Vid mi još nije bio bistar kada sam ostao sam. Poslednje sećanje na tu majčinsku figuru mi je senka koja se pretvara u čudovište i nestaje.
Brdo nas, malih čačkalica sa borovnicom na nabodenom na vrhu smo ostali ispod lista te letnje večeri. Dok smo se migoljili, tako nabacani jedne na druge, sećam se da neki koji su bili ispod nisu preživeli. Imao sam tu sreću da je majka moje jajašce izbacila pri kraju pa sam bio na vrhu.
Hvala Bogu, imao sam sreće.
Svest o svom izgledu nisam imao. Samo sam bio svestan toga da sam neki insekt, ali koji, ne znam. Nikad sebe u celosti nisam mogao da vidim. Razvijao sam se normalno, nisam bio slab, bio sam, kako su govorkali oko mene „pravi primerak svoje vrste.“ Kod sebe sam mogao videti samo da imam neverovatno dugačko telo, i kuke sa iglicama umesto prednjih nogu.
Mi se, kao vrsta, brzo razbijamo. Već nakon dva meseca, u lutanju sam naišao na džinove koje mogu da razumem, ali oni mene. Malo dosadno. Nisam želeo ništa od njih, više sam ih posmatrao kao mesto za odmor.
Redovno su vrištali: „Aaa, bogomoljka, beži! „, i lupali su mi čvrge i šamare. Tako sam jednom odleteo do jedne bare i video prvi put svoju glavu.
Bože, mogao bih malo da se dovedem u red, očistim sredim i slično.
Vratio sam se nazad u zelenilo, gde je svakako bilo bezbednije za nas, bogomoljke.
Nikada me nisu privlačile ženke bogomoljke, ne znam zašto. Voleo sam da budem u njihovom društvu, ali ne i da seksualno opštim sa njima. One su me uvek rado prihvatale na njihovim skupovima, ali starije su me uvek gledale onako zavodljivo i samo su trljale svoje kuke jednu o drugu i pomerale svoje vilice, kao da bi me pojele. Ponašale su se kao brbljivi džinovi kada trljaju svoje dlanove i smeškaju se. Matorke sam stvarno mogao jednom rečju da opišem.
Fuj.
Kada bih bio u muškom društvu, primećivao bih da odjednom samo neko nestane, i ako neko pita za njega, neko bi rekao: „Ma došlo mu je vreme, bio je sa nekom od onih.“, slatko bi se nasmejali, i nastavili dalje sa temama koje imaju. Inače, „jedna od onih“ je zapravo jedna od milfara bogomoljske zajednice.
Desila se još jedna stvar koju sam saznao to veče. Osim ponovnog nestanka nekog iz muške populacije bogomoljki, saznao sam da se u okolini drugih mužjaka ponašam kao matorke kada se pridružim devojkama na divnim čajankama.
Čudno.
Bilo je vreme da se smestim na svoj list i spavam. Vrteo sam film po glavi o mojim osećanjima sa ženama i muškarcima i došao sam do zaključka.
Bože, pa ja sam gej.
Nastavio sam da razgovaram sam sa sobom o ovoj temi, ali taj razgovor je prekinulo glasno urlanje.
Raširio sam krila da poletim sa svog lista, i u tom trenutku sam pogledao da li neki predator ne vreba od ispod. Tada sam se zaledio. Ista ona zamagljena senka, moje prvo sećanje, ukazala se ispod mene, na istom mestu gde sam je prvi put i video.
Preslikan sam majka, po senci. Da imam suzne kanaliće, verovatno bih i zaplakao.
Nisam dozvolio da me nalet nostalgije savlada, nego sam poleteo da vidim šta se dešava, jer glas mi je bio poznat.
Kada sam doleteo, dešavao se masakr na jednim od mužjaka. Jedna od ženki je seksualno opštila sa njim, vidi se to, ali je počela da ga komada. Njene drugarice su navijale za nju dok ga je komadala. Kada je otpala glava, slavile su kao da su osvojile neki turnir, a ne izvršile ubistvo.
List iza kojeg sam se krio se pomerio i primetile su me.
Kažu da mužjaka kada vidi napaljene ženke seksualna želja toliko ponese da ne primeti uopšte ubistvo i leševe. Na svu sreću, mene to nije moglo da povuče.
To šuškanje je probudilo želju u prepaljenim ženama, žednim seksa i krvi i krenule su ka meni.
Predatorke.
Imao sam sreću što sam krupan i imao dovoljno snage da poletim i umaknem im.
Leteo sam kao da su mi otkinuli glavu, nije bilo bitno gde, samo što dalje od njih. Ne znam koliko sam leteo.
Leteo sam iznad nekog velikog plavetnila, kada me je umor savladao. Naciljao sam neko ostrvce i zakucao se direktno u plažu i onesvestio sam se.
Ponovo magla. Sada samo, gomila žena se vidi u toj magli.
Moj veštački dubok glas nije radio u tom trenutku i vrisnuo sam jače nego bilo koja žena oko mene.
Pogledale su se, na smejale i nastavile da mi previjaju rane. Samo su rekle: „Ne brini, nismo napaljene, nećemo ti ništa. “ Smirio sam se i dopustio da rade svoje. Žena koja mi je previjala ranu, objasnila mi je sve, što je izazvalo radost u meni.
Zakucao sam se u ostrvo Bogolezbos, gde ženke bogomoljki ne žele seks, samo žele da imaju svaki dan čajanke kraj vode, bez muškaraca.
Bože, opet sam imao sreće.
Držale su me kod njih, redovno smo pričali, samo nisam išao na čajanke sa njima jer mi povrede to nisu dozvoljavale.
Kada sam bio bolje, shvatio sam da želim da budem tu.
Otišao sam kod starateljke i molio je da ostanem. Ona je, neočekivano, pristala.
Za to parče raja, bio sam spreman i ženka da postanem.
Sada, završavam svoj tekst i taman mi ostaje dovoljno vremena da odem sa devojkama na plažu i uživam u tračevima i čaju, a da nije ovako, verovatno bi preko mog mrtvog, obezglavljenog tela, neko imao trenutno seks i stradao.
Bože, hvala ti što sam gej, zato sam i živ.
