Veliki jesenji kocert hora „Svi UGLAS!” održan u septembru je jedan od događaja koji su obeležili prethodnu godinu. O horu koji je mesto „dobrote, ljubavi i sloge“, šta je ono što on znači mladima i romskoj zajednici i saradnjom sa Anom Đurić Konstraktom, razgovarali smo sa osnivačicom hora Majom Ćurčić.
Jedna od deviza Art Aparаt organizacije je da se „muzikom može stići do lepšeg i pravednijeg društva”. Mislite li da ste kroz sve godine bavljenja muzikom uspeli da potvrdite stav organizacije koja stoji iza hora „Svi UGLAS!”?
Muzika vrlo lako dopire do skoro svakog ljudskog bića, a u većini ljudi izaziva vrlo snažne emocije i to je polazna osnova na kojoj počiva rad Art Aparata. Ono u šta ja verujem je da su emocije važno pogonsko gorivo za učenje. Živиmo u svetu koji nas stalno vraća da učimo glavom, a emocionalna komponentna učenja ostaje zapostavljena. Muzika je u našem radu alat koji koristimo da bismo podsticali zajedništvo i empatiju, uticali na smanjenje diskriminacije, dali glas onima koji ga u društvu nemaju i pokretali društvo da istražuje sebe i druge. Kroz ovaj. a i kroz druge projekte, mi budimo osećanja, pokrećemo razmišljanja i stvaramo mesta koja ljudi doživljavaju kao sigurna i svoja. Na taj način pokušavamo da rušimo barijere i stvaramo zajednice koje su neobične i fantastične! Dok postoji Art Aparat, ovo će ostati glavni cilj našeg udruženja i u tom polju ima još mnogo toga da se postigne. Potencijal koji muzika ima da nas pokrene , osvesti i probudi je veliki, a i dalje nedovoljno istražen i izvor je ogromne inspiracije.
Ko danas čini hor “Svi UGLAS”, šta je njegov moto i šta on znači mladim Romkinjama i Romima, ali i celoj romskoj kulturi?
Hor Svi UGLAS čini oko šesdeset aktivnih članova i članica svih generacija, a naša zajednica broji duplo više onih koji zbog životnih okolnosti sprečeni da budu aktivni članovi ali se osećaju da i dalje pripadaju horu i šire njegove vrednosti. Ono po čemu je hor karakterističan je to da okuplja pripadnike romske i ne-romske zajednice – u njemu pevaju deca i mladi iz romske zajednice, ali su dobrodošli svi oni koji nisu iz romske zajednice a žele da je upoznaju i da kroz muziku stvaraju prijateljstva i uče o romskoj kulturi. Jedan dolazak na našu probu dovoljan je da se bude uvučen i razume zbog čega je naš hor mesto koje svi toliko volimo i čuvamo. Hor znači podjednako svima – i deci i mladima iz romske zajednice i onima koji su iz većinske ili drugih zajednica, ali na drugi način. Mladi Romi i Romkinje naš hor opisuju kao njihovo mesto, da je tu njihova „ekipa” i da se tu osećaju kao da je sve moguće, a odrasli ga doživljavaju kao mesto nežnosti i ljubavi gde ponovo mogu da budu pomalo deca. Od našeg hora retko ko odustaje, a tokom godina svedočimo ogromnom napredovanju mladih kada je u pitanju odnos prema radu: rad na muzikalnosti, samopouzdanju, ali najvažnije – osećaj pripadnosti i zajedništva. Ovo je mesto gde Romi i Romkinje bivaju uvaženi i gde se voli njihovo romsko poreklo, gde imaju priliku i da pokažu znanje romskog jezika, gde uče od vršnjaka i od odraslih i stiču različite veštine.
Nedavno ste održali Veliki jesenji koncert u Domu Omladine. Šta je poruka sa kojom je publika trebalo da napusti salu?
Reći ću da mi imamo najbolju i vrlo vernu publiku, koja je zajedno sa nama od početka do kraja bila u nekom prelepom transu – pevali su i bodrili nas svaki minut koncerta što nam je napravilo osećaj kao da smo na nekom istorijskom koncertu na stadionu! Meni se čini da je ta naša ljubav uspela da dođe do svake osobe koja je posetila koncert – mi smo o zajedništvu na događaju govorili vrlo malo, ali je zajedništvo moglo da se oseti u celoj sali – ta ljubav je ono što su nam ljudi rekli da su poneli kućama.
Takođe, na koncertu su članovi hora nastupali i sa predstavnicom Srbije na Evroviziji Anom Đurić Konstraktom. Jesu li deca bila uzbuđena i šta im je donelo to iskustvo?
