Zamislite selo u centralnoj Srbiji – Markovac, sasvim obično ruralno mesto u kojem živi manje od tri hiljade ljudi. Verovatno zamišljate tih, spor život, sa vrlo malo dešavanja. Sada zamislite u svoj toj, na prvi pogled, tišini, jednu sasvim običnu kuću i jedno sasvim obično dvorište i u toj kući se nalazi biblioteka, a u tom dvorištu graja i smeh dece koja ruše tu tišinu i uvode novi dah kulture u ovo sasvim obično selo – upravo ovo je Seoski kulturni centar Markovac. Osnovan 2019. godine, SKC Markovac pokreće razne inicijative za meštane Markovca i otvara nove mogućnosti mestu koje decenijama to nije imalo. O svemu ovome sam razgovarala sa Anđelkom Nikolić, rediteljkom i osnivačicom SKC Markovac.
Šta sve čini Seoski kulturni centar Markovac? Koje ste inicijative do sada pokrenuli?
Predistoriju SKCM-a predstavlja projekat „Pozorište na selu“, koji je 2019. godine u Markovcu izvela Umetnička grupa „Hop.La!“. To su bile dramske radionice za decu, a organizovali smo i dva gostovanja kamernih pozorišnih formi za odrasle meštane. 2020. godine realizovali smo „Kulturnu dostavu“ – eksperimentalni program prilagođen epidemijskoj situaciji. Reč je o seriji mini predstava-radionica za male grupe, koje smo izvodili po seoskim domaćinstvima, za naše male polaznike i njihove porodice i susede. Pritom smo dostavljali i knjige iz novootvorene Čitaonice „Ekatarina Pavlović“. To je biblioteka namenjena meštanima Markovca i okoline, ali i svim ljudima koji su osetljivi na rodnu pravdu, jer je knjižni fond koncipiran tako da promoviše podjednaku zastupljenost autorki i autora. Organizovali smo i nekoliko izložbi, radionica sa školskom i predškolskom decom, filmsku projekciju…stalno se nešto dešava.
Kako ste došli na ideju da pokrenete SKC Markovac? Šta vam je bila inspiracija?
Ja sam kao dete dosta vremena provela u Markovcu, u kući svoje bake, upravo na mestu gde se dešava veliki deo naših aktivnosti. Sticajem okolnosti tu je bilo puno knjiga i stripova, vlasništvo različitih generacija, i ta duga letnja čitanja, koja su se smenjivala sa igrom u dvorištu, branjem cveća i voća, ostala su mi u sećanju kao neki prostor kreativne dokolice, koji je možda i uticao na moj izbor da se profesionalno bavim umetnošću i aktivizmom. Kad sam i sama postala majka, počela sam da uviđam koliko su današnja detinjstva siromašnija doživljajima, iako su deca naizgled okružena najrazličijim mogućnostima, i poželela sam da za svoju ćerku i njene vršnjake rekonstruišem taj prostor slobode i mašte u pitomom seoskom okruženju. Ideja je naišla na oduševljenje i podrušku u prvom redu mojih kolega, Anite Stojadinović, glumice poreklom iz Markovca, i drugih, kao i samih meštanki i meštana, i tako su stvari počele da se dešavaju i razvijaju.
Koji su vaši najveći izazovi?
Sve je izazov! Izazov je inspirisati ljude da čitaju. Obezbediti finansiranje za neprofitni projekat. Organizovati rad u doba korone. Steći poverenje ljudi iz lokalne zajednice, u kojoj građanski aktivizam nije prisutan u dovoljnoj meri da bi ovakve inicijative u startu bile prepoznate kao logični pokušaj da (nam) svima bude bolje.
Kakav je odaziv meštana na rad biblioteke i čitaonice, izložbe, radionice…? Da li je bilo teško privući njihovu pažnju?
Najbolji je odaziv na programe za decu, i mislim da to ima veze i sa tim što su kod nas, makar nominalno i tradicionalno, na prvom mestu uvek potrebe dece, sve – pa i kulturne i obrazovne. Posebno me raduje, međutim, što ima i roditelja koji su na nagovor svoje dece postali članice i članovi Čitaonice, a sada su među najvrednijim čitateljima. Generalno je teško stvoriti kulturnu potrebu tamo gde decenijama nije bilo nikakve ponude – ali moguće.
