Pozorišno veče sa Jelenom Bogavac- ZOOMER NOW

Ko to tamo leti? Ili bolje da pitam, ko se i gde (nije) lansirao? Ko mu brani?

Toliko imam pitanja, a u trenutku razgovora sa Jelenom nisam mogao da se setim gotovo nijednog. 14.1. sam razgovarao sa Jelenom Bogavac, autorkom predstave “Betmen Robin Beograd”. Iako je razgovor trajao skoro 20 minuta, stezalo me je grlo i osećao sam se toliko ranjivo i golo. Razlog za to je bila pretpremijera ove predstave koju sam pogledao pre intervjua. Odavno se nisam osetio ovoliko dirnuto, ali bez patetike i preterivanja. Pored toga što se deo radnje dešava u ulici u kojoj zapravo živim, pojedini elementi predstave odražavaju donekle i moj život. I to ne samo moj, već dobri deo mog starog društva sa Medaka. Malo je reći da sam plakao k’o kiša.

Pozdrav Jelena, upravo smo pogledali pretpremijeru koja je bila fenomenalna. Kakav je osećaj dan pred premijeru, da li ste spremni?

Ja se osećam odlično! Mislim da mi je ekipa takođe u jednoj super energiji i dobrom fazonu. Jako se radujem premijeri, jako sam se radovala i svakoj probi otkako smo počeli da radimo ovu predstavu. Predstava je inače nastajala, kao što bi ljubitelji Reflektor teatra možda i znali, iz nekoliko epizoda. U pitanju je dakle procesno pozorište, sa epizodama baziranim na moje dve knjige “Betmen nad Zvezdarom” i “Robin sa Krsta”. Ove dve knjige su izašle u jednoj knjizi. Prva epizoda je odigrana u maju prošle godine kada je održana i promocija knjige koja je inače izašla u martu. Druga epizoda je odigrana u junu u Reflektor Teatru. Ova, finalna epizoda je nastala kao spoj te dve uz dodatke još nekih motiva koji postoje u knjigama, tako da se već preko godinu dana bavim ovim predstavama. Ovo je veliko finale nekog strašno dobrog osećanja, mog autorskog pre svega u odnosu na Beograd, moju biografiju i biografije svih nas koji u njemu živimo poslednjih 30 godina.

Kako bismo najbolje opisali ovu predstavu onima koji je još nisu pogledali? Takođe, prosto moram da Vas pitam- kako ste uspeli da ispričate i neku moju priču u ovoj predstavi a da se Vi i ja nikada nismo upoznali?

Pa pratim te na instagramu, kad ideš kući, po autobusima, nekad sam tu i iza ćoška… Šalim se naravno. Ja se bavim dokumentarnim teatrom i moje knjige, u toj nekoj svojoj potenciji imaju dokument. Bavim se isključivo istinitim pričama. Dokumentarni polaz je jako važna stvar. To su razgovori sa živim, pravim ljudima koji vam govore prave stvari i to se onda kao zove istraživanje, a u stvari je to jedna gomila intervjua ili gomila stvari koje mi je rečeno i koje sam zapisala ili zapamtila i zatim taj dokumentarni deo romansiram u odnosu na dramaturgiju koju uspostavljam u odnosu na svoje predstave. Romansirani dokumentarizam bi mogao da bude naziv žanra koji razvijam već određeni niz godina. Mislim da je ta vrsta beleženja dnevne stvarnosti, a onda i poetizacija dnevne stvarnosti u odnosu na ono što je iskonska stvarnost čoveka i njegove duše jako važno i jako potrebno i da ona mora da se bazira na totalnoj empatiji. Čini mi se da ljudi koji ne poznaju društvo kroz pojedince ne mogu za društvo kao baznu, široku ideju ni da imaju empatiju. Ja za svakog kriminalca, nesrećnika, alkoholičara, anti-heroja ulice moram u sebi naći apsolutnu empatiju a opet da u sebi, kao svoj meta-kritičar razumem i društvene okolnosti koje dovode do te vrste tragedije, komedije ili tragi-komedije.

Često za ove dve knjige i za ove predstave kažem da su one neka vrsta dokumentarne bajke. One jesu dokument duše ovog grada, ali se ponosim što sam užasno iskrena u tome kako sprovodim tu vrstu romansiranog dokumentarizma. Verujem u mogućnost pada, leta, slobode i gubitka iste. Verujem da se sve vrti u tim nekim mahnitim ciklusima i verujem da se to nekako kroz neki gen i osnovnu genetiku našeg grada prenosi praktično sa oca na sina i vrtimo se onda u krug. I to sve brže i brže, dok ne dođemo do centrifuge. Ta centrifuga je toliko brza da je sada pred pucanjem. I to pred katarzičnim pucanjem. Vaša generacija je blizu te društvene katarze, koja svoje ostvarenje nalazi u jednom novom anti-kapitalizmu i levičarenju koje se meni najpre činilo kao generacijski autizam, ali sada shvatam da je to ipak jedan generacijski odjeb. Ima ona divna pesma grupe The Beat Fleet u kojoj kažu “Ovaj odjeb je lansiran”. Pesma je i za političare, i za ove i za one. Inače, mnogo slušam mlade, mnogo ih pratim. Ne bih bila ovde i ne bih se ovim bavila da ne verujem da je lopta sada u vašem dvorištu i da je u stvari na meni da samo plasiram tu igru, a da je šut vaš, makar igrali i na penale.

