Ljudi koji žive na teritorijama pogođenim oružanim sukobima bili su ranjiviji tokom pandemije Kovid-19. Devastirani borbom koja je trajala godinama, nedostatak hrane, vode, medicinske opreme, objekata, pa čak i medicinskog osoblja, doveli su do toga da ljudi koji žive na oružanim teritorijama zavise od humanitarne pomoći. Međutim, poštovanje međunarodnog humanitarnog prava u velikom broju slučajeva je izostalo.
U četiri međusobno povezana teksta nudi se opsežna analiza kršenja međunarodnog humanitarnog prava na Bliskom istoku, a radi lakšeg čitanja biće objavljena u delovima. U ovom tekstu biće prikazano kako je pandemija uticala to da se dostupnost vode koristi kao sredstvo ratovanja na Bliskom istoku, a u uvezanim tekstovima možete ispratiti i uticaj na zdravstvene sisteme u ovim zemljama, distribuciju humanitarne pomoći, kao i ratne zarobljenike. Zajedno, ova analiza nudi realnu sliku stanja koja do sada nije bila tema analize zapadnih medija.
Tokom pandemije Kovid-19, voda je bila neophodna kako bi se sprečilo širenje pomenutog virusa, jer je jedna od preporučenih mera bilo pranje ruku, ali i odeće, veša. Imajući u vidu da su tokom dugotrajnih oružanih sukoba vodovodni objekti oštećeni ili uništeni, obezbeđivanje potrebne količine vode bilo je teško. Međutim, međunarodno humanitarno pravo štiti objekte koji su neophodni za opstanak civila.
Član 54(2) Protokola I reguliše zaštitu objekata neophodnih za opstanak civilnog stanovništva i navodi da je zabranjeno napasti, uništiti, ukloniti ili učiniti nekorisnim objekte neophodne da civilno stanovništvo preživi, kao što su namirnice, poljoprivredne oblasti za proizvodnju hrane, žetva, živa stoka, instalacije za vodu za piće i zalihe i postrojenja za navodnjavanje, sa izričitom namerom da se toga liši civilno stanovništvo ili protivnička strana zbog vrednosti koju ti objekti imaju za njihov opstanak, bez obzira na motiv, bilo da bi se stanovništvo iznurivalo glađu ili nagnalo da se iseli, bilo iz nekog drugog motiva.
Izvođenje napada treba preduzeti sa merama predostrožnosti i u skladu sa članom 57(2) Protokola I koji naglašava da oni koji planiraju ili odlučuju o napadu moraju proveriti da ciljevi koji će biti napadnuti nisu ni civili ni civilni objekti i da nisu obuhvaćeni posebnom zaštitom, već da su vojni ciljevi. Štaviše, napad se mora otkazati ili obustaviti ako postane jasno da cilj nije vojni ili da je pod posebnom zaštitom.
Protokol II u članu 14. takođe obezbeđuje zaštitu objekata neophodnih za opstanak civilnog stanovništva. Zabranjeno je napadati, uništavati, uklanjati ili činiti neupotrebljivim u tu svrhu objekte koji su neophodni za opstanak civilnog stanovništva, kao što su namirnice, poljoprivredne oblasti za proizvodnju hrane, žetva, živa stoka, instalacije za vodu za piće i zalihe i postrojenja za navodnjavanje.
Kada je u pitanju Jemen, kao posledica oružanog sukoba, prestale su da rade vodovodne, sanitarne i zdravstvene službe. Vodovodna infrastruktura radi sa manje od 5 procenata efikasnosti koje je imala pre sukoba. Manje od polovine stanovništva Jemena i manje od 10 procenata interno raseljenih ljudi koji žive u mestima za smeštaj imaju pristup pitkoj vodi i adekvatnim sanitarnim uslovima. Štaviše, interno raseljena lica bila su izložena većem riziku od kontaminacije vode i zaraznih bolesti. Većina domaćinstava nema sapun i ne može da koristi vodu kod kuće zbog nedostatka zaliha.
Naslovna fotografija: Ahmed Akacha / Pexels
Fotografija je ilustracija i nije nužno nastala na teritorijama o kojima se govori u tekstu.
