Dosadan život, nedostatak posla, ekonomska kriza i nedostatak mesta za izlazak – tako bi mladi opisali život u njihovom kraju.
Iako je opština u sastavu Beograda, pedesetak kilometara razdaljine od centra Beograda znači i često preveliku razdaljinu od centralnih gradskih zbivanja. Nedovoljna povezanost i svakodnevni, ne kratak i ne previše udoban, put do Beograda i nazad za veliki broj mladih Mladenovčana i Mladenovčanki je razlog da intenzivno razmišljaju o presljenju. Međutim, materijalne uslove za iznajmljivanje ili kupovinu stana u centralnim gradskim nemaju.
Zoomer je prošlog meseca posetio Mladenovac i u razgovoru sa mladima pokušao da sazna koji su to najveći izazovi sa kojima se suočavaju. Prva i najčešća stvar koju smo čuli je – nezaposlenost.
„Mladi u Mladenovcu nemaju nikakvu perspektivu, posla nema. Aplicirao sam za posao u jednoj firmi na Novom Beogradu, pa se nadam da ću dobiti posao, onda ću imati i finansijske mogućnosti da se preselim“ kaže nam Nemanja koji u Mladenovcu živi od rođenja. On, kao i mnogi svoji vršnjaci, veruje da će se njegovo znanje i trud više ceniti u Beogradu. Generacije malo mlađe od njega, još uvek srednjoškolci, nadaju se da će im upis na fakultet doneti i preseljenje. Ali, finansije su i ovaj put najveći izazov.
„Bliži mi se upis na fakultet, ukoliko ne upišem željeni fakultet na budžet neću moći da studiram. Roditelji nemaju novca da mi plate veoma visoku cenu školarine. Ovde je život veoma dosadan i zaista ne bih voleo da ostanem da živim ovde“, kaže Stefan, učenik četvrte godine gimnazije.
Zaboravljeni glasači
U Mladenovcu mladi se osećaju jednostavno – zaboravljeno. Smatraju da nemaju svoje predstavnike u institucijama, niti osobe koje zagovaraju interese mladih. Prema stavu mladih – političke strukture interesuju samo penzioneri, kao sigurni glasači.
„Želela bih da se odselim iz ovog kraja, ali zaista nemam finansijskih mogućnosti za to. Isto tako nema dovoljno mesta za izlazak, tako da je ovde život, blago rečeno, dosadan. Zaista ne znam ko bi mogao da reši te probleme jer nikoga nije briga za nas, svi se samo obraćaju penzionerima“, kaže nam Nikolina. Njen vršnjak Mihajlo, već, ima predlog rešenja.
„Treba otvoriti stare fabrike“, smatra Mihajlo, a na pitanje ko bi mogao to i da realizuje, bez imalo sumnje kaže: „Političke partije na vlasti, ali njih samo zanima kako da obezbede penzionere, a mi ćemo se snaći kako znamo i umemo“.
Na kraju naše posete Mladenovcu ostaje nam samo da sa zapitamo – da li je 50 kilometara toliko velika udaljenost da problemi ove opštine ostanu nevidljivi?
Ljubica Mandić
