On je aktivista i novinar, a nedavno se iz velikog grada se vratio u svoje rodno mesto, Požegu gde je nastavio da se bavi aktivizmom i promenom društva. Kakva je situacija u Požegi i na Zlatiboru, ali i koliko smo završili sa pričom o Drini, Jadru i kompanijom Rio Tinto pričamo sa Ivanom Bjelićem.
Kakvo je vreme u Požegi, ono koje se ne vidi?
Katastrofalno. Ne znam od čega krenuti. Ako pričamo o vodama, naša reka Skrapež je postala deponija i to ne samo za smeće, već i za hemijske otpade, izlučivanje otpada iz hladnjača… što uništava ceo riblji fond. Sa druge strane, to je reka koja lako i brzo može da se izlije jer nam je sistem odbrana od poplava nikakav, a kada se to desi i voda ponese smeće sa deponije iz Kosjeriće i ostavi u niskom rastinju oko reke kod Požege onda to možemo videti i golim okom. Ali se pravimo da ne vidimo, i građani, ali i institucije koje time treba da se bave. Isto tako vidimo i vazuh koji dišemo.
Kada se govori o tvom kraju ne može se zaobići Zlatibor. Kako sada izgleda planina?
Na Zlatiboru sam provodio vreme još kao klinac, a zbog planinarenja i aktivnosti u prirodi jako sam voleo da posetim Zlatibor. Volim i dalje, ali ne centralni deo. Zlatibor izgleda kao Mirijevo u ovom trenutku i plašim se da će sve više planina u Srbiji proći slično – evo slično je sa Kopaonikom, žele isto na Divčibarama. Nadam se da će se to zaustaviti i da će ostati na vikendicama, da se neće dizati zgradetine i hoteli za koje ne znam ni koga smeštaju tu kad su cene previsoke – četiri koka kole, tri ekspresa i četiri šampite koštaju 2800 dinara na Zlatiboru. To je u Požegi u restoranu ručak za četvoro ljudi. Zlatibor je sada zagađeniji od Požege veliki broj dana u godini. Gubi se šuma koju neprestano seku kako bi gradili, a niko ne misli o staništima, o životinjima i svemu što je nekada krasilo Zlatibor. Zlatar još nije uništen, ali počinju da rade iste stvari. To je sistemsko uništavanje država radi profita koji je vidljiv samo privatnim investitorima.
Šta je srž ovih problema, ko nam je najveći neprijatelj – kapitalizam, država ili mi sami? Da li se mogu pomiriti ekologija i ekonomija?
Ja ne volim da pričam o tome ko je najviše kriv jer su svi krivi u nekom segmentu. Nije individualna stvar, krivica nije stvar pojedinca, ali mnogo veću krivicu snose nosioci funkcija koji treba da rešavaju probleme i sprovode ili usklađuju zakon. To izostaje jer zakoni imaju rupe, ne sprovode se kako bi trebalo i ne rade u svrhu građana, već investitora i privatnog kapitala koji se pumpa u privatne džepove istih tih funkcionera koji bi taj zakon trebalo da kontrolišu. Tu leži rak rana celog društva. Na primer, Drina je hronično zagađena i ministarka Vujović je izjavila da je problem u tome što nisu dobro mapirane divlje deponije. Ministar Crne Gore je lepo rekao da moraju da se očiste sve pritoke i dok se Crna Gora ne očisti džabe čistimo. Ali zašto nastaje divlja deponija? Zato što nije regulisan sistem odnošenja i prikupljanja otpada. Ako u planinskom selu nema sistema otpad će završiti u reci jer u našem mentalitetu je „odneće voda“. Ali gde? U jezero, ili na rastinje okolo. I tako nastaje zagađenje. I tu je koren svega – ne rešava se pitanje koje dovodi do problema, već se saniraju posledice.
Kada pominjemo Drinu, jedna velika akcija je bila u zaštiti Drine, isto kao i akcija protiv kompanije Rio Tinto. Da li je ta priča gotova?
Ne mogu da kažem da je gotovo, ne treba da se opustimo i nikad nije ni trebalo da se opustimo. Mislim da trenutno Vučić ima većih problema od Rio Tinta, ali to nije završena priča. Službeno, formalno-pravno, doneta je uredba o prestanku važenja prostornog plana područja posebne namene Jadar koji se odnosio na to. Ali nije Rio Tinto jedina kompanija koja ovde planira istraživanja teških metala, ima ih milijardu koji pokušavaju da zajedno sa institucijama izmanipulišu narod. Zato im ne verujem kad kažu da su otišli, jer mislim da nisu, ali pravno jesu.
Zašto je to uvek otvoreno pitanje?
Evropske zemlje traže litijum. Amerika traži litijum. Oni misle da ako voze automobil na električni pogon u Holandiji i da to ne stvara zagađenje – da su super eko frendli. Niste, jer je određeni deo Evrope i Balkana uništen da bi ti vozio električni automobil. I tu se otvara pitanje energetske efikasnosti, što je sasvim druga tema. Jer vlast sarađuje sa kapitalistima koji pokušavaju da eksploatišu ovu zemlju i zato nije sigurno gotovo sa tim i to će se u jednom trenutku opet vratiti i biti tema.
Koja je uloga medija u celoj priči?
Da mediji rade svoj posao, mi sad ne bi pričali o ovome i polovina nevladinog sektora koja pokušava da progura ovu priču ne bi morala da se time bavi. Bilo bi kao u Sloveniji gde su građani izašli na referendum, glasali preko 80% protiv zakona jer neće splavove na reci i smeće u vodi i zato žive u jednoj prelepoj, zelenoj zemlji. Kod nas mediji o tome govore kad moraju, što je kao green washing, moraju da nešto kažu da ne bi ljudi izašli na ulicu i upadali u RTS. RTS je nosilac odgovornosti za izveštavanje naroda o stanju zaštite životne sredine u Srbiji. Rade to bolje nego pre, ali i manje zlo je zlo i sa time ne mogu da se pomirim i neću reći da rade dobro jer svoj posao ne rade kako treba.
