„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta to ljudi mogu reći, a da ostavi jak utisak? Kažu da su oni najraniji događaji naujupečatljiviji. Leksikon je deo velike većine vaših i mojih vršnjaka. Ovaj moj je i za one koji nemaju iskustvo slatkih podeljenih tajni drugarici ili drugu iz odeljenja’’, govorim sebi.
Iako svako doba života ima neke svoje čari, ponekada želimo da verujemo da detinjsvo ne prestaje kada preskočimo metar na skali rasta, kada postanemo punoletni. Čak i kada godine više ne možemo brojati na prstima ruku, a broj svećica na rođendanskoj torti počne da se povećava, nalazimo to dete u sebi u određenim situacijama.
Hajde da se zajedno prisetimo tih nevinih dana, koji su nam ispunjavali detnjstvo, a usput ispričamo šta je to što nam svakodnevno ulepša dan. I ono što nas rastuži, ili naljuti, jer su sve to delovi koji čine iskustvo.
Sa Bojanom se sastajem na klupici boemske beogradske ulice, kako bih joj ukrala malo vremena pre nego što pođe po decu u školu. Predlažem da sednemo u obližnji kafić, koji je čini se pomalo tradicionalan za Leksikonove kafe. Ulazimo i penjemo se na sprat, gde je atmosfera malo mirnija, ne tako glasna muzika, a prozori dovoljno da pruže pogled na okaldrmljenu ulicu.
„Šta te je privuklo Leksikonu’’, postavljam pitanje trenutno potpunom strancu naspram sebe.
Shortcut: Bojana je majka dvoje dece, slikarka i restauratorka, pomalo muzičarka i prosvetna radnica.
„Za Leksikon, to jest Zoomer sam čula od svojih studenata, koji dosta prate portale poput vašeg. Negde mi je iskočio neki od Leksikona, pročitala sam ga i pokupio je moje simpatije, nakon čega sam nastavila da ga čitam, kao i ostale članke stvari koje Zoomer izbacuje’’, objašnjava, te se nekako usputno pitanjima nadovezujemo na profesiju i profesorski posao: „Po zanimanju sam slikar i restaurator. Rođena sam u selu nadomak Šapca. Preseljenje u Beograd su uzrokovale studije, nakon čega sam ostala da živim ovde. Sada sam predavač na Fakultetu primenjenih umetnosti, konzervacije i restauracije zidnih slika i mozaika’’.
Kroz glavu mi prolazi ona česta fraza, kako umetničke profesije nisu perspekivne i one od kojih za hleb zarađuješ, a istu naglas izgovaram, kako bih saznala informacije iz prve ruke. Konobar je prišao u nekom momentu, sa kafama, a obe već u priči se ljubazno zahvaljujemo, te nastavljamo razgovor.
„Tačno je da je možda teško se probiti kao umetnik, mnogo teže nego negde u svetu. Međutim kod mene je to nekako išlo lako. Stariji brat je utabao put, budući da je i sam umetnik, po je meni lakše bilo da se prilagodim kako prelasku u veliki grad tako i situacijama sa kojima se suočavaš na fakultetu. Odabr profesije restauratora nekako je spojio više interesovanja u jedno, budući da obuhvata elemente nauke i umetnosti, arheologije i istorije. Ne mogu reći da nije rizičan, pogotovo kada imate u cilju osnivanje porodice, budući da je aganžman često povremen, na ugovore, sa simboličnim primanjima. Ja sam nekih dvanaest godina radila tim principom dok nisam došla do trenutne pozicije’’, objašnjava te se priseća situacije kada je teorija o neperspektivnosti izgledala kao istinita: „Saznanje da sam u drugom stanju, tada bez zdravstvene knižice, pokrenulo je lavinu komentara okoline, te preispitivanje o normalnosti supruga i mene da se upustimo u avanturu stvaranja porodice. Srećom on je bio sigurno zaposlen sa dovoljnom platom, da tada odgajamo dete, čak i sa mojim malim novčanim doprinosom. Sada, kada već imam veliku decu, slušajući svoje prijateljice, ideja o apsolutnoj spremnosti da budeš roditelj se čini kao neka vrsta iluzije. Nikada ne možeš znati da li će stvoriti idealni uslovi. Iskreno, roditeljstvo je teško, zahteva određene žrtve, a identifikovanje sa ulogom majke usmerava sve ostalo. Recimo ja sam sve svoje ljubavi ostavila po strani i posvetila se tim malim davežima, haha. Šalu na stranu, kada se okrenem unazad, skapiram da su oni već poprilično veliki a ja se i dalje ne osećam starom’’, zatvara priču u celinu.
