Sa pojavom stidnih dlaka, pojavljuju se i prve misli praćene „erekcijom“ pišoraka. Vizuelno, to je najsličnije pužiću koji izviruje iz busena trave.
Organizam ne za kako da reaguje na toliku količinu testosterona u tako malom telu, pa samim tim, često šalje nalete krvi u donju glavu. To je uvertira koja pokazuje mladom mužjaku homo sapiensa, koji je sličniji majmunu, da će češće njome razmišljati i nju upotrebljavati.
Za mlade majmune su postojale dve šanse da puste svoje hormone da divljaju.
Prva šansa je bila čas fizičkog. „Normalni“ su otvoreno gledali majmunice kako se međusobno pomažu dok su u majčicama na bretele, što je tada i bilo dovoljno da se sve sakrije, dok su „nenormalni“ imali nešto teži zadatak. Bilo je potrebno da iskontrolišu svog pužića da ne izmili, kako višak energije druge vrste ne bi izbacili kroz nasilje, već da se zadrže na onanisanje u pokušaju.
Drugo mesto, tačnije, druga mesta, za pokazivanje tog kurobecanja bili su rođendani u kućnim varijantama.
To žurno ispijanje koka-kole je ekvivalent današnjem lokanju alkohola. Obično bi se najjači (čitaj najdeblji) i najviši „dosetio“ da se zavrti flaša sudbine samo u nadi da bi dodirnuo neku, ili nekog, ali taj drugi deo nije baš želeo da prizna.
Mladost praćena neznanjem često izuzima upletenost Marfijevog zakona u svaki segment naših života.
„Ova fota, neka poljubi Nikolinu u vrat!“
„Ova fota, neka poliže Bogdanu obraz, haha!“
– fuj, neću da se igram, preskačem…
„E sad, nema neću! Ova fota, neka se poljubi sa mnom na blic! – oglasio se debeljan u nadi da će ga poljubiti neka od devojaka, a on ispasti glavni.
Kad ono, kao iz Aladinove lampe, iz flaše koka-kole je izašao Marfijev duh koji je već slatko trljao dlanove.
Flaša je stala na nekog ko je ni kriv, ni dužan tu.
„Ne može muško!“ – alfa u pokušaju je posegnuo za flašom da je ponovo zavrti u strahu da će izgubiti reputaciju, a i da će mu se svideti.
Presekao ga je odeljenski komedijaš sa rečenicom – pa rekao si nema neću.
Marfijev leš se okretao od sreće u grobu u tom trenutku od radosti njegovog duha.
Poljubac je „na silu“ pao, a pužići su pustili rogove, ali to je sve bilo prikriveno gađenjem i pretnjama da ne sme nikako za to da se sazna.
Neki majmuni su pipnuli ili poljubili svoje majmunice, neki su otkrili da vole druge majmune, a neke majmunice da vole druge majmunice.
Kako su rasli i razvijali se, plastičnu flašu su ubrzo zamenili staklenom, nakon završene boce vina, lizanje obraza se pretvorilo u ujedanje, poljubac na blic se pretvorio u pravi filmski poljubac, a poljubac u obraz se pretvorio u sočan poljubac u unutrašnju stranu butine, tik pored golaća.
Fote su godinama postajale sve približnije orgijama, a flaša je dobila funkciju seks igračke. Marfi je prestao da se pojavljuje kako više niko nikome nije bio greška i postalo je okej biti malo gej, bar u ovoj igri, bar sa majmunima sa kojima sam ja igrao.
Nikad greška, samo lekcija.
Ispostavilo se da ta izlizana izreka ipak ima neku poentu.
Ne više mladi majmun je nastavio da vrti imaginarnu flašu na dejting aplikacijama skrivajući se iza profila bez fotografije.
Otkrili smo svoju, takozvanu seksualnu sudbinu saradnjom jedne flaše i jednog leša.
Toliko je bilo dovoljno.
