Nakon što je zabranio da se održi koncert u Banja Luci kako se ne bi ugrozile porodične vrednosti patikama i čarapama, Draško Stanivuković je ovih dana dodatno bio zauzet drugom temom. Naime, u trenutku kada kreće nastava đacima u turbulentnoj godini, odlučio je da odradi mali glow up jednoj školi. Umesto dosadašnjeg naziva OŠ „Vuk Karadžić“, on se bori da škola nosi naziv po Kosovu i Metohiji. Dok se peo merdevinama kako bi stavio simbolično slovo k na zidu (ili preciznije, daje radnicima da ga ubodu), postavlja se pitanje da li je ovo u interesu dece, teritorije ili samoga sebe.
Politička kampanja na Fejsbuk stranici gradonačelnika više liči na parodiju nego na dobro osmišljenu promociju. Tokom snimka, Stanivuković napada radnike zato što treba da se sačeka dozvola koja bi omogućila promenu naziva škole. Potom se raspravlja sa direktorkom škole o tome šta je srpski identitet. Tako opširno pitanje se ne može odgovoriti u ležernoj atmosferi školskog dvorišta, ali se takođe ne može osporiti trud gradonačelnika kojim pokušava dokazati glasačima da on zna odgovor. U trenucima kada se balkanski političari zaglave u svom radu, vraćaju se na teritorijalna pitanja koja bude pažnju i nemir među građanima. Stanivuković, iako mlad u svojim godinama, vuče tradicionalne poteze kolega i preteča s druge polovine 20. veka jer se tradicija mora nastaviti.
S obzirom na to da je ovakav potez izazvao pozitivne reakcije javnosti na spomenutoj društvenoj mreži, može se zaključiti da je Stanivukovićev poduhvat ispao (uglavnom) uspešan. Za njegovu karijeru makar. Mališani usled nekvalitetnog obrazovanja ne znaju ni da pokažu veće gradove Kosova na mapi, a nastavnicima i nastavnicama neretko se govori da što više izbegavaju temu istog tokom nastave, bilo da se govori u geografskom ili istorijskom kontekstu. Bitno je da se ono spominje ispred škole; za roditelje, bake i deke. Reč populizam je za ove prostore izgubio smisao usled konstantnog korišćenja, ali ovo je primer koji crno na belo pokazuje trend spominjanja Kosova i Metohije za sopstvene poene dok se ništa suštinski, naravno, ne rešava.
Spominje se na što bezbolniji način, sa patriotskim epitetima koji su pomešani u jednu salatu koja ništa ne znači. Tako je već decenijama unazad, kao sitni nastavci jedne zapamćene rečenice. „Ne sme niko da vas bije“ Slobodana Miloševića ostaje obećanje koje teško da se može nadmašiti, ispunilo se ili ne. Tešku konkurenciju gradonačelnik Banja Luke ima, ali ovakav postupak kakav je on učinio se ne pamti još od trenutka kada je Boško Obradović doneo kamen sa Kosova u skupštinsku salu.
Vremenom, ideja Kosova se sjedinila sa retorikom nacionalizma. Sada se mora dokazati ljubav prema državi. To se može učiniti uz pomoć lakmus testa u vidu parčeta zemlje. Ukoliko Kosovo i Metohiju neko ne spominje u svakom trenutku sa parolama, floskulama, majicama (jer zašto i ne profitirati usput) i tako dalje u nedogled, da li zaista voliš Kosovo, a dodatno Srbiju? Ako ne stavljaš reč takozvano ili zvezdicu pored svakog napisanog Kosova, da li ga ti priznaješ? Očito da je tako, u sitnim postupcima se gleda ko je izdajnik, a ko je pak patriota i pravi Srbin.
Primer ovakvog razdvajanja mogao se videti prethodnih meseci na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Fakultet je zakazao u martu skup profesora iz Beograda i Prištine koji je izazvao kontroverzu u određenom delu javnosti zato što u tekstu pored Kosova nije bilo zvezdice. Fakultet je dao saopštenje u kome se izvinjava i nakon toga, skup je bio otkazan. To nije bilo dovoljno da se smiri izazvan bes i nedugo posle, oko fakulteta postavljeni su plakati koji napadaju profesore FPN-a koji su bili navedeni kao učesnici u otkazanom događaju. Iznad njihovih fotografija, velikim slovima je bilo zapisano da su izdajnici, a pored njihovih lica stavljen je grb OVK. Čak i da su stavili zvezdicu, napali bi ih zato što nisu dodali pored Metohiju. Kada bi se i to dodalo, napali bi ih što dovode albanske profesore. Kada konačno nikog odatle ne dovodi iko ovde, dolazimo do zaključka da, sa cepidlačenjem sitnica, ljudi mogu otići u nedogled. Nedostatak karaktera na štampanom papiru je više povod za napadanje nego uzrok problema sa kojim se Srbija suočava kada je južna pokrajina u pitanju.
Ovde se ne radi o samom fakultetu, već o pronalasku krivca. Izdvaja se događaj koji se od strane mnogih gleda kao oličenje problema naše države. Naglašavaju se ljudi koji su izdajnici, oni koji uništavaju principe i vrednosti naše zemlje. U tom slučaju, zanemaruje se banalnost same okolnosti, bila ona slučajna ili namerna, u odnosu na druge postupke koje su imale veću posledicu na samu teritoriju. Problem sa kojim se Srbija suočava je isuviše veliki da se rešava ovakvim “bitkama”. Plakati ispred jednog fakulteta neće vratiti ljude koji ne samo da su napustili KiM, već i čitavu Srbiju. Istovremeno, promena naziva škole neće izazvati ljubav dece prema teritoriji i isto tako, priznanja od strane drugih država se ne mogu povući. Sa druge strane, neki su zadovoljni i sitnicama.
Moglo bi se reći da ovo i jeste u interesu Stanivukovića. On se pokazao kao jedan od ultimativnih Srba; oni koji se bore za Kosovo. To se radi mantrama o srcu Srbije dok se u pozadini tiho čuje Baja Mali Knindža. Sada imamo borce za otadžbinu, ljude koji preko granice Mitrovice najglasnije govore. Retorika se nije izmenila za tri decenije. Ona je opstala i sada mlađi naraštaji odlaze po svoju etiketu.
Korišćena fotografija: Facebook / printscreen
