LEKSIKON s3:e19 / Oksana Tolkacheva 

„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta je to što bi ljudi mogli reći, a da ostane upečatljivo. Šta mogu reći obični ljudi. Veliki procenat nas će reći da ne postoje specifičnosti koje nas izdvajaju iz mase, kako živimo obične živote. Na kraju i živimo, ali momenti koji nam se dešavaju u tom procesu ne čine nas običnima. Leksikon je odabrao vas skrivene talente, kreatore, maštare, zaluđenike, a opet „obične i normalne“. Generacijama bliskoj mojoj, ova svešcica je podsetnik na školske dane, a Zumerov leksikon je namenjen i onima koji nemaju sećanja na slatke tajne iz školske klupe. Barem ne u ovoj formi“, govorim sebi. 

Iako svako doba ima lepih (i onih malo manje) trenutaka, ponekada poželimo da detinjstvo ne prestane kada odrastemo. Kada prerastemo onaj metar na štoku vrata, a godine više ne možemo prebrojati na prstima obe ruke i broj svećica na rođendanskoj torti počne da se povećava. 

it’s mee

Iz Skadarlije upućujemo se ka Kafeteriji u ulici Kralja Petra. Usput ćaskamo o vremenu koje je ovih dana čudno, te se nadamo da još jedan kišni dan neće da nas natera da se rastanemo ranije, o slučajnim prolaznicima dok se probijamo kroz gužvu, koja je u Knez Mihailovoj normalna za sva ta popodneva, naročito u sezoni, dok je na svakom drugom koraku reč nekog drugog jezika. Sele smo na sprat gde nam se pogled pruža na cvetnu dekoraciju. Poručujemo kafu, te je vreme da Oksana započne svoju priču. 

Pre nego što je počela da upisuje odgovore, zahvaljuje se na pozivu, te se priseća svog prvog intervjua iz ranog detinjstva. 

„Ovo je zapravo drugi intervju u mom životu. Kada sam bila mala, bavila sam se pevanjem. Bila sam vrlo prepoznatljiva u svom regionu, tako da je prvu intervju bio u tadašnjim lokalnim novinama. Ovaj sada će biti u mom odraslom dobu. Hvala ti“, objašnjava.

Vratićemo se malo kasnije na iskustvo iz detinjstva, te se baciti na osnove za početak. Dok upisuje odgovore na pitanja, čini se da razume dosta ono što piše.

Rođena sam u Belorusiji. Tamo sam završila osnovnu školu i fakultet. Fakultet je bio u Minsku. Moji roditelji su se razveli kada sam imala šest godina. Mama se tada preselila u Rusiju. Dosta vremena sam provodila u Sankt Petesburgu, pogotovo studentske dane. Završila sam turizam, na odseku za sportsku kulturu. Imala sam prilike da putujem dosta, najčešće po Belorusiji. Volim da putujem i mislim da ću da nastavim dok se negde ne skrasim“, završava. 

Kako joj je posao pomogao da istraži druge kulture, a sadašnji omogućava „online“ pregled svih tih zemalja i gradova?

„Svojom strukom sam se malo bavila, imala sam prilike uvek da radim, ali shvatanje da nemaš vremena za sebe odvratilo me je od profesije. Jako volim Rusiju i Belorusiju, ali svaki povratak nekako me je činio depresivnom. Osećam se zarobljeno. Kada to kažem, ne mislim da postoji neko ili nešto što nas sprečava da smo slobodni, jer je sloboda u našoj glavi“, objašnjava, te nastavlja: „Prvo putovanje je bilo kada sam bila baš mala, mama mi je kupila kartu za neki sanatorijum u Litvaniji. Međutim ne mogu reći da mi je to putovanje ostavilo jake impresije, kao one koje sada imam svakim novim. Prvim pravim putovanjem smatram odlazak u Finsku. Tamo je jako hladno, a čini mi se da je ta hladnoća deo njihovog čvrstog karaktera zbog klime. Ne smeju se previše. Nakon toga sam otišla u Berlin, na koncert Kejti Peri i to je zaista bilo drugačije iskustvo. Dopao mi se način na koji žive, ispijanje kafa i druženje. Obišla sam i Češku, Slovačku, Poljsku i Crnu Goru u kojoj sam radila i živela sedam meseci. Na mene je definitivno najjači osećaj doma ostavio London, mnogo više nego pomente destinacije. Zaista sebe tamo vidim u bliskoj budućnosti. Iako mnogi kažu da sam luda jer je život preskup, ali mislim da ni u Srbiji nije povoljan, pogotovo lokalcima„.