Naravno! Deca su bila jako uzbuđena, a Ana je otpevala i jedan krug „In corpore sano” sa najvećim dečijim fanovima kada smo imali prvu probu (znali su ceo tekst). Ana je jedna divna i prirodna osoba koja je sve vreme jako pazila da ostavi dovoljno prostora deci. Mislim da je za njih pored muzike i toga što su upoznali tako veliku zvezdu jako važno to što su imali iskustva saradnje sa nekim ko je jako uspešan, a istovremeno vrlo pristupačan, blag i prijatan. Mislim da saznanje da poznati umetnici nisu neki njima nedostižni ljudi, može biti jako važno za snove, motivaciju dece da dalje rade i da se osete važno. Svima nam je bilo tako, svi smo bili ushićeni što pevamo sa Konstraktom!
Šta za Vas predstavlja hor„Svi UGLAS!”?
Hor Svi UGLAS je mesto dobrote, ljubavi i sloge. To je mesto gde odrasli bodre mlađe, a mladi bodre odrasle, gde je svaka proba jedna zasebna priča. Hor je nastao zbog toga da pomogne deci koja žive u eksktremnom siromaštvu i neredovno pohađaju školu, da razvijaju osećaj zajedništva, rade u grupi, jačaju samopouzdanje i muzikalnost. On je odavno prerastao te ciljeve postao nešto veće – prostor gde su romska kultura i muzika važni, ali su i dalje alat za stvaranje nečeg većeg – mesta gde smo zajedno, gde smo važni i gde smo dobro.
Jedna članica ovako kaže: „Mi kada smo na nastupu, toliko se dobro zabavljamo da nam nije potrebna ni publika. Ako ima publike, to je samo sjajan bonus! Ovo je stvarno istina i šta ima lepše od takvog mesta”.
Kako birate pesme na kojima ćete raditi?
S obzirom na to da u našem horu pevaju i deca i odrasli, da je interkulturalan, pa pevamo i na sprskom i na romskom jeziku, odabir pesama nije uvek najlakši posao. Pesme treba da budu prikladne da ih pevaju deca, dovoljno jednostavne da mogu da ih nauče svi a opet zanimljive i da donesu nešto novo. Pored toga, ne može svaka pesma lepo da se aranžira za horski sastav – i to treba imati u vidu pri odabiru repertoara. Predloge daju svi. Mi imamo neki naš zvuk koji najviše donose aranžmani, ali kada se pogleda naš repertoar on vrlo lepo oslikava raznolikost na koju smo ponosni – ima za svakog ponešto!
Koja je Vaša najdraža uspomena vezana za hor „Svi UGLAS!”? Kada se osvrnete na proteklih sedam godina šta Vam je bilo najteže?
Moram da priznam da kada pomislim na naš hor teško mi je da odaberem par, ali setila sam se jedne iz perioda kada su u horu pevala samo romska deca: Kako su počele vrućine, svi prozori u Svratištu u kojem radimo sa romskom decom, su tokom proba otvoreni. Lokalna deca iz kraja koja su se igrala ispred našeg prozora, prvo su zaustavila igru, sela na zidić i slušala nas kako vežbamo. Nakon par pesama koje smo izveli za njih, pozvali smo ih da dođu unutra da pevamo zajedno. Oni su to prihvatili kao da ih zove neki svetski poznati hor, onako malo stidljivo u neverici, sa ogromnim osmesima na licima. Tako smo tog dana spontano završili kao veliki dečiji hor, svi zajedno učeći pesmu „Kruženje vode u prirodi.
Ovaj događaj je i bio trenutak kada je nastala ideja da se hor Raspevano Svratište, kako smo se tada zvali, otvori i postane interkulturalni hor Svi UGLAS. Danas kada nas ima mnogo više i kada ljudi na svaku probu dolaze sa idejom da će to biti najbolja proba, onda svaka malo to i bude – i sećanja kada nas 20 stane u malu sobu za vežbanje (jer nismo uspeli da nadjemo veću), pa je onda svima malko neugodno ali smo zajedno su draga, a kamoli kada gledamo kako naši najmlađi članovi izlaze na binu kao solisti i sijaju pred 500 posetilaca i uz to kažu da se osećaju sigurno.
Najteži trenuci su vezani za ono što nije sam hor – često smo radili kao premali tim sa ogromnim snovima i bila nam je potrebna veća podrška donatorske zajednice posebno na početku. Takve stvari nekad uzmu energiju koja bi mogla da uloži u razvoj programa koji smatramo jedinstvenim i u koji smo uložili mnogo znanja i truda.
Šta biste poželeli horu u narednoj godini?
Sledeće godine maštam da zasviramo uz neki lokalni orkestar – i budemo kao kada Metalika svira sa Londonskom filharmonijom. Ovo možda zvuči kao šala, ali mi u horu stalno maštamo i sanjamo, a često nam se snovi i ostvare! Pored toga, jako bih volela da hor malo više putuje – to su sjajni trenuci.
Foto: Naslovna fotografija: Nedeljnik; fotografije u tekstu: Nedeljnik, Art Apart
