U selu Radanovci kod Kosjerića, Ivana Jorgovanović Gligorijević spojila je majčinstvo i preduzetništvo, vodeći mlekaru koju je sa porodicom gradila od nule, bez pomoći države i lokalne samouprave. Nakon povratka iz grada, vođena željom da bude prisutna u odrastanju svoje dece, njihova lična odluka brzo je prerasla u posao koji danas podrazumeva noćne smene, pakovanje sira dok deca spavaju i stalnu borbu da se opstane isključivo sopstvenim radom. Govoreći o velikoj, često nevidljivoj ulozi žena na selu, Ivana pokazuje da feminizam van urbanih centara nije slogan, već svakodnevna upornost, solidarnost i život koji miriše na svež sir.
U selu Radanovci, nedaleko od Kosjerića, jedna mlada žena svakodnevno pomera granice onoga što se često smatra „muškim poslom“. Ivana Jorgovanović Gligorijević je većinska vlasnica mlekare, majka dvoje dece i preduzetnica koja je sa porodicom odlučila da gradi život i posao – na selu.
„Nakon diplomiranja na Poljoprivrednom fakultetu, suprug i ja smo odlučili da se vratimo na selo. Razlog tome je bilo prvenstveno obezbeđeno stambeno pitanje, jer bismo u Beogradu morali da radimo oboje. Pitanje je ko bi čuvao decu.“ – navodi Ivana Jorgovanović Gligorijević.
Povratak na selo nije bio samo ekonomska odluka, već i pitanje vrednosti – kakvo detinjstvo žele za svoju decu i koliko žele da budu prisutni u njihovom odrastanju.
„Onda je na red došlo pitanje o samoj deci. Gde želimo da žive, kako želimo da žive i sa kim želimo da žive. Pošto smo želeli da mi budemo prisutni u odrastanju naše dece, sled okolnosti je bio takav da se vratimo na selo, ovde u Radanovcima, i osnujemo neku našu ličnu priču.“ – kaže ona.
Lična priča vrlo brzo je prerasla u posao. Kako se posao razvijao, rasla je i porodica. A sa njom i obaveze koje, kako Ivana kaže, najčešće ostaju iza zidova mlekare.
„Pošto uglavnom gledam da odradim noću poslove koji zahtevaju dnevnu smenu, tada deca spavaju. Preko dana često nema ko da ih čuva. Oko osam uveče ih uspavljujem, noću dolazim, razlivam sir, pakujem ono što ima da se pakuje – i ujutru ponovo na noge.“ – opisuje Ivana kako izgleda jedan njen radni dan.
I dok se žene na selu često podrazumevaju kao pomoć, Ivana otvoreno govori o njihovoj stvarnoj ulozi i snazi, kao i o tome koliko joj je „ekonomski tigar“ od države u kojoj živimo pomogao u ostvarenju svoje ideje.
„Uticaj žena na selu je veliki i veliki doprinos još mogu da daju. Ovo jesu muški poslovi, ali realno, neki deo nije baš da ne mogu i žene da odrade. Nije nam pomogla ni država, ni lokalna samouprava — apsolutno ništa. Sve smo sami, iz svojih resursa i od onoga čime se bavimo ovde… Tako da sama činjenica da, umesto da gradimo mlekara tri meseca, gradili smo tri godine, govori dosta o tome da smo natenane i da smo polako sve morali sami da obezbedimo.“ – ističe Ivana.
Bez pomoći države i institucija, oslanjajući se isključivo na sopstveni rad i solidarnost među ženama, Ivana danas vodi mlekaru i porodicu – paralelno. Njena priča pokazuje da feminizam na selu ne mora da bude parola, već svakodnevna borba, upornost i zajedništvo. U Radanovcima, to ima vrlo konkretan oblik – i miris svežeg sira.
Naslovna fotografija: Darko Gligorijević/Zoomer