Oksana je radila nedaleko od Londona. Bila je farmer, radila je na imanju na kom je obavljala klasične farmerske poslove, poput branja i sađenja voća i povrća, i druge poslove koje zahteva ova pozicija. Smatra da je to jako težak posao, te je čak i muškarce nekada viđala sa suzama u očima. London joj je doneo i ljubav koja je trajala dve godine. Tvrdi da je to bio jedan od narednih nivoa u njenom životu, a da svako partnerstvo pruža spoznaju ličnih želja, mogućnosti i svoje suštine. Ljubav je ostavila prijateljstvo, a ušuškanost i bezbrižnost o novcu, dovela je do zaboravljanja onih pravih vrednosti i zahvalnosti.

„U periodu te bezbrižnosti zaboravila sam da izgovaram hvala. A to je zaista važno. Važno je da se zahvalimo svakom jutru, novom danu i ljudima. Zahvalna sam Beogradu, za koji bih rekla da me je odabrao. Na prilikama koje su mi pružene. Neki bi rekli da ne radim perspektivan posao, živim u hostelu sa još mnogo ljudi. Ali, ovaj grad me je dočekao oberučke. Nemam na šta da se požalim. Prosto smatram, da ne morate da se nalazite na visokim pozicijama, da trebaju da vas procenjuju po stečenom obrazovanju. Bitno je da taj život koji živite, bude punim plućima i sa ambicijama. Ja sada nemam prilike da puno putujem kao do skora, ali svi ti ljudi koje svakodnevno upoznajem pružaju mi pogled ka destinacijama koje još uvek nisam posetila. Imam osećaj da putujem online. Treba imati zahvalnost prema svemu novom što osetite, okusite. Ne znam zašto neki ljudi hrle da pronađu to nešto tradicionalno iz domovine, kada mogu da probaju sve te druge tradicije. Vi ovde imate zaista ukusnu hranu, recimo sveže prozivode sa pijace. Daj, toliko raznovrsnog voća i povrća nisam mogla naći u svom kraju”, pojašnjava.

Pored prijatne okoline, Oksana je ovde poželela da se vrati korenima pevanja. Upisala je časove u muzičkoj školi, te je ponovo počela da trenira svoj glas. Volela bi da stvori mogućnost da neko uradi pesmu za nju. Na srpskom. Dopadaju joj se pop izvođači poput Jelene Tomašević. Čak i zapeva pomalo „Košavu”. 

Rekosmo na početku da ćemo je vratiti u detinjstvo. 

Kako je nastala ljubav prema muzici?

„U obdaništu moja vaspitačica je primetila da imam dobar sluh. Rešila je da mi pomogne u negovanju tog talenta i vežbale smo zajedno glas. Nisam pohađala muzičku školu, s tim da je ona želela da me podstakane da ja svoj glas pustim i dalje od učionice. Kasno sam upala u muzičku grupu, te sam čim je vaspitačica otišla iz škole i ja odlučila da odustanem. Imala sam puno koncerata, solo nastupa internacionalno, a prilike kojima sam se najviše radovala bile su praznične čarolije i pevanje starima i bespomoćnima, kao i deci sa bolestima. Njima je to bila najveća radost. Za divno čudno nikada nisam imala tremu. Onako malena, pred masom sam pevala bez trunke straha“, ponosno izgovara. 

U momentu nas je omeo insekt koji je sleteo u njenu šoljicu kafe. Vadi ga kašičicom uz izvinjenje „sorry little friend”. 

Ne može da jasno definise neku dalju budućnost. Želi da otvori istu onakvu farmu negde u Londonu. Samo manju i ne za preporodaju, već za svoje svrhe i pomoć onima koji su oko nje, prijateljima. Nizanje putovanja je svakako ideja. I taj neki za nju. 

Pozitivnost devojke naspram mene je osveženje. Podrška i predlozi za budući rad su mi svakako podstrek da radim bolje i podelim još mnogo priča. Ko zna možda se i Oksanin predlog o novinama u leksikonu nađe već u sledećoj sezoni, a putovanje leksikona kroz svet deluje kao kul ideja. Ali otom potom. 

😁

Vreme je da leksikon oseti svežinu letnjih talasa i odmori.

Septembar je spreman za vas. Rezervišite svoje mesto! 

Vidimo se, vrlo, vrloooo brzo. 🙂 

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još