Omladinskih BRIGAda No14: Perfekcionizam

Društvene mreže su omogućile da svako dobije priliku da kreira svoju platformu. Ljudi, sa postepenom izgradnjom sadržaja za publiku koja vremenom raste, imaju mogućnost da pokažu sebe, svoj život i rad. Stvara se minijaturni kutak u moru sadržaja u kojem se ljudi sličnih interesovanja poput kreatora ujedinjuju. Međutim, u trenutku kada bilo ko može postati neko sa platformom, interesovanje i želja nisu dovoljni da neko postane primećen. U takvim dilemama, influenseri su prinuđeni da se prilagođavaju algoritmu i onome što je popularnije. Nekad i u potpunosti promene svoj sadržaj zarad marketabilnosti.

Svi se sećaju onog perioda od pre tri godine. Usled nepredvidive svetske situacije, ljudi su provodili vreme kod kuće, a šta drugo da radiš sem da budeš na telefonu? I tako, vreme provedeno na društvenim mrežama je sve više ličilo na satnicu nečijeg radnog vremena, a manje na nešto što usputno posmatraš. Pošto je sadržaj sa društvenih mreža (čitaj TikTok) postao ono što se ponajviše konzumira u toku dana, neminovno je da mi gradimo algoritam, a i da će on obrnuto nas takođe izgraditi.

Ipak, iako su ljudi time popunjavali prevelike rupe u rasporedima, postojala je potreba da se nešto radi. U takvim situacijama, osvrneš se na sebe i oko sebe; mogao/la bi prefarbati kuhinjske elemente, sad imaš priliku da malo odeću pospremiš i zašto da ne kupiš retinol za koji si donedavno čuo/la da je dobar? Kad sa tim površinskim stavkama završiš, razmišljaš i o onom hobiju koji nisi ni pipnuo/la godinama i kako bi gotivno bilo da se ponovo vratiš tome. Nađeš neke tutorijale, ideje ili savete i postepeno pomažeš sebi da naučiš nešto novo i da savladaš neku veštinu. Taj osećaj budi u nama neku energiju; nešto je postignuto i ja sam sada za stepen promenjena osoba. Naša svakodnevica je dobila nešto u kvalitetu.

Eto, soba je sređena, odeća je sortirana, koža ti je mekana i sada imaš dodatan opis stvari koje radiš u slobodno vreme i možeš ih predstaviti ljudima kad te pitaju ko si i šta voliš da radiš. Međutim, ljudi nisu takve prirode da budu večno zadovoljni onome što se nalazi ispred ili u njima. Marks je verovao da su ljudi bića rada i da je ono što mi radimo sastavni deo našeg identiteta. Stoga, nije teško poverovati da ćemo opet nešto novo tražiti kod sebe da radimo. Taj osećaj, iako nekad opravdan, u današnjici je podstaknut činjenicom da su gotovo svačiji životi (polu) javno prikazani preko društvenih mreža. Svako i njihova baba zna da ja mogu objaviti šta god najlepše o sebi i svom životu gde god na internetu i da će neko imati pretpostavke o meni koje su idealizovane u odnosu na realnost.

Da li je ta predstava namerna ili ne, nije ni važno. Ono što se ne može osporiti jeste da neko ima sliku nas koja nije tačna i da će neko razmišljati pre ili kasnije o sebi i svom životu, upoređujući nesvesno svaku idealnu sitnicu koju su na internetu videli. Sa tim u vidu, kada neko ima ideju promene u glavi, u određenim slučajevima se te ideje drugih mogu pojaviti kao motiv promene.

U tom slučaju, podsticaj da budeš bolji dolazi sa pritiskom. Ja ne znam xyz što neko drugi zna, ja ne čitam knjige, moram da naučim neki jezik i tako dalje. Vremenom, dolazi potreba da radiš na nečemu ne zato što to nužno želiš; radiš na nečemu jer imaš uverenje da bi trebalo da bude dobro za tebe ili da će ti ostvariti nekakav vid benefita u budućnosti. Ti onda ne učiš nove jezike zato što želiš da se upoznaš sa tuđim kulturama ili da imaš novo znanje, već ih učiš jer znaš da će ti CV bolje izgledati. To bi bila jedna od stavki liste tvojih pluseva koje mentalno non stop popunjavaš.

