Bila sam u (ne)prilici da se nađem u ginekološkom odeljenju Kliničkog centra Srbije. Nakon nekoliko sati čekanja jednog pregleda, mogla sam da se javim na šalter i da idem kući. Stajala sam u redu, a iza mene su medicinske sestre dovele jednu ženu u kolicima i udaljile su se od nje. Ona je bila obučena u bolničku odeću i nije mogla da ustane sama, tako da se ili tek porodila, ili je imala operaciju. Nakon izvesnog vremena, medicinske sestre su se osvrnule na pacijentkinju i samo konstatovale da „pravi gužvu“, pošto se red formirao. Nakon toga, kolica (a ujedno i nju) su pomerile u ćošak hodnika gde ničeg nema i otišle su. Ostavile su je samu.
Ovo mi nije bio prvi odlazak tamo, niti je jedino loše iskustvo odatle, premda jezivo mi je bilo kako su je tretirale. Gledale su je više kao komad nameštaja koji se valja pomeriti da ne bi smetao drugima, nego kao ljudsko biće.
Nedavno je osvanula vest o instrumentarki koja je snimala TikTok live žene koja se porađala. Ministarka zdravlja Danica Grujičić je osudila postupke radnice, rekavši za Telegraf da niko nema pravo da snima pacijente i da zalazi u njihovu intimu. Uprava Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“ je takođe osudila ponašanje svoje radnice i po hitnom postupku su je suspendovali. Do ovog propusta se ne bi ni saznalo da čitalac N1 nije u 4:30 ujutru naleteo na uživo prenos koji je gledalo preko 200 ljudi. U međuvremenu se otkrilo da je radnica GAK „Narodni front“ snimala i druge pacijente u porodilištu od juna meseca prošle godine.
Ovo bi bila jedna anomalija u moru vesti da zapravo ne predstavlja veći problem unutar čitavog zdravstvenog sistema Srbije. Navedeni incident, koji je pod spletom slučajnih okolnosti završio pod lupom javnosti, oličenje je svega što polazi po zlu u porodilištima u Srbiji. Akušersko nasilje predstavlja vid fizičkog, mentalnog i verbalnog zlostavljanja trudnica ili porodilja od strane medicinskog osoblja. Prošle godine, na osnovu svedočenja 200 žena, advokatice Marina Mijatović, Jelena Stanković i Ivana Soković Krsmanović su sastavile izveštaj koji detaljno prenosi iskustva žrtava koje su preživele nasilje u porodilištima u Srbiji. Prema izveštaju, najčešće se slučajevi akušerskog nasilja prijavljuju u GAK „Narodni Front“ u Beogradu, Univerzitetskom kliničkom centru Niš, Klinici za ginekologiju i akušerstvo i Klinici za ginekologiju i akušerstvo „Višegradska“. Među navedenim slučajevima, žene su između ostalog doživljavale fizičko nasilje u vidu udaraca, Kristelerov zahvat (jak i neretko nasilan pritisak na stomak tokom porođaja), hirurške zahvate bez anestezije ili pristanka, vezivanje, nasilno probijanje vodenjaka, kao i mentalno zlostavljanje poput omalovažavanja i uskraćivanja vode i hrane.
Slično istraživanje u vidu anonimne ankete sa uzorkom od preko 2500 žena je bilo sprovedeno od strane Centra za mame 2015. godine. Centar apeluje da dve trećine ispitanih žena su bile nezadovoljne svojim iskustvom u porodilištu, a da samo dve petine njih su imale mogućnost da biraju kako žele da se porode. Dodatno, svaka deseta žena u Srbiji posle iskustva u porodilištu ne želi ikada više da rodi.
Određeni političari i deo javnosti smatra da je na ženama da poprave demografsku sliku Srbije. Njihova patriotska dužnost je da nastave dalji tok ove zemlje, kažu. Manje da kukaju, a više da rađaju. U takvim krugovima akušersko nasilje se ni ne spominje, u najboljem slučaju je misaona imenica. Čak i ne gledajući na trenutak evidentno svaljivanje odgovornosti jednog kompleksnog problema na žene, da li je začuđujuća sama činjenica da žene strahuju ili gube volju da rode, a
kamoli da vaspitaju dete u ovoj zemlji? Da li je iracionalno strahovati da će jednoga dana, ako ne one, njihova deca proživeti sve isto?
Nisam mogla, a da se ne setim nemilog događaja koji sam lično videla prilikom čitanja slučaja instrumentarke, koja je odlučila da je bitniji poziv da snima TikTok videe nego da poštuje pacijente ispred sebe. Setila sam se medicinskih sestara koje su ostavile pacijentkinju samu nasred hodnika. Iako sve deluje sitno u odnosu na druga pretrpljena iskustva žena, opet mi je događaj ostao urezan u sećanju. Ton medicinskih sestara je bio hladan, poput ravne crte. Nisu ni žurile negde, u jednom trenutku su čak ćaskale sa koleginicama na šalteru. Nisu se osvrtale na pacijentkinju iza sebe.
Suspenzija instrumentarke je poput stavljanja flastera preko problema. Privid rešavanja nečega što je samo jedan u nizu slučajeva koji izaziva višedecenijski bol ženama i nepoverenje institucijama. Rana je previše duboka da bi se samo na ovome stalo. Uz to, kolektivno društvo treba da reaguje i da stane na stranu žena kojima je u porodiljskoj sali neretko rečeno da ćute i da trpe. Primorane su da to učine.
One su primorane da ćute zato što eto, makar su i flaster dobile.
Naslovna fotografija: Jonathan Borba / Pexels, ilustracija
