„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta to ljudi mogu reći a da ostavi jak utisak? Kažu da su oni najraniji događaji i najupečatljiviji. Veliki broj nas će reći da ne postoje specifičnosti koje nas izdvajaju iz mase, da živimo obične živote. Međutim, Leksikon i jeste za vas „obične i normalne“, Generacijama bliskoj mojoj je ova sveščica podsetnik na školske dane, a Zumerov leksikon je i za vas koji nemate sećanja na deljenje slatkih tajni sa društvom iz klupe. Barem ne u toj formi’’, govorim sebi.
Iako svako doba ima svoje čari, ponekada ne želimo da verujemo da detinjstvo prestaje kada preskočimo metar na skali rasta ili kada godine više ne možemo prebrojati na prstima obe ruke, a broj svećica na rođendanskoj torti počne da se povećava.
Pre nego što započnemo ovu priču, Anđelka potvrđuje da su školski dani i njoj bili ispunjeni tim dečijim zavrzlamama. Rođena Kragujevčanka svoj grad najviše pamti po detinjstvu, ulici, stepenicama kraj lipe i reci. Sećanja na izmišljene igre i skakanje sa lijane u reku ostavljaju topao osećaj i osmeh na licu.
U Beograd su je dovele studije, a prijateljima biva često čudno što ističe da je iz Kragujevca.
„Ja ću to uvek govoriti, iako sam već osam godina „Beograđanka’’. Možda će moja deca biti deca ovog grada, ali mene detinjstvo vezuje za Kragujevac’’, ističe te nastavlja: „Detinjstvo me takođe vezuje za Foču. Tata je iz Bosne, tako da ako bih birala gde najviše pripadam, Bosna bi definitivno bila na prvom mestu. Tamo sam provodila letovanja, pre odlaska na more posle kog smo se vraćali ponovo u planine. Kragujevac ne mogu izdvojiti kao mesto kome bih se trajno vratila, jer me vežu za njega samo te detinje stvari. Dugogodišnja prijateljstva, isto tako više vezujem za Foču i Beograd. Ovde se ne osećam kao stranac, niti odbačeno, jer volim ovaj grad iako je džungla. Najviše sam oduševljena Zemunom, tom arhitekturom i rekom“, objašnjava.
Ne krijemo ni jedna ni druga nesimpatisanje izniklih zgrada na ne tako idealnim mestima za rušenje starog duha grada.
Kafa je već na stolu, a naš razgovor je počeo uveliko pre nego što sam izvadila leksikon iz torbe i predala ga Anđelki u ruke.
Isprva smo se nekako dotakli profesionalnih (poslovnih) tema, budući da me je upozorila na nervozu koja bi mogla da bude u vazduhu zbog posete direktora danas. Ništa što pokoja cigareta ne može da smiri.
„Da negde počnem ispočetka. Profesija me je odvela u hotelijerstvo. Već u studentskim danima sam počela da se praktično bavim poslom. Tada je Nacionalna klasa bila u začetku, a ja sam da bih postala deo tima morala da prođem ozbiljne testove. Tada mi ništa nije bilo teško. Znaš ono, svako ko je prošao studentske dane, zna kako to izgleda. Ne brineš o dobu dana ili noći. Vremenom sam shvatila da ne želim da se bavim tim poslom, što je za mene predstavilo momenat popunog pada. Nisam znala na koju stanu da krenem, a druga životna iskustva takođe nisu davala optimizmu da izbije. Završila sam kurs manikira, ali da bih počela da radim, morala sam još malo da ostanem u poslu koji je već postao mučan za mene. Sezonu van zemlje sam izdržala, savetovana da mi je to najbolja opcija ukoliko želim da zaradim više novca, te se prešaltam na drugi posao“, podseća se.
Posao manikira je još uvek, onaj koji je druga opcija, jer ga kroz vreme vidi kao onaj koji omogućava ideal „sam svoj gazda“. Primarno je u poslu prodavca-stiliste. Iako je i u njemu bilo loših strana, stekla je status i poziciju svojim zalaganjem, pored obeshrabrivanja u početku. Istupila je hrabro se suprotstavljajući se autoritetu, tražeći šansu da dokaže da je jedno „ti ovo ne znaš“, nebitno ukoliko dobiješ priliku da dokažeš suprotno.