Porodica je stub. Sve što nosimo ide od nje. Sa Bojanom se razgovor odvio nakon pomalo tragičnih događaja, koji su pogodili ovo društvo. Obzirom da je autoritativna, na dve strane, kako kao predavač, tako i kao majka, ne smatra mlađe generacije raspuštenim ili pobunjivačima protiv države. Smatra da su čak i hrabri, jer ne prihvataju ona neopravdana ponašanja slepo, samo jer je neko na poziciji. Umeju da se zauzmu za svoje stavove. Roditeljski strah je uvek prisutan, što je verovatno poznato onima koji igraju tu predstavu.
U profesorskoj ulozi nije stroga, sem zahtevanja poštovanja onih osnovnih stvari. U studentima vidi svoje učitelje, jednako kao i sebe prema njima. Zajedničku ljubav prema umetnosti dele kako tokom nastavnih aktivnosti na fakultetu, tako i na terenima.
Čini mi se da mesta koja biramo za kafenisanje uz leksikon uvek nekako poprime vajb tih razgovora. Slike oko nas na zidovima uz laganu muziku i pogled na prolaznike deluju tako umetnički, a Bojanina opuštenost i širok osmeh meni pomažu da vidim da poverenje i otvorenost nije teško izgraditi.
Šta radi Bojana kada ne radi?
„Hm zanimljivo pitanje. Pa budući da sam umetnički nastorojena, muzika je bila jedno od prvih interesovanja. Pevala sam u lokalnom bendu, ali to nije potrajalo dugo. Takođe i u horu. Sada bih se ponovo okušala jer mališani više nisu tako mali. Možda bi probala sa nekim kaverima. Što se muzike tiće nakako sam oduvek na neki način želela da ostavim trag. Međutim ne vidim sebe na centru stejdža. Više bih recimo volela da sam napisala neku upečatljivu pesmu. Jako volim da čitam, a sada se zanimam fantastikom, jer lepše je razmišljati o zmajevima i mitskim bićima nego o teškim situacijama kojih imamo i pravom životu. Ruska književnost je prva, ali sada se prepuštam maštovitim knjigama’’, objašnjava.
U slikarstvu koje je ipak prva ljubav, ona koja pored restatauracije, trenutno se bavi motivima smrti, ali i snovima, koji su po njenom viđenju svakodnevna smrt koju iskušavamo. Smrtnost tada postaje svest koja nam kazuje da trebamo posvetiti dovoljno pažnje bližnjima.
Sat polako približava vreme rastanku, te pokušavam da saznam neki zanimljiv detalj sa terena.
„Sem susreta sa škorpijama i paucima, susret sa sveštenim licima može biti pomalo iznenađujuć. Zamislite sliku u odeždi, može se činiti tako van sveta sa nekom specifičnom energijom. Ponašanje koje nije u skladu sa datom prilikom, nije toliko prijatno u nekim slučajevima. Jedno od specifičnijih iskusava koje bih izdvojila je restauracija u mentalnoj ustanovi Palmotić. Lično sam prevazišla jedan strah iz detinjstva, danima provodeći vreme sa tim ljudima. Na kraju na sve navikneš’’, priseća se.
Deca imaju više društveno humanističkih afiniteta, iako je tata ekonomista. Ćerka je trenutno zainteresovana za dekoracije u poslastičarstvu, a sin za pisanje i glumu. Nema neostvarenih ciljeva, sem nemogućnosti eventualno neke edukacije u inostranstvu, ali posao svakako pruža mogućnost putovanja.
Vreme je da Bojana krene, te joj uzimam par minuta za sličicu. Rastajemo se za sada, a ja se već radujem nekoj novoj priči.
Leksikon je spreman za vas!
