku Vukovara. Naš grad nikada nije bio Mostar, pa da je fizički podeljen na dve strane i da se preko ulice gledamo jedni na druge. Naše prve komšije bile su druge nacionalnosti, ali su se u tom medijskom spinu izgubile i druge nacionalnosti kojih u Vukovaru ima mnogo”, podelio je svoj utisak Uroš Antić.
Da novac igra veliku ulogu potvrđuje i slučaj hrvatskih medija koji izveštavaju o problemima nacionalnih manjina, a kojima su hrvatske vlasti nedavno smanjile sredstva iz budžeta.
Smatram da nacionalne manjine nisu dovoljno prisutne u medijima. Iako postoji emisija koja je posvećena nacionalnim manjinama, koja ide jednom nedeljno i bavi se njihovim pravima — to svakako nije dovoljno. Ima medija koji se finansiraju iz državnog budžeta, ali, recimo, imali smo slučaj ove godine gde je najveći nedeljnik Novosti dobio znatno manja sredstva iz državnog budžeta. Samim tim vidi se stav prema manjinskim zajednicama.
Natalija HAVELKA
Dok ove odluke predstavljaju direktan udar na male medije i medije manjina, normalno funkcionišu mediji koji plasiraju narative koji sadrže otvoreni govor mržnje, koji je po hrvatskim zakonima prepoznat kao zločin. A ovi narativi, prema monitoringu suđenja u ovim slučajevima, najčešće su usmereni upravo prema Srbima.
„Radili smo monitoring suđenja, gde smo evidentirali i motiv izvršenja zločina. Kada se radi o govoru mržnje, on je najčešće bio usmeren upravo prema Srbima”, napominje Havelka i zaključuje da vlasti ni u Srbiji ni u Hrvatskoj nisu zainteresovane za proces pomirenja.
Ovaj proces, u nedostatku političke volje aktera koji kreiraju političke okolnosti obe zemlje decenijama, ostaje nekim novim generacijama.
Naslovna fotografija: Canva