Spontano se prebacujemo ujedno i na temu o društvu, gde uviđa često faktore nezainteresovanosti, površnosti i lažnog osmeha.
„Znaš kako kažu, džaba osmeh ako ti oči ne sijaju“, izgovara, podsećajući me na pomisao o tim ogledalima duše. Često i sama čujem rečenicu: „Češće gledaj ljude u oči, to je tvoja moć“.
Anđelka već uveliko popunjava odgovore na pitanja, komentarišući o osobinama, manama i vrlinama. Zaključuje da dosta ljudi ne ume da „porazgovara“ sa sobom. Odgovor Kuba, na pitanje idealne destinacije vezuje za prethodnu sagovornicu, a crtež koji je vrlo identičan (koktel, sunce i talasi, more i srculenca), navodi me na pomisao o tome koliko su oni kojima je leksikon bio zanimljiva ideja za predstavljanje sebe, vrlo slični jedni drugima.
O muško ženskim odnosima, ali i drugima ne kometariše mnogo jer je mišljenja da smo se prepustili eri klikova i mogućnostima da sve na neki način lako dobijemo. Da nam je sve dostupno.
Na trenutak se zagleda u daljinu, jer se čini da vidi poznato lice. Drugarica nam prilazi. Anđelka je poziva da sedne i pridruži, jer njoj neće smetati.
Pošto je strastveno emotovno vezana za ples od svoje sedme godine, dva latino standardna plesača sada sede sa osobom sa dve leve noge. Treniranje plesa je ujedeno podseća na Kragujevac, jer je ulagala dosta vremena, posvećujući se ovoj ljubavi. Nastavila je da se bavi istom i prelaskom u Beograd, ali ne zadugo jer su obaveze dopuštale malo slobodnog vremena. Plan je da se ponovo vrati plesu.
Kiša nam ovog proleća na daje priliku da se opustimo uz zrake sunca, dok ispijamo kafe. I danas nas je naterala da pobegnemo pod suncobran. Pokušavamo da se zadržimo što duže na terasi kafića na zadnjem spratu tržnog centra, ali bez puno nade da je ona na oblak. Odlučujemo da uletimo unutra, jer se čini da razgovor provodimo kraju.
Šetamo hodnikom do toaleta, gde smo odlučile da je zanimljiva ideja da napravimo selfi. Sedamo na mesto u prolazu do toaleta, gde Anđelki padaja stvar koju nije istakla o muškarcima koji su dokaz da veruje u postojanje onih koji poštuju svoje partenrke, supruge i sestre.
„Ja sam ceo život okružena momcima, od tate, preko braće i cimera na fakultetu, pa i rođaka, znam da postoje oni koji su posvećeni svojim lepšim polovinama, da umeju da poštuju i podržavaju“, objašnjava.
Sva dosadašnja iskustva vidi kao prelaženje ličnih granica. Pomišlja o strahu kao najvećem motivatoru. Čini joj se da zvuči čudno, kada tako kaže, ali u mnogim situacijama je baš taj bio podstrek da radi bolje, trenira više i prelazi barijere za koje je svesna da će nailaziti u budućnosti.
Dok ispisujem poslednje rečenice ove priče i dalje mi se vrti misao o sličnosti svih prethodnih sagovornika. Šta bi bilo kada bi se svi našli na jednom mestu?
Za promenu selfi će sada biti onaj u ogledalu.
Anđelka na početku ističe da uvek pročita priče koje izađu petkom na Zumeru. Vaše priče. Interesovanje za novu budi se čim prehodna prođe.
Podeli i ti svoju. Pokušajmo da osmehom dozovemo da junski dani budu više obasjani suncem, uz (ne)skromnu priču tebe „običnog/nu“.
Vidimo se već sledeće nedelje 😊