Kako ste došli do ideje da istaknete rodnu dimenziju kroz vaš rad, šta za vas to predstavlja? Koja je reakcija meštana na to?
Slučajno sam naišla na podatak da je Ekatarina Pavlović bila prva pismena meštanka Markovca, u vreme kada je bilo normalno da školu pohađaju samo muška deca, i to iz bogatih porodica. Nama se sada čini da je to davna prošlost, ali svakoga dana nailaizimo na podsećanja da borba za rodnu pravdu i dalje traje (skrenula bih pažnju, na primer, na izuzetan otpor kada je u pitanju rodna osetljivost jezika, čemu svedočimo ovih dana). Istorija književnosti je samo još jedna istorija vekova dominacije belog muškarca, zapadnjaka, kolonizatora, koja i dalje traje. Hoću da kažem da naša Čitaonica ne podržava samo stvaralaštvo žena, nego i kolonizovanih (afričkih) naroda, destigmatizuje jugoslovensku književnost, i razne druge „krive Drine“ želi da ispravi. Na samom početku rada Čitaonice bilo je komentara, to jest, pitanja zašto je ona nazvana baš po ženi, ali deluje mi da je naš razumni odgovor bio razumno i prihvaćen.
Koji su do sada vaši najveći uspesi, na šta ste najviše ponosni?
Sa predstavom „Žabac i stranac“, nastalom u okviru Kulturne dostave, učestvovali smo na Festivalu ekološkog pozorišta u Bačkoj Palanci. Zbog zalaganja za kulturnu decentralizaciju i rodnu pravdu dobili smo priznanje Beogradske otvorene škole i Befema. Ipak, najviše smo ponosne na što imamo polaznike koji se već treću godinu za redom prijavljuju na naše programe za decu, i skoro 200 članova biblioteke – od kojih su neki za manje od godinu dana pročitali preko 50 knjiga… Ponosni smo i na tim od 7 bibliotekarki i bibliotekara, koji na smenu radi u Čitaonici, i obavlja brojne manje privlačne poslove, a funkcionišu kao jedna osoba.
Za kraj, šta čeka SKC Markovac u budućnosti?
Upravo pokrećemo Dečji klub „Celo selo“, zamišljen kao skup različitih aktivnosti usmerenih ka razvoju kreativnosti, ekološke svesti i osećaja zajedništva. Osim dramske, likovne i drugih umetnosti, ponudićemo deci i aktivnosti poput društvenih igara, učenja izviđačkih veštinja, kuvanja, učenja jezika i kultura drugih naroda… Otvoreni smo i za inicijative same dece – polaznika, kao i njihovih roditelja i ostalih meštana, koji su pozvani da se i sami uključe u rad Kluba deljenjem znanja i veština, odnosno volonterskim radom. Naš pedagoški tim stajaće na raspolaganju roditeljima kada je u pitanju savetodavni rad. Primećujemo, naime, da osim nedostatka kulturnih sadržaja, ruralne i druge male sredine karakteriše i slaba dostupnost socijalnih usluga, a sticajem srećnih okolnosti među našim članovima su diplomirana psihološkinja, pedagoškinja, andragog, logopetkinja, mladi obrazovani ljudi koji žive u Markovcu i žele da svojim znanjem doprinesu pozitivnoj promeni. Dečji klub organizujemo u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Planiramo da pokrenemo i program biblioterapije, dragocenog i inspirativnog pravca, koji knjigu promoviše kao terapeutsku alatku. Za širu zajednicu zanimljiv je i nastavak našeg rada na istraživanju kamišibaji teatra i primeni tehnika ove drevne japanske veštine u oblasti umetnosti, ali i pedagogije. Drago nam je što nam je u ovom projektu, koji podržava Ministarstvo kulture i informisanja, partner Kreativni centar, naša najznačajnija izdavačka kuća u oblasti književnosti za decu.
Čitaonica „Ekatarina Pavlović“ kontinuirano će raditi čitave godine uz podršku Rekonstrukcije ženski fond, a partneri u lokalnoj zajednici su Mesna zajednica Markovac i OŠ „Drugi šumadijski odred“.
Cover photo: Petar Jovanović
