Posebni serijal povodom šesnaest dana aktivizma traje, a današnji dan je bio posvećen Međunarodnom danu sećanja i dostojanstva žrtava zločina genocida. Tim povodom razgovarali smo sa aktivistkinjom Sašom Sereginom o rusko-ukrajinskom konfliktu, položaju imigranata u Srbiji, kao i o sredstvima javnog informisanja i manipulacijom informacijama.
Kako bismo u najkraćem mogli da opišemo rusko-ukrajinski sukob mladima koji nas prate?
Izbegavala bih izraz sukob jer on, kao prvo, ne odslikava realne razmere uništenja i razaranja u Ukrajini, a kao drugo i što još važnije, taj izraz više aludira na neku vrstu sučeljavanja strana čija je odgovornost u konfliktu relativno podjednaka. Naravno, ovo nije taj slučaj, ovo je agresivni rat koji je započela jedna država invazijom na drugu suverenu državu (uz prethodnu aneksiju i okupaciju dela te države).
Konflikt na prostoru traje skoro čitavu deceniju. Kako to utiče na međuljudske odnose stanovništva na teritorijama sučeljenih strana?
Odnosi su se značajno pogoršali nakon aneksije Krima i početka rata na Donbasu 2014. godine, ali ni tada skoro niko nije hteo da veruje da je napad Rusije i veliki rat neizbežni, pa su i dalje postojali mostovi saradnje i razumevanja izmedju dela društva sa ove i one strane rusko-ukrajinske granice. Invazija Rusije 2022. godine je prekinula te pokušaje i eliminisala svaku sumnju u stvarne namere „velikog“ suseda i nadu u mirnu koegzistenciju i popravljanje odnosa. Naravno, i uprkos svim užasima rata i posebno njegove sadašnje faze, i dalje postoje međuljudski kontakti sa obe strane – ali samo oni zasnovani na saosećanju, solidarnosti, osećaju odgovornosti i veri u istrajnost i pobedu naroda Ukrajine.
Vojna operacija je proglašena pre dve godine. Ljudskih resursa na frontu je sve manje, naročito sa ukrajinske strane. Kako komentarišete to da neretko možemo videti žene i adolescente na bojnom polju?
Žene se bore u Ukrajini od početka rata, trenutno u vojsci ima preko 40.000 žena, i veliki broj njih pre 24. februara 2022. nikad nije služio u vojsci. Znam za mnoge slučajeve gde su na front otišle filmske rediteljke, dizajnerke, preduzetnice, pravnice… Nesrećne okolnosti rata i potreba da se zemlja brani uticali su na to da se uloga žene u ratu preispita, pojavile su se inicijative koje se zalaže za ravnopravnost polova u ukrajinskoj vojsci, ali i za bolje i adekvatnije uslove za žene na frontu.
U prethodnih godinu dana se u Srbiju doselio veliki broj osoba iz Rusije i Ukrajine. Kakve uslove za život im je Srbija ponudila kao imigrantima?
Kad bismo pogledali detaljnije, neuporedivo veći broj ljudi se doselio u Srbiju iz Rusije nego iz Ukrajine, iz različitih razloga, iako postojeće statistike su nepotpune i nepouzdane. Kao relativno mala država na jugoistoku Evrope, mislim da je Srbija korektno dočekala imigrante, iako naravno postoje velike razlike u meri u kojoj je doseljenicima potrebna podrška države – i tu mislim da mnoge priče ostaju ispod našeg radara. Pošto lično najviše Rusa i Ukrajinaca u Beogradu poznajem iz antiratnih aktivističkih krugova, mogu reći da je na život mnogih od njih politička situacija ovde u zemlji takođe znatno uticala, nažalost negativno – nekoliko ruskih antiratnih aktivista bilo proglašeno nepoželjnim u Srbiji i prinuđeno da napusti zemlju.
U kakvim su odnosima osobe iz Rusije i Ukrajine koje sada žive u Srbiji i koje vrednosti zastupaju? Kakav je odnos između lokalnog stanovništva i pridošlim osobama?
Mislim da su ti odnosi inače dosta kompleksni, a posebno kada su dodatno smešteni u lokalno okruženje koje je takođe obeleženo dosta dubokim podelama. Za razliku od ukrajinske zajednice koja je kompaktnija i na neki način vrednosno i ideološki homogenija, nova ruska zajednica u nastajanju ima više ideoloških razlika, iako se stiče utisak da većina smatraju sebe osobama van politike i ne žele ni na koji način da dovode sebe u situacije političkog opredeljivanja ili izjašnjavanja. Odnos doseljenika sa lokalnim stanovništvom je po mom zapažanju uglavnom korektan ili dobar, a imigrantska zajednica takođe održava tesne kontakte među sobom.