Dubokouman razlog da bi se neko bavio bilo čime ne treba postojati, ali opet nije to to više kada se silom radi. Zar se ne oduzima čar nečeg plemenitog onda kada postane obaveza? Meditacija, joga i stoicizam više ne opuštaju čoveka ako se neko nervira zato što ih gleda kao tačke na dnevnom redu.

Može se napraviti argument da ništa nije obavezno u životu i to bi možda bilo tačno da ne živimo u svetu gde se svaki tvoj postupak gleda kroz prizmu tržišta rada. Ljudi osećaju da život jeste takmičenje i da zaostaju jer ne rade ono što „moraju“. Stvoren je mit o tome da samo ako se dovoljno potrudiš i radiš da ćeš moći da budeš najuspešniji i najbolji. Iako se ovi saveti daju za karijerni uspeh, oni su procureli u privatne domene života; tvoj hobi ništa ne vredi ako biznis od toga ne napraviš ili ako od sebe ne izvučeš maksimum. Ti moraš da budeš najbolji jer sa tim dolazi trijumf, status, pa i novac.

Društvene mreže nisu izuzete od ovoga. One su preplavljene sadržajem ljudi koji gledaju svoj „engagement“ i vide da moraju da menjaju strategiju kako bi im rezultati bili bolji. Ne računajući ne tako malo količinu onih koji takav sadržaj prave zato što i veruju u te principe, self help tutorijali i saveti su doživeli procvat od perioda pandemije do danas. Influenseri, kad god zađu u savetodavne vode, preporučuju knjige poput Atomic Habits, odgovorno tvrde da meditiraju, treniraju i uče neki jezik svakog dana bez izuzetaka, kao i da imaju vremena i za self care. Sigma grajndset i girlboss ljudi su mimovi, ali to ne znači da ljudi ne pokušavaju da ih emuliraju.

Koliko je realno da se sve postigne je upitno. Lako je pričati kako svi imamo istih 24 sata kao Bil Gejts kad se on ne vozi srpskim javnim prevozom.

Od perioda pandemije do danas, postoji velika potreba za sadržajem koji podstiče neku promenu, bilo po pitanju našeg izgleda (estetike koje imaju pravila i preporuke kako da se nose), navika (liste knjiga koje moraš pročitati pre nego što napuniš određeni broj godina) ili ponašanja (tutorijali za samopouzdanje, ljubavni saveti i slično). Hiperproduktivnost je samo simptom unutar želje nekoga da bude nerealno bolji od onoga što uveliko jeste. Potreba za promenom jeste nužna za ljudska bića, ali postaje štetna onda kada je nerealna i kada je prisutno uverenje da neko mora biti savršen.

Perfekcionizam obuhvata sve ovo. Ljudi vole pedantnost i kutije u koje mogu staviti sebe, pa i svoje navike. Neminovno je da neko za sebe želi da bude najbolji, pogotovo od onoga prekoputa sebe. Na Balkanu poznato kao „da komšiji crkne krava“, ljudima nekad i prija pomisao da se drugi ugledaju na njih, ali ne u smislu da neko aktivno želi nekome bol i patnju zato što je taj neko ubeđen da je drugi bolji od njih, već zato što im hrani ego. Godi sitnoj sujeti kad veruješ da si nekome ideal.

Premda, to su sitnice i one nisu pobede. Predubeđenje da neko baš tebe gleda je neosnovano. Svako najviše prati svoj odraz kada se vozi u autobusu i u trenutku kada zaboravimo da smo u gužvi, zamišljamo sebe i šta bismo mogli da radimo. Nakon napornog dana, vratimo se kući i tada nastupa self care.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još