Kakav je osećaj raditi sa mladima i pružiti šansu jednom mladom glumcu poput Alekse Bugarčića, kome je ovo čini mi se prva uloga? Kolika je zapravo snaga koju Vam daju?

Jako volim da stvorim nekakvu pozorišnu bandu koja stvara sve predstave i koja se skroji oko jedne zajedničke ideje. Tokom ovih 100 režija predstava koje imam iza sebe, naučila sam da se predstava rađa iz ljubavi. Ljubav i radost koja se formira i pravi unutar jedne ekipe mora biti na nivou ljubavi, radosti i odanosti fudbalskih navijača. Moramo dakle da poludimo i da strašno verujemo u sve što radimo i da iz tog mahnitog poverenja u stvari nastaju ti pravi iskoraci iz post modernog u moderno pozorište koje može da dovoljno hrabro progovori o nama samima. Sa Aleksom je bilo fenomenalno raditi, kao i sa Jopicom, Jocom i svim ostalim momcima koje znam od kad su bili mali, jer verujem da ćemo ostati uvek deca, čak i kad svi mi jednog dana budemo staaare baaake! Pozorište je na prvom mestu jedno zezanje; rad sa ljudima mora biti dobar, prijatan, napaljiv čak. Mora da daje energiju koja se potom vraća, ona se tako ciklično kreće i od nas pravi pozorišne zaverenike. Pozorište je zaverenička akcija, a ja sam na najbolji mogući način shvatila kako se pravi i šta znači pozorišna zavera, i u tematskom i u ljudskom smislu.

Da se vratimo na Aleksu.

Kada je “Betmen nad Zvezdarom” nastajao, davne 1996. godine, nastajao je iz mene same i iz mog društva, iz moje ulice i sa moje ulice, iz moje tragedije i komedije, iz tih post-ratnih godina. Govorila sam o sebi i ljudima koje sam volela, kojih sad manje-više više nema. Neki su promenili timove, neki su odrasli i zaboravili to uličarenje i taj neki mini-kriminal koji je inicijacija života na ulici, neki su postali rediteljke- poput mene.

O ovoj generaciji nisam mogla da znam dovoljno. Više ne živim na ulici, sada sam majka jednog 13-godišnjeg dečka. Vaša generacija mi je, da tako kažem, ulično zatvorena. Aleksa je jedan toliko otvoren i srdačan čovek sa kojim smo uradili masu intervjua koje je vodio Igor Marković umesto mene. Aleksa je tom otvorenošću meni pomogao da razumem ovu generaciju. Prvo sam upoznala dakle audio Aleksu, preko intervjua koje je vodio naš Gigi, a potom sam ga upoznala i uživo prilikom krečenja moje gajbe. Onda je prošlo nekoliko epizoda, nakon kojih sam ga sada upoznala i kao odličnog glumca. Jako me je pokrenula njegova žvaka da tako kažem jer sam osetila da dobro razumem njegov fol i mislila sam da razumem taj autizam vaše generacije o kom sam malo pre pričala; mislila sam da sam shvatila neangažovanost mladih, zatvorenost u kompijutere.

A onda sam videla u jednom trenutku herojstvo bežanije, odnosno herojstvo odbijanja da se bude deo nečega. Tada sam uvidela, preko Alekse sam videla to i u svima vama, začetak jedne nove stvarnosti. Poverovala sam da stvarnost može zaista iznova da krene. Mislila sam isprva da gledam jednog poslednjeg Mohikanca, jednog od poslednjih uličara koje će sravniti beton Beograda na vodi, ali onda sam shvatila da svedočim jednom novom buđenju, pokretanju jednog novog tripa i jedne sasvim nove poetike. Obožavam da kažem da na najgorim đubrištima niču najlepši cvetovi. Vi ste cveće koje raste na đubretu neona asfaltiranog Beograda koje stalno pronalazi pukotine i nesmetano raste. Koren je jači od asfalta i taj asfalt će popucati. Vi ste puni te mahnite dobrote, ljudske solidarnosti i ta vrsta optizma i vere koja je najpre do mene stigla preko Alekse mi je ulila veliku nadu; vi ste u stvari carevi. Sve će biti okej, postoji uvek novo sutra, nije kraj dok debela žena ne zapeva!

Dragi čitaoci, jedino što mogu još da Vam kažem je da požurite i na instagram nalogu Reflektor teatra rezervišete Vaše karte! Sledeće izvođenje je 24.01. !

*pogledajte intervju sa Jelenom Bogavac ovde*

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Filmska priča bega iz Rusije članica Pussy Riot

Otkad je Rusija započela invaziju na Ukrajinu, milioni Ukrajinaca su pobegli iz svoje zemlje, kako bi se spasili. Takođe, iz svoje zemlje,...

Poznati glumac radi na ulici! Razlog će vas oduševiti (FOTO)

Naravno da je u pitanju klikbejt, ali je toliko važna i lepa stvar da to sebi možemo da dozvolimo.

Slučaj Mateja Periša: Grubo kršenje etičkih standarda

Savet za štampu izdao je saopštenje za javnost i pozvao medija da poštuju pravo na privatnost i dostojanstvo žrtve. Mediji u Srbiji...

Španski zakon o odsustvu zbog menstruacije prvi takav zakon u Evropi

Španija ima velike šanse da postane prva evropska država koja će pokrivati troškove bolovanja za radnice koje imaju bolove tokom menstruacije.

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još