Možemo li reći da je usmeravanje pažnje na sukob na Bliskom Istoku smanjilo zainteresovanost za rusko-ukrajinski sukob?
Apsolutno. Nažalost već i pre toga su počeli da se pojavljuju znaci „umora od rata“ u medijima, rat je iz naslovnih strana i udarnih termina premestio se u pozadinu, ljudi su počeli da se navikavaju na svakodnevna bombardovanja, granatiranja i razaranje gradova i naselja na tlu Evrope kao na vrstu svakodnevice. Taj fenomen opadanja pažnje i desenzibilizacije otvara mnoga pitanja ne samo na globalnom nivou, već i za nas obične aktiviste, koji se suočavamo sa mnogim dilemama nakon skoro dve godine antiratnog delovanja – iscrpljivanje ličnog resursa, manjak realnih rezultata kada je promena javnog mnjenja u pitanju, opadanje motivacije i zainteresovanosti građana, itd…
Na internetu može se ponaći mnogo lažnih vesti vezano za rusko-ukrajinski sukob. Kako možemo razlikovati kvalitetne vesti od dezinformacija? Koje izvore informacija savetujete?
Dezinformacije, propaganda i lažne vesti su zaista neizostavni deo i svojevrsni vid hibridnog oružja u ovom ratu. Mislim da svakoj osobi koja nije poznavala situaciju u Rusiji i Ukrajini pre rata i koja koristi limitiran medijski „prozor“ u svet kao deo svakodnevne rutine, nije uopšte lako doći do istinitih informacija a kamoli odjednom krenuti putem dekonstrukcije dominantnih lažnih narativa o ratu u medijima – to je gotovo nemoguća situacija. Ne verujem da publika Zoomer-a mnogo gleda domaću televiziju, ali to je po meni najgori izvor propagande i lažnih informacija od svih, posebno televizije sa nacionalnom frekvencijom, koje imaju jako veliki utičaj na formiranje javnog mnjenja.
Proceniti istinitost neke vesti van konteksta je često skoro nemoguće, zato su kvalitetni i kredibilni izvori ključni – najčešće to su istraživački novinari u uglednim ruskim, ukrajinskim i medjunarodnim izdanjima, zvanični ukrajinski izvori i kanali, ruski i ruskojezični nezavisni mediji (koji su u Rusiji zabranjeni), često dostupni na engleskom – Novaja gazeta, The Insider, NEXTA, Currenttime TV, za početak… Od domaćih medija rat u Ukrajini i vezana za njega dešavanja u Srbiji odlično i profesionalno prati Radio Slobodna Evropa (a bavi se i istraživanjima), dobre priloge i konzistentnost u izveštavanju imaju i Al Jazeera Balkans, Insajder TV, i nekoliko drugih medija… Nova TV, N1 i Danas i FoNet su takođe kontinuirano prenosili naše antiratne proteste, intervjuisali aktiviste i izveštavali sa naših dogadjaja, na čemu smo im neizmerno zahvalni.
Za kraj, pošto je u toku kampanja 16 dana aktivizma, nominujte troje ljudi za koje smatrate da su u 2023. godini ostvarili poseban značaj u aktivizmu ili u svojim javnim istupima, u promociji vrednosti u koje verujete.
Težak i nezahvalan bi to izbor bio, kao što je bila i teška cela godina iza nas… Svim srcem podržavam hrabre aktiviste i aktivistkinje na lokalu koji dižu glas u svom kraju za vrednosti slobode, dostojanstva i pravednijeg društva, pa bih nominovala Zoranu Crnojević iz Vršca, dugogodišnju aktivistkinju Čuvara/ki vatre koja je i ove godine bila ne samo na prvoj liniji otpora, već i na meti desnih ekstremista. Slična situacija je i sa Sofijom Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava, čije zalaganje za pomirenje u regionu, negovanje kulture sećanja i suočavanja sa prošlošću su vrednosti koje su mi izuzetno bliske, kao i podrška i solidarnost sa Ukrajinom. Kao trećeg kandidata nominovala bih Dragana Bjelogrlića, kao nekog iz profesionalno bliskog meni filmskog sveta, a ko je ove godine dao svojim aktivističkim nastupima autentičan i veoma značajan doprinos i podršku majskim protestima u Beogradu i predizbornoj inicijativi ProGlas.
Naslovna fotografija i fotografije u tekstu: Saša Seregina/privatna arhiva
